U Narodnom pozorištu Užice u toku je priprema komada „Čudo u Šarganu“, Ljubomira Simovića, koji režira Iva Milošević, a premijera je zakazana za 21. mart. Rediteljka navodi da je veoma rado prihvatila ponudu da režira taj komad, koji će na sceni užičkog pozorišta biti postavljen skoro 25 godina od poslednjeg izvođenja.
– Smatram da je ovo dobar trenutak u mojoj karijeri da pokušam da na svoj način pročitam jednog domaćeg klasika. Dodatni izazov bio je i taj da istražim šta ja imam da kažem tim komadom, s obzirom na to kako se on do sada igrao, šta sve simbolizuje i kakva aura postoji oko njega. Nemam nameru da se na bilo koji način odnosim prema tome kako je komad do sada izvođen, jer su ga radili ljudi koji pripadaju drugom vremenu i senzibilitetu – kaže rediteljka i najavljuje drugačije scensko čitanje poznate Simovićeve drame.
Šta vas je inspirisalo da na sceni užičkog pozorišta postavite Simovićevu dramu?
– U samom startu privukla me je ideja da ga prebacim u današnjicu i da vidim šta ćemo dobiti, a inspiraciju za rad pronašla sam u Simovićevoj poeziji. Pročitala sam sve njegove pesme. Kako u komadu ima puno poezije i likovi često govore u stihu, zaintrigiralo me je pitanje kako da se u predstavu prenese taj kvalitet, koji daje posebnu draž komadu, a da se izbegne zamka koja može da odvede u sladunjav sentimentalizam i stvaranje liciderskog srca o našem mentalitetu. Uverila sam se da pisac nije imao tu nameru. Bio mi je interesantan i paradoks unutar Simovićevog umetničkog senzibiliteta, odnosno to što istovremeno postoji i simpatija i revolt prema našem mentalitetu. Osetila sam da postoji i neprijatno, ali istinito ogledalo našeg društva u ovom trenutku. Veza između mog doživljaja komada i samog Simovića kao autora bio mi je jedan stih iz njegove pesme „Gozba“, koji glasi: „Pojedene zveri jedu nas iznutra“.
Nakon istraživanja komada, šta je to novo što ćete prikazati na sceni?
– Želela bih da to bude predstava koja govori o okrutnosti koja je veoma prisutna u našem društvu. Dokazaću da ta okrutnost postoji u ljudima prikazanim u komadu i da se širi kao zaraza. Ona je proizvod kompleksa niže vrednosti, frustriranosti, lenjosti, manjka kućnog vaspitanja, zavisti, nedostatka empatije. Često imam utisak da se okrutnost na ovim prostorima nasleđuje, da se uči u porodici, školi, u celom društvu i da proizvodi nešto što je možda još opasnije, a to je uživanje u patnji i ubeđenje da su patnja i stradanje nezaobilazne odrednice našeg nacionalnog identiteta.
Na koju vrstu patnje mislite?
– To je ona patnja koja je linija manjeg otpora i paravan za komformizam, paravan za infantilnu potrebu da se krivac za životnu promašenost i lični neuspeh nađe spolja. U svemu tome ne može da se zanemari širi istorijski, društveni i politički kontekst, ali mene to ovog puta nije zanimalo. Više me zanima pitanje – Šta ima veze ko ti je kriv, gde si ti kao čovek u ovom trenutku? Istovremeno, trudim se da ukažem i na ono što je lepo i dobro u ljudima, što, nažalost, promiče, biva neprimećeno ili pogrešno protumačeno, a sve to zbog kolektivne ujedinjenosti u patnji i uživanja u poziciji žrtve, uživanja u zlobi, prenošenju zlobe na druge i potrebe da se u drugom pronađe identično odsustvo lepote da bi se izbeglo suočavanje sa sopstvenom rugobom.
Deo ansambla igrao je u istom komadu pre skoro 25 godina i, s obzirom na tu činjenicu i njihovo iskustvo igre u tadašnjem komadu, kako ste sarađivali?
– Nisam gledala tu predstavu i ne usuđujem se da pravim poređenja, ali veoma uzbudljiv zadatak za glumce i mene bio je da prevaziđemo nelagodu od suočavanja sa onom onespokojavajućom istinom unutar komada koja je deo istine o našoj neposrednoj stvarnosti. Veoma sam ponosna na užički ansambl, koji dokazuje da je pozorište mesto gde se ljudi kao umetnici mogu ujediniti u hrabrosti da se suoče sa najneprijatnijim istinama, a samim tim i sa onim najslabijim i najponiženijim delovima ljudskih duša. Njihov čin hrabrosti je i taj što će na takav radikalan način igrati „Čudo u Šarganu“, koji je za mnoge komad o našoj autentičnosti, ušećerenoj slici o nama, o tome kako smo mi simatično primitivni. Ponosna sam i na to što ću se, sa divnim ansamblom, usuditi da kažem da naše rđavo delanje nije simpatično. Ono sasvim sigurno ima poreklo u nekoj individualnoj slabosti, muci, nesreći, ali to ga ne opravdava. Mislim da je važno da se sa scene u ovom trenutku saopšti ta jednostavna misao, koja će potvrditi da pozorište nije mesto gde se dolazi da se samozaboravimo, nego bi trebalo da doživimo katarzu, da se pročistimo od zlobe i da iz pozorišne sale izađemo kao bolji ljudi. Čitati Simovićevu dramu kao šećerlemu jeste legitimno, ali mislim da bi bilo opasno u ovom trenutku, kada kao društvo počinjemo da uživamo u onome što nije za pohvalu.
Užičani su upućeni u Simovićevo delo. Kakve reakcije publike očekujete nakon Vašeg „Čuda u Šarganu“?
– Na momente ćemo pokušati da odvedemo publiku na neko bolje mesto, koje može biti mesto iluzije, snova, mašte ili sećanja. Predstava će oscilirati između realnosti, koja je obojena sumornim melanholičnim tonom i nekih mesta koja su irealna i otvaraju mogućnost publici za slobodne asocijacije. Naravno, ne želim da ta irealna mesta do kraja definišem, već da dopustim publici da ih domašta ili da pronađe svoje odgovore. Očekujem podeljenu reakciju, ali zašto ne doći u pozorište i biti otvoren, ne tražiti previše racionalizacije u onome što smo gledali? Radujem se da vidim kako će obožavaoci ovog komada reagovati na drugačije čitanje onoga što poznaju i najviše od svega bih volela da budu otvoreni. Međutim, nije moje da udovoljim svim ukusima.
Da li ste o pripremi komada razgovarali sa piscem. Da li je imao bilo kakvih sugestija ili zahteva?
– Ne, ne… Pričali smo smo o kafanama i mislim da je dobro i uzbudljivo to što nismo pričali o budućoj predstavi. On je kao pravi gospodin rekao da se u to nikada ne meša i na tome sam mu veoma zahvalna. Volela bih da mu se dopadne, ali ne osećam da je to moja obaveza.
Autorski i glumački tim
Scenografiju je osmislio Gorčin Stojanović, kostime Maja Mirković, a dizajn zvuka Nikola Pejović. U komadu igraju užički glumci: Divna Marić, Dragana Vranjanac, Bojana Zečević, Branislav Ljubičić, Vahidin Prelić, Slobodan Ljubićić, Svetislav Jelisavčić, Momčilo Murić, Ivana Pavićević Lazić, Hadži Nemanja Jovanović, Goran Šmakić, Dušan Radojičić i Nikola Penezić.
Očekivanja pisca
– Reditelj nije pred lakim zadatkom, ali je pred zadatkom koji će mu verovatno ponuditi mogućnosti da, uz pomoć glumaca, pokaže sve što zna i sve što ume. Ono što me posebno zanima, a što reditelj treba da zadovolji su dva cilja – s jedne strane, da se drži teksta, a s druge, treba da ga protumači i pročita na način na koji sve to doživljava njegova generacija u jednom potpuno novom, drugačijem vremenu i kontekstu – rekao je Simović o očekivanjima od buduće predstave, a potom dodao da se nikada ne meša u pripreme svojih tekstova za scenu. – U pozorištu je najpoželjniji mrtav pisac, koji se mnogo ne meša i ne stoji nad glavom ni glumcima, ni reditelju – poručio je akademik Simović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
