Zašto se naša čaršija pravi da je iznenađena napadima na Gorana Markovića?

Ovog puta od potpredsednice Vlade Srbije, koja je saopštenjem na sajtu Srpske napredne stranke, „stručno“ objasnila ko je, zapravo, Marković, zašto je on „Srbin, ali samo na papiru“, i zašto „otvoreno priziva na ubistvo predsednika“.

Pa ne tako davno, filmskog reditelja i profesora FDU čija su dela obeležila ovdašnju kinematografiju, postala trajni deo kulturnog identiteta ove zemlje i digitalno restaurisana kao deo naše filmske baštine, sa govornice parlamenta „čerečila“ je tada premijerka A.B, kao i čitav državni vrh.

A povod je bio što su nezakonito poništili konkurs Filmskog centra Srbije i sprečili snimanje novog Markovićevog filma „Doktor D“, koji je komisija izabrala za sufinansiranje – u tom scenariju „prepoznali“ su priču o haškom osuđeniku Radovanu Karadžiću.

I svih ovih decenija radikalske vlasti, koja vlada istim mehanizmima kao i ratnih 90-tih, samo što se u međuvremenu „presvukla“ u novo ime, SNS, Marković trpi prostačke udare najviših državnih funkcionera zbog svog beskompromisnog javnog aktivizma, koji se u demokratskim društvima podrazumeva – očekuje se da upravo umetnici među prvima ukazuju na istinu i pravdu, i budu kritičari svake vlasti.

Ali, u tiraniji u kojoj naš predsednik sve institucije „drži u šaci“, u kojoj preko noći promeni zakone, sudije i sebi i svojim kriminalnim saučesnicima prilagodi kompletno pravosuđe, u kojoj su i vojska i policija postali njegovi pioni, koga više još nešto može da iznenadi?

Zar posle predsednikovog pomilovanja od krivične odgovornosti nasilnika koji su studentkinji bejzbol palicama razvalili vilicu, koje je na svojim televizijama predstavio kao „patriote koji brane Srbiju“, zar posle svih krvničkih prebijanja i mnogih drugih studenata, otpuštanja sposla najstručnijih i najuglednijih ljudi u ovoj zemlji, lekara, sudija, profesora univerziteta, čak i sveštenika?

Zar posle toga što su sudski proces za pogibiju 16 ljudi u Novom Sadu „pojele mace“, možemo da kažemo da nas još nešto čudi u ovoj zemlji?

Da ne govorimo i o korupciji, o narko kartelima koji uživaju zaštitu predsednika, zbog kojih se odmah smeni ono još malo hrabrih Tužilaca za organizovani kriminal i policajaca koji otkriju i objave ove afere.

Kako smo stigli u ovaj mrkli mrak? Zašto su ljudi ćutali i gledali „svoja posla“, zašto su se mnogi zbog ličnih interesa prilagođavali ovom živom blatu, zar je trebalo da prođe trinaest godina pa da nam pobuna studenata pokaže da smo otišli dalje od svakog civilizacijskog sunovrata?

Ali, čak i sada, kad je radikalski predsednik proteklih meseci uprkos protestima širom Srbije, novim invazijama na institucije „razvalio“ kompletnu državu, nije mali broj onih, da se ne lažemo, koji se adaptiraju i na ovu situaciju.

Ako neki državni honorarni kriminalac na ulici nasrne na Gorana Markovića, pa ga A.V. pomiluje i predstavi kao „patriotu“ koji brani Srbiju od „Srbina samo na papiru“, biće sramno da kažemo da smo iznenađeni.

Biće to i civilzacijska sramota ove zemlje, i mnogih ljudi u ovoj zemlji. Jer, prosto su ravnodušni na ovu tiraniju – gledaju da što veštije „plivaju“ u ovom živom blatu, i da kojim slučajem ne dovedu u pitanje „svoja posla“.

P.S. Kolega Gorana Markovića i prijatelj s kojim je delio studentske dane na Akademiji u Pragu, veliki reditelj i profesor Rajko Grlić, napustio je Hrvatsku 90-tih godina i od tada, do danas, ostao beskompromisni javni kritičar vlasti HDZ-a.

Na otvaranju 71. Pule, 2024, impresivno je obeleženo pedeset godina od prvog Grlićevog filma na ovom festivalu, a onda je usledila premijera njegovog novog ostvarenja „Svemu dođe kraj“, gde je glavni negativac opet čovek iz HDZ-a, kao i oni koji decenijama ćutke trpe tu vlast.

U prvom redu gledališta sedela je ministarka kulture, članica HDZ-a, i na kraju filma, kao i cela publika u Areni, ustala je da aplaudira Grliću, koji je pred premijeru za hrvatske medije i televizije, kao i one regionalne, izneo najoštrije kritike politici hrvatske Vlade.

Da li iko može da zamisli da Goran Marković pod ovom vlašću snimi tako kritički film? Da li nam je i u najvećoj fikciji zamislivo da mu aplaudiraju SNS funkcioneri i da u nekoj prilici ustanu da mu odaju počast? Na toj Puli, Zlatnu arenu za najbolju epizodnu ulogu dobio je naš glumac Boris Isaković, upravo za lik najvećeg negativca, HDZ-eovca koji ubija radnike čije je preduzeće kriminalno privatizovao.

Ali, biće da smo mi, ipak, umesto u EU stigli u „prokletu avliju“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.