„Nečista krv“ kao balet u Nemačkoj: Potpuno nova verzija jednog od najvećih romana na srpskom jeziku

Reč je o baletskoj predstavi „Nečista krv“ nastaloj po istoimenom romanu Borisava Bore Stankovića.

Balet je osimislila i pripremila za scenu primabalerina Bojana Nenadović Otrin, poreklom iz Novog Sada, koja je svoju aktivnu igračku karijeru provela uglavnom u Nemačkoj.

Ona je sada koreograf i pedagog, i uspela je da ubedi direkciju pozorišta u Haleu da se upuste u velik projekat postavljanja novog baleta.

Dramatizovanjem romana bavila se Olga Stojanović Frešet, lektor za srpski jezik na Univerzitetu u Minhenu.

Iz svega je na muziku Čajkovskog, Prokofjeva, Rahmanjinova i Konjovića i uz korišćenje motiva srpske izvorne muzike nastalo potpuno novo delo da Stankovićev roman dočara nemačkoj publici.

Bio je to povod za razgovor sa Bojanom Nenadović Otrin i Olgom Stojanović Frešet.

Kako je došlo do inicijative da se jednom nemačkom pozorištu ponudi balet zasnovan na jednom od najvećih romana na srpskom jeziku – „Nečistoj krvi“? Koliku ulogu u tome ima postojanje slavističkih katedri u ovoj zemlji, pa i u gradu u kome će se predstava igrati – Haleu?

Bojana Nenadović Otrin: Ideju o postavci baleta na osnovu romana „Nečista krv“ dobila sam tokom studija slavistike na Univerzitetu u Minhenu, kada sam se detaljno bavila ovim delom. Kao profesionalna balerina i koreograf, radnju romana sam spontano „videla“ i kroz baletski izraz i imala jasne predstave kako bih je prenela na pozornicu. U dramaturškom oblikovanju sinopisisa ali i u izboru muziku, scenografije i istorijskom kontekstualizovanju pomagala mi je Olga Stojanović Frešet, koju sam upoznala kao docenta na fakultetu.

Olga Stojanović Frešet: Kao lektor na katedri za slavistiku imam priliku da studente upoznam sa različitim aspektima srpske kulture i da im približim naše umetničko nasleđe. To se dešava na časovima jezika, na seminarima iz kulture, književnosti, prevođenja, putem čitanja knjiga, gledanja filmova, slušanja muzike sa Balkana. Pored osnovne uloge nastavnika, lektori ponekad dobiju priliku da glas o srpskoj kulturi prenesu i van fakultetskih slušaonica, kao što je slučaj u radu na ovom baletu. Među slavistima u Nemačkoj ima vrsnih poznavalaca Stankovićevog dela, koje se ovde može naći u prevodima i sa biografskim komentarima, i nadamo se da će naš balet doneti dodatni podstrek zainteresovanim ljudima da upoznaju ovog klasika naše književnosti.

Kako je uprava pozorišta reagovala na ideju o ovom baletu, da li su ga videli kao jednu nesvakidašnju, gotovo egzotičnu priču koja dolazi sa Balkana pa i kao potencijalno interesantnu nemačkoj publici ili im je na prvi pogled bila nerazumljiva i komplikovana za (baletsku) postavku?

Bojana Nenadović Otrin: Imali smo sreću da je naša ideja o baletu imala veoma pozitivan odjek u upravi pozorišta. Sama uprava je internacionalna, sastavljena od umetnika iz različitih zemalja, i nismo naišli na predrasude prema temi sa Balkana u okviru pozorišne kuće, kakve se i te kako mogu čuti u javnoj sferi i u novinama.

Olga Stojanović Frešet: Postoji veliko nepoznavanje srpske kulture u Nemačkoj, o kojoj su poslednjih decenija dominirale političke i ratne teme, tako da je prilika da na velikoj pozornici jednog državnog pozorišta prikažemo balet po srpskom romanu dragocena. Istovremeno, nismo nikako želeli da priča o Sofki bude shvaćena kao folklorna zgoda iz dalekih vremena i dalekih zemalja, i glavni dramaturški i režijski cilj je bio da je prikažemo kao opšteljudsku i vanvremensku. Istakli smo glavne motive romana – smenu društvenih epoha, motiv dogovorenog braka, sudbine pojedinaca u spletu socijalnih stega, i nizom koreografskih i scenografskih postupaka postavili smo priču u dimenziju cikličkog ponavljanja uvek istih društvenih konstelacija. Akcenat je i na Sofkinom unutrašnjem svetu i njenom proživljavanju onoga što joj se događa. Mislim da je to jedini put koji gledaocu mogućnost da se identifikuje sa likovima na sceni. Bilo nam je važno da budu podvučene univerzalne teme ljudske egzistencije i da Stankovićev roman bude prepoznat kao deo evropske kulturne baštine kojoj srpska kultura i muzika pripadaju.

U velikoj meri muzika koja, kao ni ples, ne zahteva poznavanje jezika može pomoći da se dopre do suštine nekog umetničkog dela. Pored ruskih klasika u baletu je upotrebljena i muzika Konjovića, kao i motivi srpske izvorne muzike. Zašto su izabrani baš ti kompozitori i ta muzika?

Olga Stojanović Frešet: Partitura za balet kombinovana je od komada više autora, pri čemu osnovu čini apstraktna i ekspresivna muzika Prokofjeva, uz kompozicije Čajkovskog i Rahmanjinova. Srpska muzika je dobila posebno mesto u okviru partiture: odlomci iz „Simfonijskog triptihona“ Petra Konjovića pisanog za operu „Koštana“ povezuju je sa Stankovićevim delom, dok se kao muzički lajtmotiv glavne junakinje javlja narodna pesma „Marijo, bela kumrijo“ u različitim aranžmanima. Ova narodna pesma predstavlja intiman muzički glas Sofkinog unutrašnjeg sveta, melodiju njenog emocionalnog doživljavanja, i povezuje muzički deo baleta sa srpskom narodnom tradicijom.

Šta mislite, kakve će biti reakcije publike u Haleu na ovu postavku?

Olga Stojanović Frešet: Mi smo veoma radoznali i optimistično čekamo premijeru. Nadamo se pozitivnim reakcijama publike i kritike, a pre svega se nadamo da će posle predstave po koji gledalac, a možda i kritičar, biti inspirisan da pronađe roman „Nečista krv“ i pročita ga, a zatim i neka druga dela naše književnosti. Pored povoljnog odjeka u kritičarskim i umetničkim krugovima, takva recepcija našeg baleta bi doprinela boljem poznavanju srpske umetnosti u Nemačkoj.