„Muzika prva ujedinila Evropu“: Reporter Danasa na dodeli nagrade za životno delo maestru Žordiju Savalju

Ceremoniji su prisustvovali organizator Rimskog baroknog festivala, Maestro Mikele Gasbaro, i najviši predstavnici italijanske vlade. Maestro Savalj je očarao publiku koncertom koji je trajao više od sat vremena. Sa njim su svirali gitarista Žaver Dijaz Latore i perkusionista David Majoral. Nakon nastupa, maestro se obratio publici i odvojio vreme da odgovori na moja pitanja.

Žordi Savalj je gambista, odnosno svirač viole da gamba, instrumenta iz baroknog doba koji se razvio iz arapskih instrumenata. Savalj, Španac-Katalonac po nacionalnosti, ali kosmopolita po duhu, istakao se tokom svoje duge karijere ne samo kao izvođač već i kao muzički istraživač i filolog.

Pronašao je, analizirao i interpretirao brojne muzičke rukopise, koje je oživeo zahvaljujući muzičkim institucijama koje je sam osnovao: među njima ćemo spomenuti samo Hesperion XXI (1974), La Capela Nacional de Catalunya (2020) i Les Musiciennes du Concert des Nations (2023).

Savalj se nije ograničio na istraživanje i izvođenje rane evropske muzike (to jest, kompozicija koji prethodi periodu koji se obično naziva „klasična muzika“, a koji je počeo u 18. veku), već se prvenstveno fokusirao na tursku, arapsku i kavkasku (posebno jermensku) muzičku tradiciju.

Ovo istraživanje je ključno, posebno danas, kada je svet sve više podeljen po nacionalnim i verskim osnovama. U ovim teškim vremenima, Savalj nas podseća da muzika ujedinjuje i ima zajedničke korene: „Pre svega, čak i kada govorimo o ranoj muzici, ne smemo zaboraviti da je muzika, kada je izvodimo i slušamo, uvek savremena. Baš kao i arhitektonske lepote jednog grada: zgrade i palate, izgrađene pre nekoliko vekova, uvek su tu sa nama i deo su nas“, kaže maestro Savalj. „Muzika je, štaviše, ključni element za odnose između kultura. Ona nam omogućava da ostvarimo dijalog.“

Savalj nas takođe podseća da je sama muzika prva ujedinila Evropu: „Do 14. veka, cela evropska muzička tradicija bila je prvenstveno monodička, kao u istočnim zemljama. Monodička znači da nema unapred utvrđene harmonije, da postoji improvizacija, a melodijska i ritmička tačka je fundamentalna.

U 14. veku, u nekim evropskim manastirima, kao što su Las Huelgas u Španiji i Notr Dam u Parizu, monahinje su razvile novi jezik s nekoliko glasova (više nezavisnih melodijskih linija) koji sviraju istovremeno. Ovaj novi jezik se naziva „Ars Nova“ (Nova Umetnost), savršen termin za novi način komponovanja. Bez ovog „Ars Nova“, ne bi bilo Palestrine, Monteverdija, Baha, Hendla, Mocarta, Betovena, Rosinija… Moramo priznati da je ova muzička tradicija ono najbolje što je Evropa stvorila u toku svoje muzičke istorije.“

Maestro završava svoj govor gorkom notom: „Danas 90% javnog finansiranja ide gotovo u potpunosti simfonijskim orkestrima i velikim operama koji izvode samo klasičnu muziku, odnosno muziku iz poslednjih 200 godina. Ranom muzikom bave se samo privatnici-pojedinci, a to je velika greška: države ne mogu ignorisati 1.000 godina muzičke istorije.“ Maestro se oprašta od mene i kreće ka izlazu iz Parlamenta. Sutra će održati koncert u Kataniji i već mora da krene; uprkos svojih 84 godine, maestro Savalj nastavlja da nastupa širom sveta.

Već je veče i Parlament je pust. Dok šetam sokacima centra Rima, razmišljam o rečima gospodina Alberta Banjaija, političara i odličnog čembaliste koji je večeras držao uvodnu reč na koncertu.

Banjai je naglasio kako su se u 17. veku, upravo u ovim rimskim sokacima i u krugu od samo nekoliko stotina metara, rodile inovacije koje su oblikovale evropsku muzičku produkciju tokom naredna tri veka: u “Chiesa Nuova”, Enriko de Kavalijeri je ismislio žanr oratorijuma; Đirolamo Feskolbaldi u bazilici Svetog Petra obnovio je jezik orgulja; a zatim je u “Palazzo della Cancelleria” Arkanđelo Koreli razvio koncert groso, koji je kasnije postao simfonija; Koreli je takođe stvorio sonatu, koja se prvi put pojavljuje baš u Korelijevom petom opusu, objavljenom 1700. godine.

Ovo muzičko nasleđe, koje je Žordi Savalj uspeo da predstavi široj javnosti, ujedinjuje Evropu i ceo svet, posebno u vreme kada evropske zemlje uveliko finansiraju naoružavanje a sve manje izdvajaju za muziku, obrazovanje i zdravstvo.

Ova misao, zajedno sa hladnim zapadnim vetrom koji miluje Rim uveče, vraća mi skorašnja i uznemirujuća sećanja. U božićnoj atmosferi koja je već prožela srce Rima, sećam se da sam kompozicije Freskobaldija, Korelija i Baha slušao u filharmonijama u Kijevu, Odesi i Sumiju.

I tokom rata, u Ukrajini se svira i sluša muzika. Zvukove violina i drugih instrumenata često prekida zavijanje sirena, a u Sumiju, gradu koji je udaljen samo 15 km od fronta, tokom pauza između simfonijskih stavova, u daljini se ne čuje udaranje timpana, već eksplozije dronova i granata. Za nas, koje su dronovi i rakete poštedeli, ali kojima su slike i zvukovi rata ostali u sećanju, muzika nam i dalje daje nadu, a ponekad čak i razlog da nastavimo dalje usred besmisla koji nas okružuje.