Neoutopijski povratak prirodi

Ali Đorđu Stanojeviću je to danas najteže postignuće ipak uspelo. On ne samo da je originalan nego je, što je važnije, i autentičan, iskren. Jer originalnost i iskrenost jesu komplementarni pojmovi, ali ne moraju biti i identični, kako neki možda misle, jer originalnost je lažna bez iskrenosti. Već u dužem vremenskom periodu, nažalost, u umetnosti je česta pojava pomodnog i veštačkog uklapanja u zadate trendove. Stvaralački pristup Đ. Stanojevića je u znaku doslednosti i razvojnog kontinuiteta. U širem smislu pripadnik je apstraktne umetničke orijentacije. U užem smislu mogućih reminiscencija blizak je svojevrsnom krilu navedene umetnosti, „čiji su izraziti svetski predstavnici recimo: Klajn, Njumen, Polok, Bojs ili jedan Kapur. Kojima je zajedničko shvatanje slike kao slike-predmeta… jednog živog organizma koji bi uvek počivao na jednom više sistemu prezentacije nego reprezentacije.“ (J. Krivokapić).

U prethodnim ciklusima, nastalim do 2015: Klijanje, Ergonomija zemlje, Sakupljači svetlosti, Pariska obličja, autor je postavljao platno u horizontalan položaj i izlagao ga različitim alternativnim postupcima radne manipulacije i dorade. Tako se sjedinjuju, povezuju materija tla i njeni osnovni elementi kao: zemlja, balega, pleva, blato, ili jod. I uspostavlja svojevrsna izražajna poetika ilitijezik svojstava prirodnih materijala, u komplementarnom potencijalnom sadejstvusa rukom umetnika i njegovomsmišljenom, primerenom intervencijom. U novom ciklusu posle 2015. nazvanom Fantastični predeo platna su izložena naizmeničnom uticajuili otporu prirodnim silama: sunca, vetra, kiše ili snega. Što takođe podrazumeva višestepenu naknadnu intervenciju umetnika, često vrlo brižljivo dorađenu. Tako se u stvaralačkom činu ostvaruje sinteza različitog porekla: kulture čovekovog rada i reda, sa tragovima prirodnih, stihijskih procesa, drugim rečima međudejstvo antropoloških i kosmoloških sila. Znači, da zaključimo: u kreativnom pristupu u ranijim ciklusima je bio naglasak na izražajnom, „potencijalnom govoru“ materije, a sad je na posledicama – efektima ili tragovima dužeg vremenskog dejstva prirodnih sila na materiju. U pitanju je generalni ustaljeni binomski odnos materije kao podloge i mogućeg primenjenog procesualnog čina na tu materiju, samo sad na nov, neustaljen i nepoznat način u odnosu na uobičajene slikarske postupke. Rezultat navedenog i opisanog pristupa su crteži – slikepune svojevrsne živosti ispecifičnog energetskog naboja – zračenja. Povodom uloge materijala u umetnosti Žan Dibife konstatuje: „da je materijal jedan jezik, da umetnost mora da se rodi iz materijala, da spiritualnost mora da se otisne u jeziku materijala, da svaki materijal ima svoj jezik, jeste jedan jezik, da se ne radi o tome da mu se jedan jezik dodaje ili da on služi nekom jeziku…“

Iz duhovnog aspekta goruće egzistencijalne aktuelnosti današnjeg vremena, „povratak prirodi“ Đ. Stanojevića, može se posmatrati kao, po Čedomiru Vasiću, koji je otvorio izložbu, svojevrsna neoromantičarska, i dodajmo, pomalo neoutopijska težnja, ali, s mišljenjem istog „da u toj umetnostima ima i naive“ ne bismo se složili. Na kraju, osećamo profesionalnu i kolegijalnu obavezu da pohvalimo natprosečan kvalitet kataloškog predgovora J. Krivokapić, posmatran kako iz ugla kriterijuma teorije umetnosti, tako i filozofije umetnosti. Njena tumačenja su ne samo slojevita nego i obaveštena i tačna razmišljanja.