INTERVJU Minja Bogavac: „Srbija više nije država, nego problem”

Povod za razgovor sa Minjom je drugi po redu Reflektor teatarski festival koji će se održati od 23. do 30. novembrau Beogradu

Drugi Reflektor festival najavili ste u poslednji čas. Šta je dovelo do toga i kako je izgledao proces pripreme festivala u okolnostima u kojima danas živimo ?

– Na drugom izdanju Reflektor teatar festivala, počeli smo da radimo u decembru 2023. Produkcija festivala je uvek ekstremni sport, a posebno je komplikovano na nezavisnoj sceni, koja već dugi niz godina zavisi od ljubaznosti međunarodne donatorske zajednice, ali i sposobnosti umetnika da svoje zamisli prilagode zahtevima projektnih aplikacija… Svaka aplikacija sadrži deo gde treba predvideti moguće rizike i opisati strategije ublažanja. Ja sam dramaturškinja i nije mi teško da se razmaštam u pravcu najgorih scenarija, ali moje iskustvo u toj oblasti je ovakvo: koliko god da si kreativan i fatalno pesimističan, nije moguće predvideti sve katastrofe koje u našoj zemlji, mogu da se dese, za jedan dan! … Sem toga, koliko god da smo profesionalci, mi smo pre svega ljudi i građani ove zemlje… i stvari koje se događaju u našem društvu, ne utiču samo na proces “implementacije projekata”, već i na nas – u emotivnom, psihološkom i ljudskom smislu reči… pa, kada mislim o tome, počinjem da verujem da smo ove godine kolektivno inicirali u super heroje. Naša svakodnevica uglavnom izgleda ovako: ustati, otići na posao, raditi, otići na protest, vikati, smrznuti se ili skuvati, zatim otići kući da pogledaš kako je isti protest ispraćen, u medijima. Tu se još malo “ufiksati” tenzijom, mržnjom i očajanjem, zaspati… pa sutra, sve od početka… i tako godinu dana! Spram ovog životnog stila, organizacija festivala dođe kao lagan zadatak: mozgalica, ali za decu… Tako je bilo i našim festivalom: odavno smo sve dogovorili. Bio spreman u još avgustu: kad smo jedni na druge pucali vatrometima, preko kordona… Drugi put je bio spreman u septembru, dok su studenti u Novom Sadu dobijali batine na kampusu… i dok su Beograd gazila borbena vozila, u sklopu državne vojne parade… Treći put, u oktobru – kada su masovnim protestima građana, pridruženi i kontra-protesti, poznatiji kao “anti-blokade”… i opet se činilo kako hodamo po ivici noža i kako svakog momenta, samo jedan pogrešni korak, može da nas uvede u građanski rat…. Sem toga, čitav oktobar je bio komemorativan i tužan… i sav u znaku priprema za Prvi novembar u Novom Sadu… U redu – mislili smo, naš Festival je spreman i treba samo da ga najavimo, ali… usledile su možda i najstrašniji prizori s ulica… Kako najaviti festival kad petsto metara od prostora u kome on treba da se održi, jedna majka štrajkuje glađu, zahtevajući pravdu za ubistvo svog sina… dok neki drugi mladići i devojke, sa druge strane ograde, prave veselje uz lake note novokomponovanog folka?! Ima li uopšte smisla praviti festivale? Ima li smisla raditi bilo šta? … Sa druge strane, tu je i pitanje: šta se događa ako odustanemo? Šta je sa ugovorima koje smo potpisali, pre godinu dana? Šta je sa obavezama koje smo preuzeli? … Posledica našeg otkazivanja, verovatno bi bila gašenje Reflektor teatra… a verujte da za trinaest godina rada, nikada nismo bili suviše daleko od ovog scenarija. Na kraju se postavlja pitanje: šta tačno društvo ima od nas, ako se ugasimo? … Mi smo siguran prostor za mlade, radimo dobre stvari i svih ovih godina, pravili smo predstave, sa ciljem da publiku podsetimo na vrednosti demokratije, ravnopravnosti i vladavine prava… A to je baš ono što danas svi tražimo, na ulicama! I naš festival, takav kakav je, u tome treba da nas osnaži… Zato ne preterujem kada kažem da su odluke vezane za 2. Reflektor teatar festival, bile najteže donesene odluke, u našem timu… Na kraju, priroda “festivalskog posla” je takva da ste neprekidno u kontaktu sa kolegama, s raznih strana… i stalno kuckanje i sastančenje, pomoglo mi je da shvatim koliko mi nismo dobro… Koliko smo opterećeni, uplašeni, umorni i iscrpljeni… Ljudi koji prate našu situaciju u medijima, jednostavno ne mogu da razumeju kako je ona uticala na svakog od nas. Obraćaju nam se kao da smo šampioni mentalnog zdravlja i – mada znaju sa čim se suočavamo, u teoriji i praksi, oni ne osećaju ono što mi osećamo. I to im niko ne može zameriti… Kad nisi s nama, u ovoj tenziji… kad se ne kuvaš u ovom loncu, ti jasno vidiš da lonac ključa i znaš da je unutra vruće, ali pretpostavljaš da se žaba već skuvala, a da to nije primetila. Nažalost, nismo žabe… i to je možda ključni agrument za održavanje festivala. Mislim da je važno da neki dobronamerni, iskusni i pametni ljudi, dođu u Beograd – da vide kako sada izgleda, kako mi izgledamo, ali najviše: da shvate kako se osećamo i šta sve u sebi, na dnevnom nivou, treba da polomimo, pre odlaska na radne i borbene zadatke… Nemam brige oko toga da li je naš festival prikladan: program je ozbiljan i mogao bi se prikazati, čak i da su u toku dani žalosti… Nemam brige ni oko toga što smo ga kasno najavili: prostor u kom radimo je lep, ali to nije pozorište i ne može da primi previše ljudi. Imam samo brige za Srbiju, jer ni u najmračnijim fantazijama, ne mogu da zamislim šta sve može da se desi, za sedam dana… Mogu samo da se nadam najboljem… i to je jedina “strategija ublažavanja rizika” koju ove nedelje imamo na repertoaru.

Podnaslov ovogodišnjeg izdanja je Mirovni sporazum, referenca na tri decenije od Dejtona. Međutim, iskustvo nam pokazuje da živimo daleko od istinskog mira i da se duhovi prošlosti redovno vraćaju. Šta smo, po vašem mišljenju, kao društvo prećutali i da li su upravo ta pitanja u osnovi ovogodišnjeg programa?

– Upravo to i jesu pitanja oko kojih se centrira čitav festival. Ovo nije mir… i svi to znamo, ali već trideset godina nismo smislili reč za stanje u kome živimo. Da li je ovo produženo posleratno vreme… ili je zamrznuti sukob, koji se po potrebi dogreva… ili je sve ovo uvod u neki sledeći rat?! Sa stanovišta istorijske nauke, trideset godina predstavlja dovoljnu vremensku distancu, da bi se događaji iz prošlosti mogli objektivno sagledati… ali, čini se da smo svake godine, sve dalje od objektivnosti… Dejtonski sporazum, u javnosti se pominje samo kad Mile Dodik preti da će razoriti Bosnu i Hercegovinu, ako mu se zabrani da doživotno vlada privatnom državom, u sastavu Bosne i Hercegovine… i toliko o tome… Odavno nam je jasno da su u ratovima devedesetih, sve strane bile gubitničke, ali Dejtonskom sporazumu, zameramo I činjenicu da nam nije doneo pravi mir… Ako o tome pošteno razmislimo, izvesno je da mir nikad ne donose sporazumi, već ljudi koji se trude da utvrde istinu i postignu pravdu… U Srbiji, ove smo ljude odavno otpisali. Zovemo ih “antiratnim profiterima”, “stranim plaćenicima” i “domaćim izdajnicima”, sa punom svešću da su ove etikete autorsko delo Slobodana Miloševića… u kom je, može biti, učestvovao i njegov ministar informisanja, iz vremena NATO bombardovanja… pa, izgleda da nije bila dobra ideja, to što smo ovom čoveku dali svu vlast. Od momenta kada je ponovo seo u fotelju – sve se glasnije negira genocid, sve se jače veličaju zločinci… sve se više šara po zidovima, sve se više preti i vređa… Reč “šiptar” se volšebno vratila naš u javni prostor… a za “šiptarom” su ubrzo došle “ustaše” (za svakog ko nam se ne dopada)… i evo, poslednjih dana, čujemo i reč “balije”, kojom se etiketira omladina iz Novog Pazara. Gde se takve reči čuju na nacionalnoj frekvenciji, nema ni mira ni razuma… i to je razlog da festival nazovemo MIROVNI SPORAZUM. Dejtonski sporazum nas je donekle sprečio da se međudobno ubijamo… ali, istinski mirovni sporazum, mora da dođe od nas samih. Posebno danas, kad znamo da nismo najveći problem na svetu i da je svet u stanju da mirno posmatra genocid u Gazi. Da ignoriše rat u Ukrajini… i činjenicu da svi zajedno sedimo na nuklearnom oružanju. Ako se hitno ne sporazumemo, mi ovde, na Balkanu, možda ćemo biti baš ona varnica, koja izaziva najveći požar. Istorija nas, nažalost, uči da je tako nešto sasvim moguće… i u tom smislu, fraza MIROVNI SPORAZUM, funkcioniše i kao poziv. Pozivamo sve ljude koji žele mir, da sednu i da se napokon sporazumeju među sobom.

Festival otvarate predstavom Uspavanka za Mladenku Seada Đurića. Šta je za vas najvažnije u ovom komadu i kako vidite polemike i kritike koje su pratile autora zbog teme kojom se bavi?

– Sejo Đulić je živa legenda: veliki umetnik, čuveni dramski pedagog, osnivač Mostarskog teatra mladih i reditelj koji je reputaciju na međunarodnom planu, izgradio antiratnim predstavama i umetničkim angažmanom, na strani mira. Publika u Beogradu, poznaje njegov rad: redovni je učesnik Bitef Polifonije, od njenog osnivanja… sem toga, poznat je i po svom antifašističkom aktivizmu, kao predsednik SUBNOR-a BIH. Ipak, manje je poznato da je u toku rata bio visoki oficir Armije BIH, što predstavu “Uspavanka za Mladenku” čini dodatno hrabrom… U ovoj predstavi, on progovara o zločinu u selu Grabovica, kada je Armija BIH masakrirala civile hrvatske nacionalnosti. Četvorogodišnja devojčica Mladenka Zadro bila je najmlađa žrtva ovog zločina… U predstavi, Mladenka je simbol sve nevine dece, stradale u ratovima. Tako je predstava “Uspavanka za Mladenku” i pre svoje premijere, izazvala brojne polemike u javnosti. Seju Đuliću, nekadašnji saborci zamerali su što je napravio predstavu “protiv svojih”. Na ove optužbe, odgovara rečenicom koja bi mogla biti moto našeg Festivala: “Napravio sam predstavu protiv zločinaca. Ni jedan zločinac, ni s jedne strane, nikada ne može biti moj”… Sem toga, kada ga pitaju zašto se ne bavi zločinima koje je počinila hrvatska strana, Sead Đulić kaže da je to zadatak za hrvatske reditelje… Mislim da je ovo ključna poenta. “Svako nek priča o svojoj sramoti, ja ću o Nemačkoj”, pisao je davnih dana Bertolt Breht, reditelj, pisac i otac epskog teatra, čiji principi i vrede i danas, ne samo u pozorišnom, već u etičkom, političkom i svakom drugom smislu.

 Da li ovogodišnji program ima idejnu ili tematsku „crvenu nit“ koja povezuje sve predstave u selekciji?

-“Uspavanka za Mladenku” govori o zločinu u selu Grabovica. “Smrt u Dubrovniku” reditelja Petra Pejakovića, nastala je na svedočenjima učesnika u opsadi Dubrovnika, 1991. Sarajevska predstava “World sevdah reconnected” govori o ljubavi, bolu i sevdahu… i verujem da nema bolje predstave, koja se može odigrati u Beogradu, povodom tridsete godišnjice Dejtonskog sporazuma. Ovo je predstava Harisa Pašovića, u kojoj igra čuvena Mona Muratović, glumica Narodnog pozorišta u Sarajevu. Jednim delom, ova priča o sevdahu, njena je lična priča o ovom gradu i ljudima koji ga čine… Na kraju, predstava “Žene Troje” temelji se na savremenoj adaptaciji Euripidovih “Trojanki”, a režiju zajednički potpisuju Zana Hodža iz Prištine i Maja Mitić iz Beograda. Tako “crvena nit” ove selekcije postaje vrlo očigledna. Sve predstave, za temu imaju rat, ali je njihova osnovna ideja – mir. Sve se bave prošlošću, s ciljem da objasne sadašnjost… i sve pripadaju istom korpusu kulture sećanja na devedesete. A devedesete, nažalost, nisu prošlost. Moje drage saradnice iz Centra za primenjenu istoriju, kažu da su devedesete godine “prošlost koja traje zauvek”. To su bile formativne godine za naša društva… i zato mislim da je za generaciju kojoj se Reflektor teatar primarno obraća, veoma važno da razumeju ovaj period… Ne da bi znali šta se događalo pre njihovog rođenja, nego da bi razumeli kako je nastao ovaj haos, u čije su se raspremanje uveliko uključili. I to je druga crvena nit ovog festivala. Pitanje: kako zamišljaju naš deo sveta, za trideset godina? … Za nas starije, ovo možda deluje kao daleka budućnost, ali za mlade ljude – ona je izvesna. Iako deluje surovo opeterćivati mlade “duhovima prošlosti”, duhovi prošlosti doslovno vladaju ovom zemljom. Ako žele da ih rasteraju, moraju da razumeju pririodu njihove izdržljivosti… a to su lekcije koje se mogu naučiti isključivo razumevanjem kako smo ovde stigli.

Poslednjeg dana festivala, povodom trinaestog rođendana Reflektor teatra, izvodi se predstava Moja zemlja: Šta mladi misle o patriotizmu. U trenutku kada je prošla godina dana od studentske pobune, ova tema deluje posebno aktuelno. Šta ste saznali o tome kako mladi danas doživljavaju patriotizam?

– Mnogo smo naučili iz rada na ovoj predstavi. Više od pola godine, sa grupom od dvadesetoro mladih, učili smo istoriju, sociologiju, antropologiju i društvenu teoriju. Analizirali smo medije i rodoljubivu poeziju. Slušali smo predavanja Ivana Čolovića, Daše Duhaček, Olge Manojlović Pintar, Dinka Gruhonjića, Jasmine Lazović, Marijane Stojčić… i uopšte: plejade vrhunskih stručnjaka, kojima je bilo drago da razgovaraju s omladinom. Mirko Medenica, vodio nas je u Naselje 13. maj, a najvažniji deo javnog vođenja, bila je činjenica da sve do odredišta nismo znali gde idemo. I zašto… Sa Jasminom Lazović, obilazili smo Tašmajdanski park i analizirali sva spomen obeležja, u ovom javnom prostoru… Sa Marijanom Stojčić, bavili smo se boljom stranom našeg društva: antiratnim otporom i građanskim protestima, koji dokazuju da nismo svi ćutali i da su ratovi devedesetih imali svoje antiratne heroje… Tamara Šmidling, držala nam je radionicu koja je mlade veoma zainteresovala. Tema je bila svakodnevni život Beograđana tokom devedesetih. Posle ove radionice, mladi su zaključili da bolje razumeju svoje roditelje… i neke strahove i predrasude, koje su upili kroz odrastanje. Raspakovali smo pojam patriotizma, sagledali ga sa svih strana… i na kraju bili sigurni da ga tek sada ništa ne razumemo. U danu pada nadstrešnice, baš u to vreme, bili smo svi zajedno, na generalnoj probi… i mislim da u toj gužvi, oko finalnih priprema za premijeru, nismo bili u stanju da povežemo ovaj događaj, sa temama koje smo mesecima pre toga istraživali. Onda su prošli dani žalosti, kao i naša premijera… i sledeći put, kad smo se sreli sa ovom grupom, čitava Srbija već je znala kako mladi ljudi doživljavaju patriotizam… Ne tvrdim, naravno, da je naša predstava imala neki uticaj, jer – nije… ali, u našem pozorištu, pobuna je počela tako: sa scene, na plenum, sa plenuma u blokadu… Za samo nekoliko nedelja, u ovoj ekipi, odjednom sam videla odrasle ljude. Odlučne. Hrabre. Plemenite. Tvrdoglave. Bolje od nas… I prvi put, nakon mnogo godina, videla sam smisao na kraju tunela… i osetila ono što se verovatno zove “patriotski zanos”. Godinu dana kasnije, nadam se, svima je postalo jasno: patriotizam kakav danas osećaju mladi Srbije, ozbiljna je šansa. Jedina. I verovatno poslednja, koju imamo. Ako se i ova generacija razočara, … onda ništa. Fajront. Pa rudnik litijuma… Nadam se, tim redosledom.

Koje teme I dileme otvaraju festivalske tribine I zbog čega vam je važno da one budu deo programa?

– Ponedeljak, 24. novembar, datum je naše regionalne konferencije. U okviru projekta “CROSS BORDER LINK: Festivali u dijalogu”, bićemo na celodnevnoj vezi sa Sarajevom i zajednicom okupljenom oko Sarajevo festa. Povod naše konferencije je trideseta godišnjica od potpisivanja Dejtonskog sporazuma, a pitanja koja otvaramo glase: čega se sećamo i kako? Čega se ne sećamo i zašto? Koje su inicijative u prethodnih trideset godina, mogle da pomognu izgradnji mira i poverenja, u regionu… i šta ih je sabotiralo, ili ko i kako i zašto?! Da ne bi ostali u pesismističnom raspoloženju, potrudili smo se da predstavimo i neke dobre primere, koji nam danas ulivaju nadu da će budućnost biti svetlija… Na samom kraju, razgovaramo o budućnosti. Kako je zamišljamo? Čemu se nadamo? Čega se plašimo? I koje pojave, ljude, fenomene i tehnologije, treba uzeti u obzir, prilikom futuroloških maštanja? Šta su takozvani “signali promene” koje vidimo ili previđamo? … Vrlo smo ponosni na ovu konferenciju. Ona je kao “festival u festivalu” i pravimo je, da bismo razumeli okvir iz kog treba posmatrati predstave u selekciji… Na konferenciji govore Olga Manojlović Pintar, Gaj Trifković, Dragan Markovina, Dubravka Stojanović, Aleksandar Trifunović, Gojko Pantović, Ildiko Erdei, Nađa Bobičić, Sara Dereta, Zvezdana Žujo, Nela Milić, Tijana Đuknić, Alma Alić, Marko Grubić… i mnogi drugi umetnici, istraživači i predstavnici civilnog društva… Važno je da naglasimo da je ova konferencija nastala uz podršku UNESCO-a, u okviru programa Culture and Creativity for Western Balkans, koji finansira Evropska unija. Smisao našeg projekta jeste saradnja i povezivanje sa Sarajevo festom, kao srodnim, ali većim festivalom, sa dužom tradicijom i s više iskustva… Tokom prethodnih godinu dana, intenzivno smo sarađivali, a naš zajednički plan bio je da osnažimo Reflektor teatar festival. Krajem sledeće nedelje, videćemo da li smo u tome uspeli… ali, čak i ako se desi nešto neplanirano, ostajem ponosna na naš tim. Nas petoro uradilo je posao, koji u većim pozorištima rade na desetine ljudi, što znači dali sve od sebe, u vrlo teškim okolnostima. One, nažalost, ne zavise samo od nas.

Festival se realizuje uz podršku projekta Moja zemlja, moj glas. Šta vam ova poruka znači i kako je tumačite u kontekstu današnjeg trenutka?

Projekat “Moja zemlja, moj glas” svojevrsni je nastavak procesa koji smo počeli u radu na predstavi “Moja zemlja”. Pošto smo već zaključili da je ekipa predstave “Moja zemlja” u prethodnih godinu dana ubzano odrasla, odlučili smo da im poverimo nove zadatke i odgovornost. Ovaj projekat vode oni, sa grupom od pedesetoro vršnjaka. Centar E8 i Reflektor teatar, brinuće se o logistici i produkciji, ali sadržaj programa, u potpunosti zavisi od mladih. U periodu od decembra do maja, u okviru Reflektor teatra, oni će kreirati svoju angažovanu umetnost. Reflektor teatar festival je početna tačka tog puta. Služi nam da se upoznamo, da se inspirišemo i edukujemo o različitim umetničkim pristupima, u političkom pozorištu. To znači da Festival, bez obzira na kasnu najavu, ima svoju stalnu publiku i sigurne učesnike. On je, pre svega, namenjen ovoj grupi… i jedan deo njih, već je odavno uključen u sve festivalske pripreme. Između ostalog, na Reflektor teatar festivalu, prirediće nam scensko čitanje dokumentarne drame pod naslovom “Naše ulice 24/25”. Ovaj komad, napisali su tokom radionice dramskog pisanja Ivane Sajko… i moram da priznam da im malo zavidim na divnoj školici dramaturgije koju su dobili. Ulaz na javno čitanje biće slobodan, ali ja verujem i znam da će ovaj komad, u narednih godinu dana, postati kultna predstava na repertoaru Reflektor teatra. Autentičan glas mladih, njihove priče sa naših ulica – neverovatno su svedočanstvo jednog istorijskog trenutka.
Ujedno, želim da se zahvalim Programu Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) koji već dve godine podržava naš rad sa mladima, kroz program vezan za izgradnju poverenja na Zapadnom Balkanu. Posebno se zahvaljujem, jer ova podrška nije samo finansijska, već i stručna i moralna. U timu koji čini UNDP kancelariju u Srbiji, prepoznali smo saradnike koji dele naše vrednosti i koji su nas ohrabrili da otvorimo novo poglavlje u radu Reflektor teatra. U tom poglavlju, mladi vode glavnu reč, a mi ih slušamo i učimo kako da što bolje čujemo.

U autobiografskoj predstavi Mrzim pozorište progovarate o stanju u kulturi i pozorištu. Kako danas vidite situaciju na sceni i gde su, po vašem mišljenju, najveći problemi?

– Nema više partikularnih, parcijalnih, izdvojenih problema. Srbija više nije država, nego problem… i kultura nije pošteđena od sveopšte devastacije svega što čini civilizacijske temelje jednog društva. Nema više scene, niti situacije na sceni… postoji samo najveći problem, a to je SVE. Zato bih više volela da govorim o tome kako i kuda dalje? Kakva nam kultura treba?… Kaže se da svako društvo ima kulturu kakvu zaslužuje, pa onda mislim da treba početi od pitanja kakvo društvo želimo? … U talasu optimizma, kojim nas je zapljusnuo Studentski pokret, stekla sam utisak da želimo društvo zasnovano na solidarnosti, dijalogu i međusobnom poštovanju. To je društvo u kome nema isključenih, nema lidera i kulta vođe, ima direktne demokratije i podele odgovornosti. U tom smislu, maštam o kulturi koja bi podržala ovakve politike, koja bi bila javno dobro, u pravom smislu te reči… i koja bi radila na razvoju naših veštine slušanja i dogovaranja. Zamišljam da bi takva kultura bila svuda. Zamišljam umetnike u školama i fabrikama… nastavu umetničkih predmeta u institucijama kulture… i zamišljam novi način rukovođenja ovim institucijama, koje bi onda mogle da vrate autonomiju svog rada. Možda moja maštanja nekom zvuče utopistički, ali pogledajte kako je izgledao Studentski kulturni centar, tokom perioda blokade… mada bih ovu blokadu pre nazvala oslobođenjem. Mislim da nove kulturne politike moraju da počnu od vraćanja studenstkih prostora – studentima, a da će ove institucije, u novom režimu, biti ogledni primer za reformu ostalih, odavno zastarelih i nefunkcionalnih modela. Takođe, mislim da je važno raditi na smanjivanju jaza između institucija i nezavisne scene… Ako sam prethodnih godina i sama govorila stvari koje su ovaj jaz produbljivale, sada shvatam da sam bila “korisna idiotkinja”. Sve podele među nama, sem onih čisto estetskih, dovele su nas do toga da ne vidimo zajedniči interes, ni kad nas udari disciplinskim pravilnikom u glavu… Kultura mora da bude slobodna, oslobođena od partijskih interesa, od cenzure i autocenzure. I to je minimum zajedničkog interesa, svih aktera koji deluju u ovom polju, bez obzira na oblast, načine i prakse.