Ne moraju da me vole, ali moraju da me poštuju

Karl Malden jedan je od poslednjih glumačkih džinova, legenda filma i glume, umetnik poreklom sa ovih naših prostora, čija karijera zasad ostaje nedostižna za mnoge. Predsednik Srbije Boris Tadić uputio je juče telegram saučešća porodici Karla Maldena u ime građana Srbije i svoje lično. Tadić je ocenio da je smrt američkog glumca i „našeg sunarodnika“ velik gubitak ne samo za porodicu i prijatelje već i za svetsku filmsku umetnost.

Malden je rođen u Čikagu 22. marta 1912. godine, kao Mladen Sekulović, sin Čehinje i Srbina iz Hercegovine. Po završetku škole, počinje da radi u čeličani, sve dok mu se nije ukazala mogućnost da studira. Njegova elokvencija, koju je gajio tokom učiteljskih studija, dovela ga je do vrsnih glumačkih pedagoga u, tridesetih godina aktuelnoj Gudmanovoj školi glume.

Nakon trogodišnjih studija, odlazi u Njujork, slavnu teatarsku prestonicu, gde započinje karijeru na pozorišnim daskama. Njegov debi 1937. godine na Brodveju oduševljava publiku i privlači pažnju tada aktuelnog reditelja Elije Kazana, koji ga istog časa angažuje u komadima „Svi moji sinovi“ Artura Milera i „Tramvaj zvani želja“ Tenesija Vilijamsa, u kome su, pored njega igrali Marlon Brando, Vivijen Li i Kim Hanter, zvezde glumačke scene. Zlatna era Brodveja garantovala je kvalitetnim glumcima i posao na filmu, te samo par godina kasnije, Mladen debituje i na velikom platnu u filmu „They Knew What They Wanted“. Fabrika snova nikada nije bila voljna da fabrikuje glumce stranih imena, tako da je uslov za dobijanje posla i agenata bio da se „amerikanizuje“, te Mladen uspešno izvodi inverziju svog imena u prezime, a na predlog agenata uzima ime Karl. I tako počinje velika i uspešna karijera.

Čitava pozorišna postava predstave „Tramvaj zvani želja“ na čelu sa rediteljem Kazanom, odlazi u Holivud početkom pedesetih, gde pravi trijumfalni film, koji im donosi pregršt nagrada i priznanja, uključujući i Oskara u kategoriji najboljeg sporednog glumca, koji je pripao upravo Karlu Maldenu. Sa svojim dugogodišnjim prijateljem i kolegom iz filma Marlonom Brandom i omiljenim rediteljem Kazanom, još jednom je ukrstio snage 1955. godine, kada su realizovali film „Na dokovima Njujorka“ (On the Waterfront), koji ih još jednom svrstava na sam vrh i donosi Maldenu, ovoga puta, „samo“ nominaciju za prestižnu statuetu. Šezdesetih godina, u vrhuncu slave, Malden ostvaruje niz izuzetno kvalitetnih uloga u filmovima Džona Forda, Normana Džuisona, Henrija Hetaveja“

Sedamdesetih godina seli se na male ekrane i realizuje uspešnu kriminalističku seriju „Ulice Njujorka“ (prikazivana i kod nas), koja mu, za lik beskrupuloznog detektiva Majka Stouna, donosi i nominacije za nagrade Emi i Zlatni globus. Njegov kolega u filmu i tada nepoznati glumac Majkl Daglas, čija je karijera krenula nakon uloge u toj seriji, kaže da sve što je kasnije radio u svetu filma duguje upravo Karlu Maldenu. „Kada sam počinjao da radim, susreo sam se sa potpunom ignorancijom brojnih producenata. Svi su me doživljavali kao razmaženo dete velikog glumca, niko me nije ozbiljno shvatao i nije hteo da mi da posao. Niko, sem Karla Maldena. On je insistirao da ulogu inspektora Stiva Kelera igram baš ja. Prvog dana snimanja ću se uvek sećati. Tresao sam se od treme. Preda mnom je bila jedna glumačka veličina, s kojom je trebalo znalo nositi se. Šest godina rada sa njim za mene je bila prava glumačka škola“, kaže Majkl Daglas.

Iako kasnije više nikada nije ponovio uspeh iz tog „zlatnog doba“, Malden je ostao izuzetno cenjena pojava u svetu filma. Bio je član brojnih filmskih i televizijskih institucija i organizacija uključujući i Američku akademiju za film. Osamdesetih godina, na poziv Gorana Paskaljevića, dolazi i u Jugoslaviju, gde zajedno snimaju film „Suton“.

– Maldena sam prvi put upoznao u Los Anđelesu 1981. godine, kada je moj film „Poseban tretman“ bio nominovan za Zlatni globus, kaže Goran Paskaljević. Rekao mi je da mu se moj film mnogo svideo i da bi voleo da snima sa mnom. Pokazao sam mu scenario za „Suton“ koji je trebalo da bude niskobudžetan, ali on je odmah pristao da igra u njemu, tako da je film postao visokobudžetan. Bio je izuzetan profesionalac, čovek od principa. Na scenariju za „Suton“ napisao je svoj životni moto, koji sam i ja kasnije prihvatio, a koji je glasio „Ne moraju da me vole, ali moraju da me poštuju“. Sećam se i jednog smešnog trenutka, kada smo se sreli pre 15 godina u Gentu u Belgiji. Tada je imao 82 godine, bili smo sa suprugama na večeri i on je u jednom trenutku ustao i rekao: „Izvinite, ali moram da se javim mami“. Njegova mama je u tom trenutku imala 102 godine!, seća se Paskaljević. Poslednji put, videli su se u Americi, uoči njegovog 90. rođendana. Mnogo je voleo Srbiju i stalno je pričao o njoj. Učestvovao je mnogo puta u svim akcijama, koje bi organizovali njegovi sunarodnici. I voleo je da priča srpski, ali pričao je neki stari hercegovački dijalekat, od pre 200 godina. Stalno mi je govorio – Što pušiš te cigaretle?

To svedoči i Stefan Arsenijević, koji se susreo sa njim 2004. godine, prilikom ručka upriličenog za nominovane za Oskara, kada je prisustvovao tom događaju zahvaljujući nominaciji za najbolji kratki igrani film „(A)torzija“. – Izašao sam da primim sertifikat, koji se dodeljuje nominovanima za Oskara i čuo sam kako neko uzvikuje na srpskom jeziku „Živeo!“. Prvo sam pomislio da mi se pričinjava od silnog uzbuđenja, ali posle su mi rekli da za susednim stolom sedi Karl Malden, kao član Akademije za film. Prišao sam mu i pričali smo na srpskom jeziku. Bilo mi je neverovatno da pričamo srpski usred Holivuda i takvog događaja. Sećam ga se kao izuzetno prijatnog, srdačnog čoveka, u čijem glasu se sve vreme osećala nostalgija za zemljom iz koje potiče. Pitao me je za situaciju kod nas, kako se živi, pričao mi je kako se seća Jugoslavije u koju je dolazio. Kada sam ga upitao da li će ponovo doći, odgovorio mi je da sasvim sigurno neće, jer je previše star i bolestan. To me je jako pogodilo, jer sam u njegovom glasu osetio koliku tugu nosi zbog toga.

Mladen Sekulović više nikada nije došao u zemlju koju je toliko voleo. Ali Karl Malden je otišao u istoriju.