Foto: Header Sanfter TodNakon uspeha predstave „(Ne)Majke!“, članice ansambla Rezidencteatra Liza Štigler i Barbara Horvat, zajedno sa Sibilom Kanonika, nastavljaju svoje istraživanje odnosa majke i ćerke.
U predstavi „Veoma blaga smrt“ (originalni naslov: „Une mort très douce“), Simon de Bovoar, jedna od najvažnijih filozofkinja i književnica 20. veka, nepokolebljivo i dirljivo prikazuje kako su ona i njena mlađa sestra, slikarka Elen, doživele poslednje nedelje života svoje neizlečivo bolesne majke u pariskoj klinici.
Dobronamerne reči jedne medicinske sestre – „Ali, gospođo, uveravam vas, to je bila blaga smrt“ – poslužile su Simon de Bovoar kao eufemistički naslov za njene memoare koji dokumentuju ovaj period.
Objavljeni su 1964. godine, samo nekoliko meseci nakon smrti njene majke.
Simon de Bovoar, ikona feminističkog pokreta, jedna je od najvećih intelektualki 20.veka.
Rođena 1908, ona je ne samo najpoznatija i najuticajnija filozofkinja 20. stoleća, već i do danas jedna od najspornijih.
Za života je šokirala svoje građansko okruženje kroz slobodan odnos sa Žan-Pol Sartrom i možda još više kroz svoju monumentalnu feminističku studiju ”Drugi pol” (Le Deuxième Sexe), neku vrstu Biblije feminističkog pokreta.
Nakon njene smrti 1986. kritika je ukrstila koplja o značenju njene egzistencijalističke filozofije i feminizma.
Do danas dominira klasični mizogini aspekt čitanja po kome je reč o manje originalnoj Sartrovoj ”učenici”, čiji je egzistencijalizam navodno u literarnim delima popularizovan.
Polemika sa tabuizovanim temama kao što su seksualna autonomija, abortus ili nastojanje na ekonomskoj i intelektualnoj nezavisnosti, izazvale su burne talase kritika i animoziteta.
Simon de Bovoar je posejala debate koje do danas nisu okončane.
U svojoj knjizi „Veoma blaga smrt“, Simon de Bovoar je istražila temu oproštaja.
Sada Liza Štigler iz Rezidencteatra donosi tu temu na scenu Rezidencteatra u Marštalu.
Simon de Bovoar je zabeležila datum kada je sve počelo: četvrtak, 24. oktobar 1963.
U četiri sata popodne, francuska spisateljica, filozofkinja i feministkinja primila je poziv u kojem je obaveštena da je njena majka doživela nesreću.
Pala je u kupatilu, slomila kuk i sada je u bolnici.
Bovoar je u to vreme bila u hotelu u Rimu i odmah je otputovala u Pariz.
Ono što još nije znala jeste da se njena majka nikada neće vratiti kući iz bolnice.
Lekari će otkriti da ima neizlečiv rak.
Umrla je pre kraja godine, a o njoj su se brinule njene dve ćerke, Simon i Elen.
Veliki deo teksta bavi se bolničkom svakodnevicom: lekarima, dijagnozama, procedurama, često hladnim i neljudskim.
Odnos majke i ćerke je centralna osovina dramaturgije – odnos koji je tokom života bio napet, strog i pun nerazumevanja, sada se menja i prerasta u tihu bliskost.
Smrt nije romantizovana: prikazana je realno, kroz bol, slabljenje tela i gubitak dostojanstva.
Naslovna „blaga smrt“ je ironična — smrt nije blaga, ali je prihvaćena bez laži i utehe religije.
Smrt je prikazana bez iluzija.
De Bovoar odbacuje religijske i romantične predstave smrti.
Smrt je telesna, nepravedna, banalna, ali stvarna.
Ovo je u duhu egzistencijalizma: nema utehe „izvan“ života.
Ovaj tekst je i kritika medicine.
Lekari često govore nad pacijentom, ne sa njim, prikrivaju istinu, više leče bolest nego čoveka.
Smrt majke je i strah od sopstvene starosti, suočavanje sa prolaznošću (ženskog) tela, gubitak roditelja kao gubitak korena.
Stil jednostavan, precizan, intiman, ali bez patetike i intelektualno kontrolisan.
Ovo je jedno od najiskrenijih dela o umiranju, značajno za razumevanje De Bovoar kao mislioca.
Jedan od ključnih aspekata dela je sadržan u ironiji naslova.
Spoljnom svetu i medicinskom osoblju, smrt može izgledati „nežna“ ili „blaga“ jer se dogodila u bolničkom krevetu pod uticajem lekova.
Međutim, za Bovoar i samu umiruću ženu, ona je bila surova zbog fizičke agonije i propadanja.
Smrt je i nepravedna: zato što smrt, bez obzira na godine, uvek predstavlja katastrofu i „neprihvatljivo kršenje“ za pojedinca.
Bovoar oštro kritikuje tehnološki vođenu medicinu svog vremena.
Ona opisuje kako su lekari veštački produžavali život njene majke, ne uzimajući u obzir kvalitet njenog života.
Pacijentkinja je postala „objekat“ medicinskih procedura, dok je njena stvarna patnja bila produžena.
Bovoar razmišlja o svom komplikovanom, često distanciranom odnosu sa majkom.
Tokom procesa umiranja, ona razvija novu, gotovo bolnu empatiju i intimnost koju nikada ranije nije mogla da dozvoli.
„Blaga smrt“ označava prekretnicu u radu Bovoarove.
Dok je u mlađim godinama često tretirala smrt kao apstraktni koncept, ovde prikazuje njenu fizičku brutalnost.
To je preteča njenog kasnijeg velikog dela, „Starost“ (1970), u kojem analizira socijalnu isključenost starijih osoba.
Knjiga se smatra jednim od najmoćnijih dela Bovoarove jer povezuje apstraktnu filozofsku temu egzistencijalizma (konačnost bića) sa veoma konkretnim, emocionalnim iskustvom.
Njen zaključak je poznat i sumoran: „Ne postoji prirodna smrt: ništa što se dešava čoveku nikada nije prirodno, jer njegovo prisustvo dovodi svet u pitanje. Svi ljudi su smrtni: ali za svakog čoveka, njegova smrt je nesreća i, čak i ako je svestan toga i pristane na to, nedozvoljeni napad.“
Tekst čitamo kao istraživanje života nakon smrti majke – kako neko nastavlja da živi kada neko ko je tako duboko oblikovao nečiji život više nije tu?
Na kraju valja istaći još jednu posebnost ove inscenacije, saradnju sa umetnikom zvučnih efekata Maksom Bauerom.
Grandiozna glumačka igra Sibile Kanonika i Barbare Horvat uz dugi aplauz publike na ovoj svetskoj premijeri.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
