Monumentalni torzo

Prva produkcija Državne bavarske opere u Minhenu pod auspicijama svog novog šefa i impresarija, tzv. „generalmuzikdirektora“, Japanca iz Kalifornije, a produhovljenog globtrotera, Kenta Nagana, bila je delo iz ruskog repertoara, opera Modesta Musorgskog „Hovanščina“. Reč je o operi koju je Musorgski ostavio samo kao skicu u partituri za klavir. Rimski-Korsakov ju je preradio, te je poznajemo kao prvu peterburšku verziju iz 1886. Docnije ju je Šostakovič orkestrirao. To je njena druga verzija iz 1960. Kent Nagano izabrao je finale iz orkestracije Igora Stravinskog i time dosegao magični moment sferične, gotovo nadzemaljske muzike.
„Hovanščina“ je plod velike ideje zasnovane na istorijskom konceptu koji sam Musorgski nije mogao da reši. Otuda je ova opera i kao dramaturgija i kao muzička faktura ostala torzo. Ona je utoliko aporija, jer je pokušaj tematizacije istorijskog košmara ruske istorije – konstelacije političke i društvene patnje izazvane verskim raskolom. U operi Modesta Musorgskog, reč je o reformama pravoslavne crkve, o zasnivanju moći cara i oslobađanju od svih moćnih grupa i ljudi. Musorgski je želeo, kao što sam kaže, da „prošlost prenese u savremenost“.
Scenografija „Hovaščine“ je betonski bunker sa paralelnim scenama u režiji mladog ruskog režisera Dmitrija Černjakova, koji je ujedno i njen kostimograf. U njemu će takozvani „starobredni“ vernici, kao i protagonisti Marfa, Dosifej i Andrej Hovanski umreti u autodafeu. Car Petar sve to posmatra debilnim pogledom iz svog prozora u betonskom panoptikumu koji je ujedinio i alegorija današnje Moskve.
Černjakovljeva ideja paralelnih radnji, nažalost, trajala je samo pola sata, da bi se razložila u preduge scene Marfinog proročanstva i Hovanskovih orgija. Protiv takve statičnosti nije ni kongenijalna orkestracija Šostakoviča mogla pomoći. Živost je nastupala onda kad su partije hora u partituri imale svoje mesto. Ulogu Hovanskog, vođe dvorske garde i zavere protiv cara, pevao je Gruzijac, bas Pata Burhuladce. No, centralna figura je car Petar Veliki, koji je neka vrsta prefigurirane generičke slike ruskih vladara od Lenjina, Staljina do Putina. Iako on određuje sudbinu sveg naroda i svih protagonista, ne pojavljuje se direktno kod Musorgskog. On prati sa svoje kule i izolovanog prostora sva zbivanja. Kod Černjikova se gotovo šekspirovski noćni scenario zbiva u jednom danu od pet sati ujutro do kasnog popodneva. Sati bivaju na bini projektovani, te se iluzija aristoteličkog jedinstva vremena u tragediji pojačava i dodaje akcenat dramskoj tenziji.