INTERVJU Dušan Jović: Ne smemo da propustimo istorijsku šansu koju su nam stvorili studenti

Prve reči publici uputila je Vida Ognjenović, koja je „Kuću“ zvanično proglasila otvorenom, a prvu premijernu predstavu, „Moja draga“, odigrali su studenti glume sa Akademije umetnosti u Beogradu.

Iza nove scene i celog ovog projekta koji je jedna vrsta njegove zadužbine stoji glumac Dušan Jović, koga domaća i regionalna publika poznaje kao člana ansambla Narodnog pozorišta Sombor, ali i kao reditelja (poslednja predstava koju je režirao u matičnoj kući, „Čežnja za superpovrćem“ Marej Šizgal premijerno je izvedena aprila 2025.).

Tokom više od dve decenije glumačkog staža Jović je sarađivao s najznačajnijim rediteljima, gledali smo ga u TV serijama i u filmovima, a bio je i producent i scenarista kratkog igranog filma „Porajmos“ o Holokaustu, koji je 2021. s velikim uspehom prikazan na Martovskom festivalu i u regionu. Deo javnosti u Vojvodini Jovića pamti i kao nekadašnjeg portparola Demokratske stranke i najmlađeg gradonačelnika u istoriji Sombora, a oni koji ga bliže poznaju smatraju da ovaj podvig, otvaranje nove umetničke scene uprkos „nevremenu“, zapravo i nije iznenađenje.

Kako je nastala „Kuća“, o njenom konceptu i programu, zašto je važno da postoji prostor koji će okupljati umetnike i kulturne radnike i za tribine, razgovore i debate poput Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, i kako će ova scena funkcionisati, o svemu tome, ali i o društvenim prilikama Dušan Jović govori za Danas.

Proglašavajući „Kuću“ otvorenom, profesorka kod koje ste svojevremeno diplomirali, Vida Ognjenović, rekla je da se tome – u trenutku kad se cela kultura kažnjava, kad se od glumaca traži poslušnost i kad im se pozorišta zatvaraju dok se ne „nauče pameti“ – niko nije nadao. Otkuda ova vaša želja i projekat, pogotovu što se Sombor u celom regionu proslavio upravo svojim pozorištem?

– Za mene je naše Somborsko pozorište nešto zbog čega se bavim ovim poslom, zbog čega sam i upisao Akademiju umetnosti u Novom Sadu. Ovaj „čudni“ poduhvat, „Kuću“, doživljavam kao dopunu toj priči, kao treću scenu našeg teatra. U ovim nenormalnim vremenima kada je kulturna scena u ozbiljnom problemu, hteo sam da dam tračak nade. Ništa više.

U turbulentnim decenijama koje živimo nismo dobili ni jedno novo institucionalno pozorište, van institucija otvorene su samo dve respektabilne kulturne i umetničke scene – Centar za kulturnu dekontaminaciju (1995), i Opera i teatar Madlenianum (1999), prva privatna operska i pozorišna kuća u Srbiji. O čemu nam to govori?

– Kolokvijalno rečeno, u pozorištu nema para, pozorište ne zarađuje, nema profita! A mi smo se pretvorili u društvo koje nije briga za kulturu, savremenu umetnost, stvaralaštvo i sve one vrednosti koje bi morali da negujemo, poštujemo i afirmišemo. Postavljeni su novi postulati – ako nema velike zarade, „ugradnje u gradnju“, slikanja političara…onda čemu služe umetnost i pozorište? Nažalost, ovaj problem skoro nikoga ne zanima, ali je za mali broj ljudi koji i dalje veruju u važnost i moć pozorišta to veoma važno. Mi hoćemo da pokažemo da se vredi boriti, i da i u najvećem mraku ima nade.

Ovaj umetnički prostor simbolično ste nazvali „Kuća“ – kako je ona nastala, da li je „Kuća“ vaša zadužbina i vaše porodice, na koji način će funkcionisati, kako će pozorišni i umetnički programi finansijski biti „pokriveni“?

– Kakvi god da smo, šta god radili i gde god odlazili, uvek se, pre ili kasnije, vraćamo kući. Moja ideja je da otvorimo vrata ove naše kuće i da u nju primimo sve umetnike, stvaraoce i kulturne radnike sa dobrim idejama, dobrim namerama i kreacijama, i da zajedno pokušamo da se izvučemo iz živog blata u kojem živimo. Na prvom mestu mislim na studente.

„Kuća“ nije nikakav spomenik meni ili mojoj porodici, nije zadužbina u pravom smislu, ali možda jeste u nekom figurativnom. Mi ovde pokušavamo da radimo na nečemu što smatramo da je važno, i ovo je gest podrške svemu onom što bi morale i trebalo da budu vrednosti jednog civilizovanog društva. Našem Somboru – gradu kulture, nedostajao je jedan ovakav prostor, i „Kuća“ je rezultat našeg porodičnog opredeljenja da damo svoj doprinos toj ideji.

Kada je reč o umetničkim programima, oni će biti „pokriveni“ u onoj meri u kojoj kolege umetnici budu raspoloženi da sarađuju. U prevodu, nemamo nikakvu podršku od gradske vlasti, niti smo je tražili, finansiramo se sami, a to što eventualno zaradimo ulagaćemo u naredne projekte. Ne računamo ni na koga osim na nas same – ako smo umetnici, pronaći ćemo način da preživimo i radimo ono u šta verujemo.

Šta vam je bilo najteže u ovom projektu, i od koga ste imali najveću podršku?

– Uvek su finansije najveći problem, a najveća podrška u svemu oko „Kuće“ su mi porodica i kolege koje veruju u moje “sumanute” projekte. I dalje postoje ljudi koji gledaju malo dalje od svog ličnog dvorišta, i malo šire od svojih sitno sopstveničkih interesa. A oni koji ne vide šta se dešava oko njih,i koji svoj grad, društvo i državu posmatraju kao „njihovo vlasništvo“, možda se nekad zamisle, progledaju ili opamete.

Koji su naredni programi na repertoaru „Kuće“, i koji se umetnici, reditelji, glumci, pisci… spremaju za „useljenje“ u skorije vreme?

– Vrata „Kuće“ su otvorena. Upravo dok vam odgovaram na pitanja, komuniciram sa mnogim kolegama iz Beograda i Srbije, pravimo repertoar za februar. Za sad mogu da kažem da će biti brojnih gostujućih sadržaja – kamernih predstava, duo drama, stendapova, koncerata… Volim da kažem – kvalitet, i sve što se ne sme u današnjoj Srbiji.

Ono što takođe smatram važnim je organizovanje i drugih programa – „Kuća“ je osmišljena i kao prostor koji će okupljati umetnike i kulturne radnike koji „drugačije“ misle, za tribine, razgovore i debate, poput Centra za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu. Takav prostor nam jako nedostaje.

Pored optimizma što ste uspeli da, uprkos svemu, otvorite „Kuću“, kako doživljavate ono što je obeležilo kulturu i naše društvo u 2025.?

– Osećam veliku tugu, nevericu, očaj, bes…Da li je potrebna još neka reč? Naravno, za mene je najveći skandal u 2025. dovođenje režimske uprave u Narodno pozorište, koja je prvi put u mirnodopskoj istoriji iz revanšizma i cenzure prema glumcima i umetnicima zatvorila nacionalni teatar na početku nove sezone na dva meseca. I naravno, jako podržavam borbu mojih kolega koji već mesecima protestuju, ne odustaju od zahteva za smenu uprave i ministra kulture, i trudim se da i na ovaj način, otvaranjem nove scene, dam svoj doprinos. Moramo svi da se udružimo.

Znate, moja supruga je lekar i ja stalno zameram njenoj „branši“ na nedovoljnom ili nikakvom angažmanu po pitanju zdravstva koje je takođe uništeno, i celokupnog stanja u državi. Doći ćemo u situaciju da će da nas leče oni iz Pionirskog parka, ali da isti ti i glume, sviraju, pevaju, slikaju, obrazuju našu decu… Možemo li to da gledamo ćutke? Ako na to pristanemo, neka nam je sa srećom! Kada sam u jednom trenutku rada na ovoj sceni rekao Vidi Ognjenović, zatvoriće nam “Kuću” i pre nego što je otvorimo, ona je odgovorila: “Pa neka, i treba da nas zatvore“! Toliko o tome.

Od 90- tih ste poznati kao građanski aktivista, bili ste „otporaš“, portparol DS u Somboru, i najmlađi gradonačelnik u istoriji ovog grada. Kako biste vi uporedili epohu Miloševićeve vlasti i današnje, koliko je ovo što sada živimo komplikovanije i  strašnije?

– Bio sam gradonačelnik Sombora manje od dve godine. Smenila me je moja stranka sa obrazloženjem da sam jako dobro radio, ali da može i bolje. Evo ga bolje – nisam hteo da pristanem na neke stvari koje su radili “moji”, a neki od tih važnih „mojih“ su dolaskom SNS na vlast odmah ušli u njihov dres. Današnji vlastodršci su Miloševićeve mehanizme vlasti unapredili, što bi rekli, “do imbecilnosti” i do perverznog pokvarešnjaštva.

Hoću da kažem, bio sam u Otporu, na svim protestima devedesetih, a i sada sam, naravno, na protestima. Ali, poznato je da imamo kratko pamćenje, i morali bi svi zajedno da se pogledamo u ogledalo, da se setimo svega, da se suočimo sa istinom, i da se borimo i nastavimo dalje. Usput, ja na protestima svih ovih meseci uvek stojim sa strane. Ne trebaju nam više reciklirani političari, ne treba nam više sećanje na Miloševića i naše traume. Sada nam je najpotrebnije zajedništvo u borbi, i Ima ko da nas povede dalje. Ili da makar pokuša.

Kakav je vaš stav – da li bi studenti trebalo da prihvate opozicione stranke i da se za naredne izbore spremaju ujedinjeni?

– Mislim da bi trebalo da se ujedine, ali ne po principu da im stranke budu mentori, nego da im pruže logističku podršku. Ne smemo da dozvolimo da ovu ogromnu energiju neko zloupotrebi. Kako god, kao pojedinci i kao društvo ne smemo da propustimo istorijsku šansu koju su nam stvorili studenti da se rešimo ovog višedecenijskog zla.

„Kuća“ za studente

„Kuća“ je otvorena premijernom predstavom „Moja Draga” koju ste vi režirali, a glavne junake igraju studenti glume sa Akademije umetnosti u Beogradu. Kako ona nastavlja svoj scenski život?

– Predstavu smo odigrali tri puta u decembru. Poslednju, otvorenu generalnu probu su gledali studenti i maturanti somborski, a premijere znamo kako izgledaju. Potom je prva repriza organizovana kao humanitarna – pomoć za lečenje dece. Ulaznica je bila sms poruka, jako sam zadovoljan posetom ali i reakcijama publike. Nastavićemo život na našoj sceni, planiramo brojna gostovanja u zemlji i u inostranstvu, već imamo neke kontakte i pozive.

Želim da istaknem da je naša „Kuća“ namenjena studentima umetničkih akademija, da će oni biti angažovani u svim pozorišnim produkcijama koje budemo pravili. Verujem u te mlade ljude, i ne sumnjam u njihov uspeh. Ako sve bude u redu, sa „Mojom dragom“ vidimo se u Beogradu već u februaru.

Praznik za poniženu kulturu

Govor književnice, pozorišne rediteljke, profesorke, akademika SANU Vide Ognjenović, kojim je zvanično otvorila „Kuću“, prenosimo u celosti:

„Poštovani zadužbinari ovog pozorišnog zdanja, drage kolege umetnici, cenjeni poklonici teatra, dobro došli na ovu retku svečanost otvaranja novog pozorišta. Tražim pomilovanje za slabu govornu kondiciju, ne zamerite mi što zamuckujem i dugo tražim reči u neverici da se sve ovo zaista događa. Ne napušta me veliko uzbuđenje od od dana kad sam čula ovu dobru vest, a sasvim me zaokupilo kad sam danas ušla u novo pozorište koje publiku dočekuje raširenih ruku, sa dobrim mislima i zanimljivim idejama.

Nismo navikli na ovakva iznenađenja. Pitam se smem li da poverujem zaista. Evo nas u iščekivanja premijere, ovog puta i za umetnike na sceni i za njihove gledaoce, i za javnost i za istoriju pozorišta. Danas ćemo zajedno doživeti dan rađanja, totalnu praizvedbu predstave, scene, gledališta i dvorane. Pitam se, dragi prijatelji, kako ćemo sve to izdržati odjednom? Dozvolite mi da najpe zahvalim zadužbinarskoj porodici Jović, zatim da s ponosom pohvalim mog nekadašnjeg odličnog studenta, a poslednje dve decenije glumca Somborskog pozorišta, Dušana Jovića, što nikad nije odustao ni od jedne svoje smele zamisli bez obzira na otpore i sumnje.

Što se na svom putu nije plašio ničije neverice, ako je sam verovao u svoju opsesivnu ideju. Što nije uzmicao od visine koja je kod drugih izazivala vrtoglavicu. Što je išao svojim putem kroz prostor koji su drugi zvali nedođijom i prokrčio ga, evo, večeras, i za sebe i za nas. Ovo pozorište je jedan od njegovih neustrašivih pohoda koje su, verujem, mnogi smatrali prolaznom glumačkom maštarijom. Nisu ni svesni koliko su se mnogo prevarili, vukući sve na svoj nivo.

Zahvaljujem mu što je svoje najbliže umeo da ubedi da okolnosti za svoje poduhvate stvaramo sami, a ne da čekamo da nam se udele. Dušan Jović smatra da možemo koliko iskreno hoćemo, i da je htenje pogon kojeg ne treba unapred ograničavati. Stežem vam ruku, Dušane Joviću, što večeras slavimo događaj za koji bi čitava jedna država prosečnih slabića smatrala da je pusto glumačko sanjarenje. Hvala vam što ste na ovaj način dokazali da, u stvari, mi sami određujemo granicu između mašte i stvarnosti.

I evo, mi večeras stvarno slavimo otvaranje vašeg pozorišta. Slavimo ga u okolnostima kad se tome niko ne bi nadao. U vreme kad se kultura svodi na to da je karanfil u političarevom reveru, i kažnjava se ako odbija tu ulogu. Kad se od glumaca traži poslušnost, a pozorišne kuće im se zatvaraju dok se oni ne „nauče pameti“.

Evo, večeras se u Somboru, gradu kulture, diže zavesa nove scene.  Otvaraju se vrata pozorišta za neprestani dijalog glumaca i njihove publike. Otvara se pozornica koju će posvećenici svoga posla, uz samo njima znanu čaroliju, pretvarati u čudesna poprišta igre i mašte. Evo, već se spremaju reditelji, glumci, scenografi, kostimografi, muzičari, inspicijenti, sufleri, uz rekvizitere i majstori scene, svetla i tona.

Oni će ovde stvarati dosad neviđene svetove i iščekivati aplauze publike kojima će ona potvrditi svoju ulogu u stvaralačkom činu. Ovo je praznik za nas pozorišnike i našu publiku, praznik za našu poniženu kulturu i ovaj lepi grad Sombor. Dolikuje ovom gradu ovakav projeka, jer je Sombor od davnina grad umetničkih prvaka i pozornica dobrih ideja. Neka se podigne zavesa i neka glumci prvi put zaigraju na ovim daskama, i neka ih nateraju da „život znače“. Budućnost ovog pozorišta je počela. Hvala zadižbinarima za ovaj dar!