Odlazak „arheologa“ nacionalnog duha koji je odbio da bude član SANU

U drugoj polovini prošlog veka ispostavilo se da je najraskošnija narodna lirska riznica upravo tamo „gde Vuk nije imao sreće da prođe“. Već prva Zlatanovićeva zbirka, iz 1967. godine, pokreće prekretnicu u poimanju narodne lirske poezije, koja je kao i sve naredne zapravo antologijski izbor, jer je istraživač zapisivao i po desetak varijanti jedne pesme i onda birao najuspeliju za objavljivanje.

Takve su i sve naredne, preko onih objavljenih u izdanju SANU do „Izabranih dela“ u deset tomova, u čijoj sam pripremi i objavljivanju urednički učestvovao, dok je taj izdavački čin bio najobuhvatnije predstavljanje nacionalnog blaga poslednjih decenija, kao i kruna životnog projekta Momčila Zlatanovića, što podrazumeva prikupljanje, sistematizaciju i proučavanje narodnog stvaralaštva.

-Periferni položaj juga, dijalekatski govori i usporeniji ekonomski razvoj tokom dvadesetog veka uslovili su da ova oblast ne naiđe na odgovarajući naučni tretman. Sa druge strane, to je omogućilo da se živi primeri tematskog miljea ovog istraživača duže održe nego u sredinama biližim kulturnom centru i standardnom jeziku.  Južno narodno lirsko pevanje, čiji primeri nadmašuju ekvivalente u Vukovim zbirkama, otvara novu riznicu narodnog duha i postaje ono što je narodna epika za zapadne srpske krajeve – navodi književnik Zoran S. Nikolić, koji je bio i urednik Zlatanovićevih „Izabranih dela“ koje su u okviru svoje izdavačke delatnosti  u deset tomova, objavile „Novine Vranjske“,  na čelu sa Vukašinom Obradovićem, osnivačem i vlasnikom lista, 2007.godine.

Lirska pesma je najstarija slika narodnog duha, milenijumska ustaljena praktična alatka u svim oblastima narodnog života, odbrana i lek, tumačenje duše ili okoline, afirmacija ili podrivanje ustaljenih normi. U takvoj raskoši Momčilo Zlatanović je bio arheolog nacionalnog duha, marljiv i istrajan u episi koja nije bila naklonjena narodnom izrazu, ali svakako ubeđen u značaj misije, pa zbog toga i sveobuhvatan u poslu koji bi bio primereniji čitavim institucijama, a takođe i sa svešću o ubrzanom nestajanju ili preobražaju oblika usmenog narodnog stvaralaštva.

Momčilo Zlatanović je čovek koji je izabrao da u osmoj deceniji života ne bude „uvaženi akademik“, već čovek koji seda u lokalni autobus, odlazi u selo Poljanicu, i do večeri pešice traga za kazivačima po tamošnjim selima.

On je bio i  čovek koga je jedan francuski naučni časopis pre dve decenije uvrstio u dvadeset najznačajnijih evropskih etnologo XX veka. Ipak, on je neko koji bi hteo da ga upamtimo samo po tome da je zapisao i spasio od zaborava najlepše srpske lirske narodne pesme.

Nikolić je do poslednjih dana drugovao sa profesorom Momčilo Zlatanovićem koji je sve redje izlazio iz svoje porodične kuće. Snimo je više sati materijala u kojima se profesor prisećao svojih „hodoljublja“ po jugu Srbije i kontaktima sa ljudima. Knjiga tih razgovora bila bi još jedan „medaljon“ u „zlatnoj kolekciji“ jednog naučnika i istraživača kakvih jug Srbije zadugo neće imati, baš zato što je imao njega, skromnog,  tihog i povučenog, a uvek spremnog na priču o knjigama i književnosti.

Odbio kandidaturu za članstvo u SANU

-Moje lično iskustvo govori da je Zlatanovića i kao prijatelja krasilo ono što je ispoljavao baveći se naukom: privrženost, posvećenost, iskrenost, poštenje. I izrazita skromnost i izbegavanje počasti i hvale, priznanja, pa čak i same pomisli na slavu. U vreme kada smo objavili prvi tom „Izabranih dela“ jedne večeri telefonom me pozvao akademik Vladimir Stojančević i pitao da li mogu da utičem da Zlatanović prihvati kandidaturu za članstvo u SANU. Neobično pitanje za urednika, ali sam u trenutku pomislio da je to prilika da se olakša zahtevan i skup izdavački poduhvat i obećao da ću razgovarati, hej, sa budućim akademikom i da smatram da neće biti prepreka – priseća se Nikolić, poziva koji je dobio od akademika Stojančevića.

Ova priča je dobila nesvakidašnji epilog.

– Sutradan sam, pak, dobio neočekivani odgovor, a suštinski jedini mogući: „Ma, ne mogu ja to… Oni imaju neke glupe sastanke, a ja da putujem stalno do Beograda… Već su jednom, još ranije,  pisali referat i odbio sam… Ne mogu… Ako mogu da poradim još malo…“Razumeo sam ga i ne prestajem da mu se divim. Rad mu je bio najpreči, nije prihvatao ništa što bi ga ometalo, odnosno podneo bi i neprijatnost ukoliko bi ona omogućila dalji nesmetani rad – kaže nam sagovornik Danasa.

Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.

Još vesti iz ovog grada

„Crna korupcijska značka“ za MUP, „Antikorupcijska povelja“ za Anketnu komisiju: Ko je doprineo razvoju političke korupcije, a ko se borio protiv nje?

Ulične antikoruptivne akcije u Vranju, Bujanovcu i Preševu od 9. do 11. decembra

U okolini Vranja izlila se Južna Morava, evakuisano devet osoba

Mladi s juga u Vranju sutra organizuju skup podrške Dijani Hrki i Milomiru Jaćimoviću