O uzbudljivom "lovu" na umetničke predmete 1Foto: Jesi Kelley The BearMaiden

U Beogradu je završio filmsku režiju, u Parizu je bio dopisnik kultne emisije „Petkom u 22“ a u Harareu je otkrio svoj pravi poziv – „lov“ na lepe i retke predmete i slike. Sa gospodinom Ostojićem smo razgovarali u Konzulatu Srbije u NJujorku, u kome je u toku predstavljanje njegove privatne kolekcije radova srpskih i jugoslovenskih umetnika. Krunu kolekcije čini portret majke Milene Pavlović Barili za koji se do sada verovalo da je izgubljen.

„Naravno da sam presrećan što sam pronašao ovaj portret, i što sam sliku prvi put izložio baš ovde u NJujorku, gde je Milena živela i radila“, kaže za naš list Aleksandar Ostojić. „Ovo ipak nije prva Milena sa kojom se susrećem. Jednom ranije mi je bila nadohvat ruke, u Pitsburgu. Nadao sam se da ću kupiti sliku, tamo nema mnogo našeg sveta niti onih koji poznaju Milenin rad. Uzeo sam avionsku kartu i lično sam otišao na aukciju. Šta da vam kažem, čim sam video sliku, sa vrata sam počeo da se tresem. Znao sam da je prava. Nažalost, desilo se da je anonimni telefonski kupac imao više novca od mene. Bilo je to prilično gorko razočarenje. I sad je povremeno vidim na internetu, cena joj je oko 40.000 dolara. Onda je, nedavno, mala aukcijska kuća u blizini NJujorka oglasila prodaju ove Milenine slike. Opet sam otišao lično i bidovao sam iz sale. U nekom trenutku se pojavio kupac preko telefona, i cena je počela da raste. Što je zbunilo profesionalce. Nisu mogli da razumeju vrtoglavi rast cene slike koju je uradila za njih anonimna umetnica, i koja je uz to bila i prilično oštećena. Ovog puta sam imao više novca. Sada maštam da pronađem Mileninu izgubljenu kolekciju ilustracija koju je radila za Vog.“

Prema iskustvu Aleksandra Ostojića, u NJujorku se do vrednih slika i antikviteta može doći na nekoliko načina. U vreme pre interneta, on je često pronalazio vredne slike savremenih autora u aukcijskim kućama koje su bile specijalizovane za antikvitete. Tako mu se desilo da je po prilično povoljnoj ceni kupio radove američkog umetnika Kena Apteriara, koji su danas sastavni deo većine svetskih galerija.

Do lepih umetničkih predmeta može da se dođe i nakon što potomci rasprodaju kolekcije iz svojih kuća ili ako je neko pao u dugove pa prodaju vrše predstavnici vlasti. Advokati ponekad prodaju stvari iz sefova kriminalaca, ali tu su, prema rečima našeg sagovornika, uglavnom zlato i nakit, što se tiče umetnosti „izbor je sačuvaj me bože“.

Zarada je moguća i kad se poznaju zahtevi različitih tržišta. Tako mu se jednom desilo da je u NJujorku za 100 dolara kupio Bibliju na francuskom iz 1560. godine koju je kasnije prodao u Parizu za 8.000 dolara. Slično je prošao, kaže, i sa jednim od prvih Dikensenovih izdanja.

Rad na kolekciji jugoslovenskih umetnika je bio proizvod ljubavi, a ne komercijalnog interesa.

„Neki naši slikari, kao Veličković na primer, dobro su išli u Americi. Ostali uglavnom nisu šire poznati, a i nema ih mnogo na američkom tržištu. NJihove slike sam pretežno pronalazio u Evropi“, pojašnjava gospodin Ostojić, dodajući kako je do jedne slike Save Šumanovića došao slučajno, u maloj galeriji u centralnoj Francuskoj. Slika je, kaže naš sagovornik, bila umrljana, stara, pod mutnim staklom i po logici stvari, ne bi trebalo da bude tu pronađena. Originalni vlasnik se samo sećao da je oduvek bila u kući njegovih roditelja i verovatno je mislio da nije u pitanju ništa posebno.

U kolekciji se, pored dela Dobrovića, Meštrovića, Murića, LJube Popovića i Miće Popovića, nalazi i nekoliko slika Marka Čelebanovića, od kojih „Portret Stevana Čelebanovića“ može da bude posebno zanimljiv istoričarima umetnosti u Beogradu, budući da je na slici imenom identifikovana muška prilika koja se pojavljuje i na nekim drugim slikama ovog autora.

Uz portret majke Milene Pavlović Barili, u Konzulatu Srbije je veliko interesovanje izazvao i portret Franca Jozefa koji je uradio Paja Jovanović. Izložen u raskošnom, originalnom ramu, za koji naš sagovornik kaže da je „moguće skuplji i od same slike“, portret predstavlja svedočanstvo prošlog vremena u kome se prema dvorskom protokolu vodilo računa da cara portretišu slikari iz cele monarhije. Da je u pitanju delo koje se, moguće je, dopalo i samom monarhu, svedoči činjenica da su upravo po ovom portretu Paje Jovanovića kasnije izrađivane carske litografije.

Ova zanimljiva kolekcija se može videti još narednih nedelju dana u NJujorku, a dalja sudbina joj je za sada neizvesna. Postoje ideje i želje da bude izložena i u Srbiji. Možda u Beogradu, ili u Valjevu, rodnom mestu gospodina Ostojića.