Njegovo veličanstvo Glumac: Bogdan Diklić, plemeniti samotnjak koji je obeležio ovdašnji film i pozorište

Jedan od najvećih, najpoštovanijih i najomiljenijih glumaca ovog prostora koji je ostvario više od dve stotine filmskih, televizijskih i pozorišnih uloga, najviše u ostvarenjima koja su ušla u antologije ovdašnje kinematografije i teatra, dobio je ove godine još dva priznanja.

Nagradu „Specijalni Ernest“ Somborskog festivala za dosadašnji i budući doprinos filmskoj umetnosti, a na Pulskom festivalu, uz ovacije prepunog gledališta Arene, uručena mu je Nagrada „Fabijan Šovagović“ za životno delo, koju mu je dodelilo Društvo hrvatskih filmskih autora i producenata.

Glumac koji se ne bavi glumom, već je živi, za koga je gluma sama po sebi život, opredeljenje onoga ko se u njoj nalazi (kako je o sebi zabeležio Diklić u svojoj knjizi „O glumi bez glume” objavljenoj 2011.), otkrio je ovog leta u Puli da je upravo slučajni susret sa Fabijanom Šovagovićem jedan od najvažnijih momenata u njegovom životu.

Bilo je to davnih godina ispred knjižare u njegovom rodnom Bjelovaru, kad je bio gimnazijalac.

– Prišao sam Šovagoviću i rekao mu oprostite, mogu li vas zamoliti za autogram. Pogledao je u mene i upitao što će vam to, a ja sam stidljivo odgovorio da bih i ja možda pokušao da budem glumac. Pratio sam ga jedno vreme, razgovarali smo, malo sam ga već i „prigušio“, i kad mi je na kraju pružio ruku rekao je: ‘Doviđenja, nadam se, budući kolega“. Ta hemijska olovka kojom mi se Šovagović potpisao na knjizi „igra“ u filmu „Majstori, majstori“ Gorana Markovića, upotrebljavam je u jednoj sceni, hteo sam da je ovekovečim na taj način jer me je on prvi „prozvao“ glumcem – ispričao je Diklić.

Tako je u svet glume krenuo nezaboravni Boža Čombe u antologijskoj seriji „Grlom u jagode“, Mile u „Nacionalnoj klasi“, Mirko Topalović u „Maratoncima“, Žuti u „Balkan ekspresu“, Pipo „U raljama života“, Jozo u „Za sreću je potrebno troje“, Petar u „Sabirnom centru“, Pavle u „Mi nismo anđeli“, Srpski oficir u „Ničijoj zemlji“, Zaim u „Gori vatra“, Šaran u „Grbavici“, Pukovnik Rade Orhideja“ u „Karauli“, Slavko u „Odbrani i zaštiti“…

Tokom karijere duge pola veka sarađivao je sa kultnim jugoslovenskim filmskim autorima, Srđanom Karanovićem, Goranom Markovićem, Rajkom Grlićem, Slobodanom Šijanom, Živojinom Žikom Pavlovićem, Goranom Paskaljevićem, Živkom Nikolićem, Zdravkom Šotrom,  Brankom Baletićem, Bobom Jelčićem, Pjerom Žalicom, Srđanom Dragojevićem…,  a to je nastavio i sa novom generacijom najboljih regionalnih reditelja,  poput oskarovca Danisa Tanovića, Jasmile Žbanić, Srdana Golubovića, Danila Šerbedžije…

Antologijski su i njegovi pozorišni likovi Teodora Teje Kraja u kultnoj predstavi “Profesionalac”, Stipijana u „Kaliguli“, Pjera Bazuhova u „Ratu i miru“, Olivera u „Kako vam drago“, Pere Kalinića u „Gospođi ministarki“, Egista u „Orestiji“, Tartifa, Ružića u „Pokondirenoj tikvi“, Molina u „Poljupcu žene pauka“, Alfonsa u „Italijanskoj noći“, Panglosa u „Kandidu“…

Izuzetnu karijeru Bogdana Diklića pored vrhunskih priznanja (tri Zlatne arene u Puli, Zlatni pečat Jugoslovenske kinoteke, „Živojin Žika Pavlović“, „Pavle Vuisić“, „Srce Sarajeva“, „Aleksandar Lifka“, počasna nagrada Cinehill, „Branislav Nušić“ za životno delo…), obeležava i otklon od javnosti, posebno od 90-tih godina.

„Ja sam u ovom svetu neprilagođen, ja ne mogu u ovome da živim. Toliko nam je ružnog nametnuto, a čime mi to zatrpavamo i čime potiremo sopstvenu savest i svest, mora da razmisli svako od nas ponaosob“. govorio je za Danas.

Diklić je rođen 1953. u Bjelovaru, diplomirao je na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesorke Ognjenke Milićević. Od 1975. bio je član Narodnog pozorišta u Beogradu, od 1995. njegova matična kuća je Jugoslovensko dramsko pozorište, i jedan je do prvih umetnika koji je nakon ratova angažovan u regionu.

Bio je u braku sa glumicom Dijanom Marojević, s kojom ima ćerku Sofiju, koja je danas njegova saučesnica u navijanju na utakmicama „Partizana“.

„Ja sam bio samotnjak, oženio sam se u 47 godini. Poslednjih godina imao sam zdravstvenih tegoba visokog rizika, i mislim da sam ostao na ovom svetu zbog svoje ćerke, da je tako rešeno „gore“ negde“, govorio je Diklić.