„Moji se filmovi tiču nerazumevanja“: Rediteljka Džesika Hausner o svojim provokativnim ostvarenjima i kritici liberalne elite kojoj i sama pripada

Petnaestogodišnja Rita iz bečkog predgrađa koja ubija svoje roditelje, banalne malograđanske monstrume, je misterija, koliko god da društvo koje je okružuje može navesti na logične zaključke o korenima njenog delanja.

Pesnik Hajnrih fon Klajst u filmu „Amour Fou“ (2014) ide po berlinskim salonima u eri ranog romantizma i damama nudi da zajedno podele trenutak smrti.

Skoro da ga možemo razumeti kada se ostali salonski razgovori tiču tako uzbudljive teme kao što je univerzalna obaveza plaćanja poreza.

A opet, nije li i to inspirativno za konfliktni misaoni proces, taj porez koji označava da ste postali slobodan čovek, sada porobljen na novi način?

U filmu „Club Zero“ (2023), u najmanju ruku nominacije za Oskara dostojna Mia Vasikovska je novi profesorski dodatak elitnoj, liberalnoj srednjoj školi, sa izabranim predmetom naziva „Svesno jedenje“.

Ekološka svest se transformiše u grupu za izgladnjivanje sa svim obeležjima sekte, a bezumni roditelji se nalaze u nebranom grožđu materijalizacije samozadovoljnih razgovora kakve su godinama vodili na svojim okupljanjima privilegovanih.

Iza svake replike i montažnog reza u filmovima Džesike Hausner nalazi se reč „ali“ koja gledaoca vodi ka uglavnom neprijatnim linijama zaključivanja.

Počeo bih ovaj razgovor vašim filmom koji me je najviše angažovao. Zapravo, prvom trećinom filma „Amour Fou“, ekspozicijom u kojoj svaka replika i svaki dijalog sadrže sukob ideja. Postoji pristup po kom se sve može tumačiti iz dva ugla. Gledalac je postavljen u situaciju da povlači linije između koncepata, između romantizma i egzistencijalizma. Čini mi se da su možda te početne scene vama i važnije od kasnijih, klasičnije strukturisanih, koje vode do dramskog razrešenja?

– Ne bih baš tako rekla. Mislim da uvek pokušavam da pronađem narativnu strukturu koja prenosi filozofsku ideju. U tome se nalazi komplikovanost pronalaska ispravne priče. Kada započinjem sledeći projekat, obično krećem od osnovne, jako kratke fabule. Odatle onda razvijam opsežnu filozofiju koja se nalazi ispod svega. Ponekad je potrebno jako drugo da se pronađe ta glavna linija priče. Srž jeste ideja, slika. Dok odatle dođem do strukture, potrebno mi je par godina, upravo zato što ona mora da iznese ideju. U prva dva filma sam imala jako malo dijaloga. Tek od filma „Lourdes“ sam počela da uključujem dijaloge koji prenose filozofiju. Kao što ste primetili, u „Amour Fou“ likovi izgovaraju stvari koje su meni lično zanimljive, misli koje su sukobljene. U prva dva filma sam se uzdala u narativ, i primetila sam da je veliki deo gledalaca imao osećaj izgubljenosti, jer sam ja svesno birala priče koje vam na koncu ne daju nekakav zadovoljavajući odgovor. Publika na to nije navikla, i shvatila sam da se nešto mora dodati kako bi publika razumela da je namera upravo nedostatak odgovora. Otud dijalozi koji vode ka razmatranju različitih filozofskih koncepata.

Vratio bih se sada na vaš prvi film „Lovely Rita“, i vaše odluke po pitanju vizuelnog prikaza lika. Konkretnije, zelena jakna u filmu „Lovely Rita“, frizura u filmu „Little Joe“… Kao da je vaša namera da glavnom liku dodate još jednu stvar sa kojom mora da se bori. To su detalji koje su junakinje očigledno same izabrale, niko im ih nije nametnuo, a ne može se reći da im pristaju.

– Zanimljivo da ste to primetili, i bila bi to dobra tema za razgovor sa mojom sestrom Tanjom koja je kostimografkinja u mojim filmovima. Specijalnost joj je da pronađe predmete koji ne idu uvek uz lik. Pitamo se, „Zašto je odabrala tu jaknu?“, ili, „Zašto nosi te cipele u kojima ne može baš najbolje da hoda?“ Suštinski, detalji služe da nam skrenu pažnju od onoga što bi trebalo da nas okupira, tj. od onoga što lik oseća. Taman kada pomislite da ste na tragu odgovora, nešto vas omete. U filmu „Lovely Rita“ osoba kojoj je dete teško bolesno plače, u isto vreme noseći sulude ružičaste minđuše koje klikću. Kao gledalac biste želeli da saosećate sa njom, što ne ide dobro uz to kliktanje minđuša.

Procep koji se nalazi između toga kako delujemo i kako se osećamo?

– Baš to. I to pokušavam da postignem iz komičnog ugla, jer mislim da se radi o tragičnom aspetku ljudske egzistencije. Veoma bismo voleli da znamo misli i osećanja drugih ljudi, ili čak i naše, ali smo osuđeni na neuspeh. To nije moguće. Ne poznajemo same sebe, a druge poznajemo još manje od toga.

Ima u filmu „Lovely Rita“ i drugih komičnih momenata. Recimo, otac se konstantno buni zato što poklopac WC šolje nije spušten. Imamo nekakvo izvrtanje rodnih sterotipa, gde se žene u filmovima uvek bune zbog podignute daske. Odakle vam dolaze takva mikro rešenja?

– Iz istraživanja. Čitala sam stotine sudskih dokumenata vezanih za mlade osobe koje su počinile ubistvo. Bilo je vrlo malo devojaka ubica, i u psihološkom profilu jedne od njih je bio naveden upravo taj detalj iz odnosa sa ocem. Uvek pokušavam da se zadržim na detaljima koji ne pristaju, na gorepomenutom procepu u razumevanju. Što se može postići i nekonvencionalnošću i klišeom, sve u skladu sa namerom da se publika pita šta se zapravo dešava.

Kroz ceo vaš opus se može primetiti sklonost da se šokantni događaji prikažu na diskretan način. Kako ste razmišljali po pitanju količine vizuelnih informacija na početku karijere, a kako sada?

– Neke stvari na filmu izgledaju mnogo banalnije nego što je vaš osećaj dok ih proživljavate. Seks je jedna od takvih stvari. Seks na filmu može izgledati slatko, banalno, posramljujuće, ali kako prevesti osećaj seksa na ekran? Mislim da se to ne može činiti putem prikaza samog čina, što se može primeniti i na sve drugo. Pripovedanje je indirektan način prikazivanja nečega – posledice ili premise a ne i samog događaja. Tako je i publika više involvirana.

Razlog neprikazivanja nije stidljivost autora…

– …nego zato što je tako mnogo učinkovitije. Morate povući okidač gledaočeve mašte.

A ako uporedimo neprikazivanje ubistva u „Lovely Rita“ i prikazivanje povraćanja u filmu „Club Zero“… to je jedini momenat u filmu koji je gotovo naturalistički.

– Da, zato što „radi“. Jedenje, plesanje, to su fizičke radnje kojima se telo vizuelno izražava.

Vaša sestra je slikarka, vaš otac je bio slikar. Video sam njegovu sliku sa „Tajnom večerom“ na stolu za bilijar. Takođe, likovi na njegovim slikama imaju skoro uvek uzdignutu bradu i deluju nadmeno. Kao da kroz vašu porodicu struji izvesna umetnička zločestost, nagon da se provocira. Da li ceo vaš opus sadrži želju za provokacijom koja je postavljena u za to prikladno stilsko okruženje?

– Ne mogu tačno da odgovorim. Na primer, „Club Zero“ se smatra provokativnim, i ja sam bila zapanjena koliko je ljudima zapravo tako delovao. Konstantno učim nešto novo po tom pitanju. Očigledno je da su mnogi ljudi navikli da budu suočeni sa urednom verzijom našeg sveta. Mnogi filmovi objašnjavaju motivaciju glavnog lika, daju vam psihološki uvid, ohrabruju saosećanje i identifikaciju. LJudi žele da razumeju. Sama činjenica da se moji filmovi tiču nerazumevanja vodi do toga da ih ljudi smatraju provokativnim. Neverovatno je koliko ljudi postanu agresivni prema filmu samo zato što im ne govori šta da misle. Volim razgovore sa publikom posle filma, i ponekad pomislim da se u njima nalazi jedan od razloga zašto pravim takve filmove. Želim da saznam kako ljudi posmatraju svet, što je diskusija koju filmovi na dobar način podstiču.

Što me vodi do filma „Club Zero“, gde deca na ekstreman način reaguju protiv licemerja svojih roditelja i koji može da se posmatra i kao kritika liberalnih elita. Čak može delovati pomalo reakcionarno. Pročitao sam nekoliko intervjua koje ste dali i primetio da ste u njima gotovo politički korektni, dok vaši filmovi ispituju opasne predele.

– U stvari, kada se bavim temama filma „Club Zero“, mislim da kritikujem prevashodno sebe i svoj „mehur“ u kojem živim. Uvredilo me kada su neki ljudi rekli da je „Club Zero“ „anti-woke“ film.

Može se tako interpretirati, ali mi je zanimljivo to što kažete da ste ste se više usmerili ka delovima sebe, nego ka društvu.

– S tim što sam ja deo društva. Deo sam te liberalne elite koja misli da je ekološki svesna a onda leti avionom od Beča do Beograda da bi razgovarala sa ljudima uživo umesto preko „zuma“. Svi smo deo mašine a pretvaramo se da imamo otvorene umove i da smo „zeleni“ u srcu. Čak se ne može reći da smo lažovi, nego pre da ne možemo da dosegnemo ono što sami sebi postavljamo kao uzor. I naša deca to vide.