NIN-ova nagrada između stagnacije i automarginalizacije: Ne očekujte ni uzbuđenja ni šokove

Mišljenja su različita, ali se promena osetila već na prošlogodišnjoj priredbi povodom proglašenja 71. dobitnika NIN-ove nagrade, Marinka Arsića Ivkova, za roman NGLD.

U žiži zbivanja tada su bile studentske blokade, pa je publicitet u vezi sa samim događajem, kao i nagrađenim romanom, ostao u senci društvenih dešavanja.

Podsetimo, prethodno je ustanovljena i svojevrsna kopija NIN-ovog priznanja – književna nagrada „Beogradski pobednik“, a najveća promena usledila je sa promenom vlasničke strukture nedeljnika NIN, nakon koje je veći deo novinara prešao u United Media i osnovao politički nedeljnik Radar, u skladu sa sopstvenom uređivačkom politikom.

Nedugo zatim, i članovi žirija za NIN-ovu nagradu napuštaju ovo telo.

Formiran je novi žiri, koji je očigledno privukao i pisce koji su ranije odlučno bojkotovali NIN-ovu nagradu.

Danas je objavljeno 39 naslova koji su ušli u širi izbor za 72. NIN-ovu nagradu, a univerzitetska profesorka, književna kritičarka i teoretičarka, kao i bivša članica žirija, Vladislava Gordić Petković, kaže za Danas da se već po tom izboru vidi faza u kojoj se priznanje nalazi.

https://www.danas.rs/tag/ninova-nagrada/

„Nin-ova nagrada ulazi u fazu pomirljive stagnacije, što se vidi i po širem izboru. Ne predstoje nam velika uzbuđenja ni šokovi, već rutinsko žiriranje“, smatra Gordić Petković.

„Žiri, sada sveden na ukus koji odgovara mnogima, opravdava poverenje dajući šansu i veteranima i početnicima. U fokusu se kristališe jedan „srednji pojas“ pisaca koji već imaju više od dva romana, ali su još na korak od potpune etabliranosti. Neće biti zaobiđena ni tiražna, popularna proza. Nisu zaboravljeni ni veterani, ali ni debitanti: stalni favoriti poput Srđana Valjarevića, Milisava Savića i Igora Marojevića, Enesa Halilovića i Dejana Stojiljkovića, Aleksandra Jugovića i Vladana Matića, Jelice Zupanc i Laure Barne nepogrešivo su prisutni, kao i raniji dobitnici – Dejan Atanacković, Bora Ćosić i Saša Ilić, konstatuje Vladislava Gordić Petković.

„Kakva god da jeste, Ninova nagrada bila je i zadugo će biti najznačajnija književna nagrada u Srbiji (nekada i u Jugoslaviji)“, kaže za Danas Mihajlo Pantić, književnik, kritičar i univerzitetski profesor u penziji, takođe bivši član žirija. On podseća da ovo priznanje ima takav status pre svega zato što se dodeljuje za roman, koji je u široj, manje upućenoj javnosti sinonim za književnost.

„Sve ostale forme su u tom auditorijumu naprosto nevidljive“, dodaje Pantić.

Govoreći o statusu nagrade, Pantić navodi:

„Ugled Ninove nagrade svakako potvrđuje lista nagrađenih pisaca i dela, ali, samo naizgled paradoksalno, i lista promašaja i propusta. Pri čemu su nezasluženo nagrađena i do sada zasluženo zaboravljena dela stostruko manje važna od dalekosežnih previda (Andrić, Desnica, Bulatović, Mihailović…). Uz Ninovu nagradu nužno i neizbežno idu i osporavanja, od lične uvređenosti autora i nezadovoljstva izdavača, do mnogo važnijih i potrebnijih polemika, neretko sa poetičkom, a često i sa (kripto)ideološkom pozadinom.
U vremenu sveopšte grafomanije i hiperprodukcije izgleda da samo stvarni ili veštački indukovani ‘slučajevi’ podižu vidljivost nekog pisca ili knjige. A to što nema zvanične cenzure ne znači da i dalje ne funkcionišu mehanizmi zaobilaženja i prećutkivanja.“

Pantić upozorava i na problem paralelnih nagrada:

„Za sada se nije desilo da nagrade koje su izmišljene kao protivteža Ninovoj budu saglasne sa odlukama Ninovog žirija, što vodi naopakim kriterijumima kompenzacije i ‘ispravljanja nepravde’. Kratko rečeno, Ninova nagrada, kao i svaka druga, uvek reflektuje stanovišta i preferencije članova žirija, i utoliko je na njima najveća odgovornost. To što je, na primer, sastav današnjeg žirija, u retuširanom NIN-u, nesporno kompetentan, ne znači da i njegov rad, selekcija i završna odluka ne podležu kritičkom preispitivanju. Upravo kao prošle godine, kada su ‘elegantno’ odreda zaobiđeni svi pisci, otvoreni kritičari vladajućeg režima. Mogu da razumem da njihova dela u pojedinim slučajevima nisu zadovoljila estetske kriterijume članova žirija, ali ne mogu da razumem doslednost u eliminaciji baš svih takvih autora. Tobožnje estetsko čistunstvo takođe je vid politike književnosti i oko književnosti“, zaključuje Mihajlo Pantić.

Pisac i istoričar umetnosti Nebojša Milenković Novi smatra da se NIN-ova nagrada samomarginalizovala, što, kako ističe, nije dobro za domaću kulturu.

„Podsetimo, uprkos svim krizama, usponima i padovima, reč je o jedinom književnom, ali i kulturnom priznanju uopšte, koje je uspevalo da zadrži onaj glamur i osećaj pripadanja jednoj velikoj kulturi, ili bar kulturi koja tome teži“, kaže Milenković.

Automarginalizaciji su, prema njegovim rečima, doprineli i žiriji:

„Ne malo su joj doprineli Ninovi žiriji apsurdnim, često i banalnim odlukama, birajući knjige koje uglavnom ne bi uspevale da prežive sezonu u kojoj su pisane – ali, podjednako, i okolnosti. Mislim, naravno, na političke okolnosti. Tom naporu i pregnuću opšte banalizacije svega postojećeg, koji na naše živote, ali i osećaj ličnog i građanskog dostojanstva, nasrće već deceniju i po, Ninova nagrada, ali ni Sajam knjiga, nažalost nisu odoleli.“

Prema Milenkoviću, to predstavlja veliku štetu za srpsku kulturu.

„Koliko god mi bili zbunjeni pojedinim odlukama žirija, srpska kultura diskvalifikacijom ili marginalizacijom NIN-ove nagrade ne dobija apsolutno ništa. Upravo suprotno! Ako me pitate da li smatram da je situacija beznadežna – naravno da nije, pošto na beznadežnost kao ‘izbor’ prosto ne smemo da pristajemo. NIN-ovoj nagradi, ali i našoj kulturi, već dugo je neophodna jedna hrabra knjiga – koja podstiče polemike, budi kontroverze, pa i sukobe, zašto da ne, jer su to sve načini na koje se kultura brani od banalizacije. Da li takvih knjiga ima? Hoće li ih žiri prepoznati? Iskreno, ne znam. Ono što znam jeste da bi NIN-ova nagrada – možda ne ona kakva je bila u Jugoslaviji, ali, recimo, u periodu Velikićevog ‘Islednika’ – zajedno sa atmosferom i kontroverzama koje je prate, mogla ponovo da bude svojevrsni lakmus-test društvene normalnosti. Normalno je društvo ono u kojem se sukobljavamo oko knjiga, a ne oko prozaičnih izjava političara. Da li još uvek možemo, i kada ćemo ponovo postati normalno društvo, videćemo, između ostalog, i po NIN-ovoj nagradi“, zaključuje Nebojša Milenković.