Olivera Marković rame uz rame sa Elizabetom Tejlor i Merlin Monro

Riječka operacija bila je poslednja završna borba, narodnooslobodilačkog rata pre osam decenija, kad smo već u nedelji jubileja antifašizma. Protekle subote, upravo 3. maja, i tako će biti mnogo narednih godina, obeležena je dvogodišnjica tragedije Ribnikara. U tom srazu događaja na taj dan propuštena je 100. godišnjica rođenja glumice Olivere Marković.

A Olivera je verovatno uz Miru Stupicu i Miru Banjac najznačajnija srpska i jugoslovenska glumica posleratne epohe uspostavljanja domaćeg savremenog pozorišta i nacionalne kinematografije, glumačka generacija rođena u dvadesetim godinama, 20. veka i do pojave Milene Dravić.
Olivera je rođena na Banovom brdu, kojoj je na tu činjenicu, ponosna Čukarica dodelila ulicu u kraju i to je jedna od raritetnih društvenih pravdi.

Ali baš kao i Milena, odrasla je na Dorćolu tokom Drugog svetskog rata i sa šesnaest godina počela je amaterski da glumi i peva. NJen glumački i životni partner Rade Marković svedočio je da su ratne zime bile hladne i kako je jedino na Kolarcu, gde su obitavali, bilo toplo. Kada prvi put 1944. budu izašli van Beograda, suočiće se da su živeli u balonu i kao kulturno-umetnička trupa Lola Ribar gde su bili i Severin Bijelić, Soja Jovanović, Mića Tomić i Bata Paskaljević, pridružiće se partizanima.

Netom nakon rata Olivera Đorđević udala se za Radeta Markovića, rodila sina Gorana, snimila prvi – prvi igrani film „U planinama Jugoslavije“ kao SSSR-FNRJ koprodukciju. Već 1948. sa 23 godine dobila je svoju prvu profesionalnu pozorišnu ulogu u Sumnjivom licu i upisala se u prvu generaciju glume na Pozorišnoj akademiji (današnji FDU) u klasi Mate Miloševića sa Bosiljkom Boci, Verom Belogrlić, Đuzom Stoiljkovićem, Stojanom Dečermićem, Dušanom Jakšićem, Pepijem Lakovićem, Vlastom Velisavljevićem, Stojanom Aranđelovićem, Mihajlom Viktorovićem…

Beogradsko dramsko pozorište na Crvenom krstu bilo je repertoarom i ansamblom avangardno tokom pedesetih, možda i najvažnije prestoničko pozorište, Olivera i Rade bili su njegovi prvaci, nije nezasluženo što se velika scena danas zove njihovim imenom. Kada se retroaktivno listaju plakati i afise onovremenih predstava, sem naknadne svesti gde većina, danas percipiramo Oliveru po nekoliko filmskih uloga komedije poput „Balkan ekspresa“, spoznaje se koliko je pozorišni život nekad bio sadržajem bolji, neziheraški moderan i aktuelan.

Od prve uloge Vivi u Zanatu Gđe Uorn, Bernarda Šoa do Brehtovog , Dobrog čoveka iz Sečuna gde Olivera igra dve uloge Šen Te i Šuj Ta stoji antologija predstava i uloga: Noć gneva, Opasna Okuka, Lov na veštice, Margetića u Krležinom Vučjaku, Maša u Čehovljeve Tri sestre, Majka Hrabrost, Kraljica Draga u Konaku Crnjanskog. Revolucionarna Mačka na usijanom limenom krovu Tenesi Vilijamsa ili Karolina Riječka za koju je njen kolega Petar Slovenski svedočio da je gledao naizust 11 puta iz prvog reda.

Takva je Olivera senzacija bila. Krajem ’50-ih, početkom ’60-ih, Olivera se preudala za glumca Dušana Bulajića. Istovremeno, prelazi u Narodno pozorište ulogom Šeri u Autobuskoj stanici koja je u istoimenom filmu proslavila Merlin Monro. I samo se za Oliveru govorilo da može da igra uloge koje priliče Elizabeti Tejlor i Merlin Monro što njih dve viceversa ne mogu. Iako je u nacionalnom teatru bila prvakinja i bard što će je na koncu karijere uvrstiti u red dobitnika Dobričinog prstena, uprkos nasleđu koje će ostaviti u njemu i koje se čita u upravo postavljenoj izložbi njoj u čast, čini se da je iz tog vremena više pamtimo kao filmsku glumicu.

Kao i u pozorištu i ovde je debitovala u Sumnjivom licu Soje Jovanović 1954, sa kojom će snimiti još tri filma od kojih je najzanimljivija Diližansa snova kao zlatni presek u kojima igra sa LJubinkom Bobić i Milenom Dravić. U Poslednjem koloseku Žike Mitrovića i filmu Samo ljudi Branka Bauera, ona je pored Irene Kolesar i Tamare Miletić glavna ženska epizoda.

Slede potom tri ostvarenja Veljka Bulajića: Vlak bez voznog reda, Uzavreli grad i Kozara koja će joj te 1962. godine u zbiru sa Sibirskom ledi Magbet Andžeja Vajde doneti prvu Srebrnu arenu u Puli.

Zlatnu arenu poneće 1964. za Službeni položaj Fadila Hadžića i sve navedeno brojimo kao faktogafiju da je bilo ravnopravno zastupljena i u zagrebačkom delu zajedničke kinematografije.

Sredinom sedamdesetih snimiće dve najbolje serije svih vremena, igranu i dečiju: Grlom u jagode i Neven (1975), mada je meni lično draga, zaboravljena Krug dvojkom (1967) Dragutina Dobričanina i Soje Jovanović. Početak ’80-ih su pik njene filmografije i saradnje sa Goranom Markovićem od Nacionalne klase, filmova Majstori Majstori do Sabirnog centra. Ali jednako neizostavni IMDB su Petrijin Venac – Karanović, Idemo Dalje – Šotra, Balkan Ekspres – Baletić, za koji će Olivera dobiti drugu (svekupno treću) Arenu u Puli za epizodnu žensku ulogu.

I opet kada se iz ove svesti i vremenske distance iščitava njena vikipedija, sagledava se da Olivera uglavnom igra uloge arhetipskih, endemski brižnih i blagonaklonih majki ovog prostora kakvom je oličava Poslednji krug u Monci. U konačnici kako je i rečeno, o čemu je svedočio i Goran Marković, ’90-ih su svojevrsni, opšti sunovrat, gde je publikum eskapistički želi da vidi komičnu degradaciju u nadžak karakterima od banalnosti Srećnih ljudi do šarma Otvorenih vrata, čemu se podilazilo. Ipak, Olivera je prva glumica dobitnica filmske nagrade za životno delo „Slavica“, 1987, kasnije naimenovane po Pavlu Vujisiću.

Olivera Marković je imala blag i divan ljudski karakter i niko o njoj ne svedoči bolje, verodostojnije od njenih kolega: J. Ćirilov, M. Crnobori, R. Marković, K. Jovanović, D. Stojnić, V. Belogrlić, S. Simić, D. Zarić, D. Golumbovski, V. Pantelić, S. Jauković, D. Plaović, Z. Simjanović, M. Stupica, M. Dedić, i drugi u monografiji koju je priredio Feliks Pašić. O njoj jednako pripovedaju njene Čehovljeve sestre Tatjana Lukjanova i Tamara Miletić, kao i Dušan Jakšić. Priča o njima dvoma je zapravo druga propuštena ovogodišnja 70-godišnjica prvog pravog, velikog hita jugoslovenske zabavne muzike.

„Čamac na Tisi“, Darka Kraljića i u originalnom tekstu iz 1955. Ištvana Nemeta, prvo su na mađarskom otpevali Mira Gubik i Ištvan Boroš u momentu kada Kraljić odlazi u Radio Novi Sad za urednika redakcije Zabavnog programa, i iz Radio Beograda gde je mu je kolega Lola Đukić. Kraljić rođen u Zagrebu gde je imao predratni hit „Što si pospan Čo“.

Čamac će prepevati na srpski, duet poveriti Oliveri Marković i Dušanu Jakšiću. Pedesete su zlatno doba, Beograd La La Land srpskog džeza, ali tek nakon odlaska Vojina Popovića u Ameriku, stvoriće se prostor za druge muške vokale, za Jakšića, Đorđa Marjanovića i Đuzu Stoiljkovića.

U Zagrebu će tek naredne 1956. Ivo Robić snimiti sledeći i tek drugi hit kao takav – „Samo jednom se ljubi“. Olivera je bila božanstveni radijski glas, rođena zvezda da bude prva ili veća od Lole Novaković, jer je njen pevačko – igrački talent bio onakav poput Eme Stoun i kakav se do Tanje Bošković neće ponovo pojaviti.

Zvuči neverovatno da su domaća Eurovizija i Beogradsko proleće propustili omaž čamcu na Tisi, da se isti ponekad pronađe u izboru mojih 50 na radio Naksiju, gotovo nikad na radio S ili HIT radiju.

O zabavnoj faktografiji da li i koliko Ministarstvo kulture – Nikola Selaković skrbi popularnu kulturu i da ne lamentiramo, kada se ni RTS još nije udostojio.