Odlazak nezaboravnog Istrefa Verija

Tokom karijere duge četiri i po decenije ostvario je više od pedeset filmskih i TV uloga u Beogradu, Prištini, Albaniji, mada je najdublje bio vezan za pozorišnu scenu. Vest o odlasku Envera Petrovcija juče je bila među udarnim informacijama na svim kosovskim portalima na albanskom jeziku. Od njega su se preko društvenih mreža među prvima oprostili kosovski zvaničnici i Veton Suroi koji je objavio svoj razgovor Petrovcijem na TV Koha.

„Evner Petrovci ostaje jedna od najistaknutijih ličnosti u kulturi. Svojim talentom i radom, dao je našoj umetnosti profesionalizam i dostojanstvo. Sećanje na njega živeće zauvek u sećanju naroda Kosova“, saopštila je Vljosa Osmani, predsednica Kosova, izražavajući saučešće porodici Petrovci, prijateljima poznatog glumca i celoj kulturnoj zajednici.

Dimalj Baša, predsednik kosovskog parlamenta, ocenio je da je „Kosovo izgubilo jednu od najistaknutijih ličnosti kulture, koja je ostavila neizbrisiv trag u sećanju naroda“.

„Enver Petrovci je bio i ostaće jedna od istaknutih ikona albanske pozornice i ekrana, glumac sa velikim duhom, talentom i brojnim delima koja će živeti generacijama. Dao je život stotinama likova, ali pre svega je dao život pozorištu, kinematografiji i našoj nacionalnoj umetnosti, ostavljajući neizbrisiv trag u sećanju našeg naroda“, napisao je Baša na Fejbuku.

Životni put Envera Petrovcija započeo je u Prištini 1954. i u njoj se juče i zatvorio. U rodnom gradu završio je osnovnu školu i srednju školu. Diplomirao je na Višoj pedagoškoj školi u Prištini, potom 1978. završio Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu. Sa predstavama „Udadba i „Ženidba“ Antona Pavloviča Čehova već kao student učestvovao je na festivalima bivše Jugoslavije, kao i na nekoliko međunarodnih festivala. Kao svršeni glumac najpre je bio član beogradskog JDP-a, a prekretnica je bila uloga Istrefa Verija u kultnoj predstavi „Kosančićev venac 7“ Slobodana Selenića iz 1982. u Ateljeu 212, a u režiji Zorana Ratkovića.

Posle raspada bivše Jugoslavije i zbog politike krize vratio u Prištinu, mada nije odbijao uloge u Dubrovniku, Subotici, Novom Sadu … Bavio se i pedagoškim radom na Fakultetu umetnosti u Prištini, bio osnivač i direktor pozorišta „Dodona“ u Prištini, da bi 1994. osnovao prvu privatnu glumačku školu „Glumački studio“ u Prištini. Iz tog studija nastala je Akademiju umetnosti, a potom i pozorišna kuća „Očevo pozorište“. Jedno vreme živeo je i u Tirani, a povremeno snimao i učestvovao na festivalima u Srbiji bez KiM.

Pre desetak godina, posle duže pauze poklonio se publici Niškog filmskog festivala kao deo ekipe filma Radoša Bajića „Braća po babine linije“. Sa Bajićem je bio „generacija“ na FDU, a u Nišu je tada naveliko govorio o detaljima snimanja albanske verzije „Selo gori, baba se češlja“. Na novinarsko pitanje da li je imao problem što u seriji „Selo gori, a baba se češlja“ glumi Srbina odgovorio je za jedan beogradski dnevnik da ga „baš boli dupe“.

– Ne bojim se, ja radim moj zadatak. Ja moram da mirim ljude. Moramo svi da shvatimo, novinari, glumci, umetnici uopšte, da dođu vremena kad glumci ne mogu da budu samo glumci, a novinari samo novinari. Moraju da budu mnogo više od toga. Ne smeju da prodaju đavolu dušu. Mnogi su to radili i sad se kaju, naravno. Bilo je malo glumaca sa prostora bivše Jugoslavije koji su upleli u politiku. Ipak, stvari se menjaju – rekao je Petrovci.

Dobitnik mnogih nagrada kako na najprestižnijim pozorišnim festivalima bivše Jugoslavije, tako i na onima na KiM posle NATO bombardovanja SR Jugoslavije, u albanskoj sinhronizaciji franšize „Kralj lavova“ „pozajmio“ je glas Mufasi, glavnom junaku ovog Diznijevog ostvarenja. Vreme i mesto sahrane Envera Petrovcija juče nisu bili objavljeni.