Neizgovoreno slovo o zborniku „Književnost i radio“

Đorđe Malavrazić je zajedno sa Marinom Đurašković osoba zbog koje sam prešao na Radio Beograd 2, nakon skidanja sa programa emisije „Vreme radoznalosti“ u leto 2002., i tu ostao eto naredne 23 i po godine, i osoba koja me 2009. posle ružne difamacije poslala da se („po kazni“) umesto domaćom književnošću bavim regionalnom.

Njegov naslednik je, posle skidanja s druge emisije i nerealizovanog vlastitog predloga da se sagovornici emisije „Oka Balkana“ nađu u jednoj sličnoj knjizi RTS izdavaštva, ipak odlučio da se 2017. vratim u „Gutenbergov odgovor“, koji od tada realizuje grupa autora.

Eto sve do današnjih dana pobunjenog društva protiv autokratskog režima, kada je nekoliko nas sa Radija dobilo polugodišnje uslovne kazne jer smo se bavili svojim poslom i reagovali kad je vlast upotrebila tzv. zvučni top protiv građana 15. marta ove godine.

Da, ima i još jedna uslovna kazna jer nisam dovoljno čuvao zgradu u zimskom i letnjem periodu, po odluci direktora RTS-a po kojoj za novinare nije presudan radni učinak nego čučanje u zgradi, makar bilo potpuno izlišno.

Sve ovo pominjem ne zbog samohvalisanja ra(d/t)nim ožiljcima, nego kao neku vrstu dopune i kontrapunkta slici koju nudi zbornik „Književnost i radio“, koji je priredio Đorđe Malavrazić i koja je posle dve decenije doživela svoje „drugo i dopunjeno izdanje“.

Ovaj zbornik izabranih priloga jeste svojevrsna istorija radija u Srbiji, data iz specifične perspektive odnosa ovog isprva revolucionarnog medija, koji i danas odoleva konkurenciji koju donosi neizbežan tehnološki napredak, i ta je istorija, jednostavno rečeno, ulepšana i samim tim neistinita.

Radio je od samog svog početka bio i ostao primarno sredstvo državne i ideološke propagande: u predratnom periodu dinastičke, u ratnom okupacione, u posleratnom partijske, a od devedesetih ratnohuškačke i nacionalističke, danas takođe nacionalističke i revizionističke.

A sve su to samo sinonimi, od dinastije i partije do kolektivističkih ideologija koje guše slobodu izražavanja pod maskom ili fasadom njenog promovisanja ili negovanja.

Dakle, od početka svog postojanja radio je kao medij povezan sa neslobodom i sa lažima i eto, vrlo lepo je proživeo svoj vek sa tim nečasnim balastom, koji mnogi radio-delatnici, bili direktori, urednici ili novinari kao da nisu doživljavali kao teret, još manje kao nečasni.

Izabrati perspektivu da se o radiju govori iz ugla njegove veze sa jednom od najstarijih i bazičnih umetnosti, umetnosti reči, znači – da li sad eskapistički ili larpurlatistički – ne samo izbeći stid koji će nadživeti sve nas koji imamo veze sa radijom, kao Jozefa K. pred klanje, nego i zanemariti značaj kreativnog otpora koji su novinarke i novinari, pa i poneki pisac, izražavali tokom svih ovih sistema neslobode u poslednjih sto godina, na stranu turbulentna i tragična istorija na koju se obično vade smutljivci i demagozi.

Književnost je takođe bila i ostala kreativnost otpora jednako u smislu eksperimentalne i inovativne forme, koliko i širine pronicljivosti, kritičkih razotkrivanja i estetskih dometa, za koje opet mnogi, teoretičari ili konzumenti svejedno, veruju da su tu nalazi taj kratkotrajni momenat pobede nad represijom političke moći, klopkom istorije ili sudbinom čoveka.

Ipak, književnost je jednako prostor ili polje na kome se ispoljavalo udvoričko služenje moći i podrška pogibeljnim ideologijama naroda, nacije i države – da li kroz sam književni tekst, publicistiku ili javnim delovanjem pisaca, često u državnoj službi, od diplomata do direktora biblioteka.

Neka prva krupna zamerka bude na koncept zbornika „Književnost i radio“ koji je priredio Đorđe Malavrazić: ovaj koncept intencionalno ignoriše druge aktivnosti koje su u presudnoj meri konstitutivne za radio kao masovni medij, to je informisanje i kritika, odnosno profesionalno i istraživačko novinarstvo.

Pa se tako ne govori o zabranama i režimskom poltronstvu medija, nego o lepim stvarima i doprinosu radija književnosti i obratno.

A i to je posebno pitanje: koliko je uopšte književnost marila za radio, sem kao za prostor i instrument svog promovisanja, za razliku od radija koje je širokog osmeha dočekivalo i tetošilo pisce?

U ovom ironično postavljenom pitanju krije se, razume se, i odgovor.

Opet, ako govorimo iz ugla Drugog i Trećeg programa Radio Beograda, koji su od svog osnivanja bili posvećeni kulturi, umetnosti, nauci i obrazovanju, za sam medij i radio program uvek je bio važniji govor o književnosti a ne govor same književnosti, dakle sve vrste kritika umetnosti, esejistički rad, teorijska promišljanja i studije.

Samim tim od književnosti važniji je format kritičkih prikaza ili osvrta, odnosno književnih intervjua, kao hibridna novinarska forma u kojoj se mešaju informacije, analize, impresije i vrednosni sudovi.

Slično je i sa književnim intervjuima: dobar književni intervju vredi više od desetine prosečnih literarnih tekstova i daje veći doprinos savremenoj književnosti.

Ovde mogu da sa svoje strane pohvalim Đorđa Malavrazića da se u programu koji je on pokrenuo a od 2000-ih uređivao, kako se kaže, sistematski negovale kritičke forme govora o umetnosti i književnosti, bez obzira što su pretežno bile mejnstrim-konzervativne.

I to je još jedan važan aspekt, poetički, kada govorimo o konceptu nekog medija: koliko je otvoren za inovaciju i posebno za polemiku. Ako pogledamo autore, i poneku autorku, zastupljenu u zborniku „Književnost i radio“, lako ćemo uočiti jedan klasičan kanonski pristup, što samo po sebi nužno nije nešto loše, ali sa dva krupna nedostatka.

Prvi je što je taj spisak prošaran intelektualnim mediokritetima i drugorazrednim piscima, što i ne bi bila najgora stvar, da ne zjapi praznina autora, i posebno autorki, od kojih su neki i radili na radiju, poput Daše Drndić, višedecenijske urednice Dramskog programa, čiji smo tekst o atmosferi hajke koji ju je naterao da početkom 90-ih napusti Radio i Beograd objavili u Betonu, i savršeno bi se uklopio u zbornik o radiju, ili Jelene Lengold, dugogodišnje saradnice radija i jedne od najboljih domaćih autorki 1960-og godišta.

Tu bi se dotakli poveće grupe najboljih novinara koji je RTS imao koja je najurena 1993., a među kojima su i pisci Filip David i Ibrahim Hadžić, ili najbolji pisci koje je srpska književnost imala od 90-ih do danas, zbog koje je šaljivo nazvana ABVV-književnost (Albahari, Basara, Vava i Velikić), od kojih dvojica više nisu sa nama.

Da i ne pominjem nikog od sredovečnih i mlađih autorki i autora.

Za drugo izdanje ovog zbornika pozvani su jedan monarhistički agitator i držalac nadgrobnih slova, koga Basara u svojim romanima pominje kao doušnika Službe, mladi šofer kaznene ve de upravnice NBS, jedan provincijski mediokritet poznat kao sastavljač banalnih pesmica za grupu Galija, poput: „pravoslavlje, narodno veselje“, ili jedan intelektualni konvertit koji je iz Sarajeva u Beograd došao preko nezavisnih medija a završio kao proruski kolumnista i urednik dokumentarnog programa televizije.

Kada bih bio sarkastičan, što mi očito uopšte ne leži, mogao bih da kažem da se zbornik „Književnost i radio“ koji je priredio Đorđe Malavrazić prostire od kvislinga do konvertita, od Krakova do Bazdulja, ali bi to bio štos jer većina zastupljenih ne odgovara tom opisu.

Svejedno, pisci pozvani da napišu nešto za ovo drugo izdanje, među kojima opet samo jedna žena, koja spaja sentimentalno sa ozbiljnim, „Zlatno pero“ sa perima bez pozlate, svedoče da sastavljač zbornika u boljem slučaju ne poznaje domaću scenu, u gorem o jednom konzervativnom ukusu koji se priklanja dominaciji oportunističkog senzibiliteta, srodan onom koji promovišu naše vodeće institucije.

I za sam kraj bih pomenuo zanimljvu razliku između dva predgovora priređivača koje deli 20 godina.

Prvi, pisan u osvit novog doba, istina objavljen posle atentata na premijera Đinđića, 2004., pored istorijskog pregleda i podsećanja na važne trenutke u istoriji Radija, ističe doprinos Radomira Konstantinovića, u drugom kontekstu kolege Gorana Cvetkovića, reditelja i pozorišnog kritičara koji nas je nedavno napustio, i odiše ipak jednim optimizmom.

Drugi, pisan prošle godine, sadržajniji je i teorijski obuhvatniji, bavi se ontologijom radijskog sadržaja, suočavanjem i ukrštanjem radija sa novim tehnološkim formama interaktivne komunikacije, kakav je podkast, danas življi i značajniji nego tada kada se pojavio, ističe se doprinos radiju Lj. Micića 1920-ih i Veljka Petrovića 30-ih, a Konstantinović jedva da se pominje.

Svejedno, uz primedbe koje sam izneo, zbornik „Književnost i radio“ koji je priredio Đorđe Malavrazić je reprezentativna knjiga, posebno što se kod nas malo ko bavio radiom u kontekstu njegovih veza sa književnošću. I

Ipak, ovaj je zbornik osenčen ambigvalnim i protivrečnim duhom onoga što je RTS kao kobajagi javni servis danas, dakle poltronski medij kojim upravljaju prorežimski urednici, koji perpetuira kanon i ima nekritički odnos prema mejnstrimu, ali i medij u kome su pojedinci uvek dubili niše za svoj kritički i kreativan pristup.

O tome svedoči i masovna podrška aktuelnom studentskom protestu koju je potpisalo 400 koleginica i kolega sa radija i televizije.

Autor je književni kritičar i autor i voditelj emisije Oko Balkana na Radio Beogradu 2.