LJubomir Lacković od prvih dana učestvuje u srpskoj skulpturi kao jedan od najaktivnijih stvaralaca i izlagača.
Dosledan u svom skulptorskom stavu i pristupu: radi takozvane šuplje, prozračne skulpture u tehnici varenog gvožđa, uglavnom otpadnog, ali vrlo raznovrsnog materijala koji je strogo i promišljeno probran, potpuno primeren njegovim vajarskim, likovno ekspresivnim namerama i idejama; zahtevima vajarske teme i forme koje je izabrao da plastički i tehničko zanatski obradi.
Lacković je danas jedan od naših najvrednijih vajara, neumoran i redak radnik, iako živi i stvara skulpturu u više nego nepovoljnim uslovima naše sredine tradicionalno nezainteresovane i ravnodušne, kako materijalno tako i emotivno za probleme skulpture. Setimo se da je o tome još pre četrdeset i više godina pisao dr Lazar Trifunović, ozbiljno zabrinut za njenu sudbinu. I da se njen položaj nije nimalo poboljšao, nego je sad još mnogo lošiji; na granici izdržljivosti čak i onih malobrojnih vajara, najvećih entuzijasta tog posla.
U izvrsnom tekstu kataloga D. Milovanović nabraja istorijski sled protagonista srodnih skulptura. Doduše, među njegovim brojnim imenima ima više predstavnika apstraktne, konstruktivističke skulpture nego onih figurativnih skulptora kojima pripada i sam Lacković. Međutim, nije od prvorazrednog značaja kad se piše o Lackoviću ono „šta“, nego „kako“ se nešto radi. A u tom domenu pitanja „kako“ on je, koliko nam je poznato, bar u nas jedinstven, vrhunski majstor svog posla, bez preterivanja – stvaralac gotovo bez premca!
Čim sam ušao u galeriju ULUS, pre otvaranja izložbe, pala mi je u oči prenatrpanost prostora brojem radova kakvu nisam verovatno nikad ni video, ni upamtio. Zašto nije priredio izložbu u Paviljonu Cvijete Zuzorić, gotovo automatski sam se upitao? Kad se Lacković pojavio odmah sam od njega saznao da je odbijen na javno raspisanom konkursu! U ovoj našoj sredini „na brdovitom Balkanu“, gde se sve, pa i ono najneverovatnije moguće i nemoguće događa, i to se dogodilo. U „Cvijeti“ su odbili čoveka koji je svojim delima odavno nadvisio domete svoje skučene i ograničene sredine. Zatim saznajem da je i u galeriji ULUS-a jedva prošao kao „zlatna rezerva“!? Zlatna „rezerva“!? Vajar čiji su značaj pre desetak godina galski potomci, na velikoj međunarodnoj izložbi u pariskoj galeriji Karusel u Luvru, ne samo odmah osetili nego ga i nagradili prvom nagradom (Prva nagrada na internacionalnom salonu SNBA u Parizu, 2005)! To laskavo priznanje prvi put dodeljeno stranom umetniku, donelo mu je i poziv Francuske vlade da predstavlja Francusku na Svetskoj izložbi Art Shanghai 2010. Ali bez podrške nadležnih u našem društvu na navedeni poziv nije mogao da se odazove.
Lacković je odavno privukao pažnju stručnog kritičkog auditorijuma skulpturama u kojima je ovladavanje tehnikom varenog metala dovedeno do visokog stepena egzekutivnog umeća, ali koje se nije zadržalo, kao kod mnogih, samo na zanatskom nivou, već ga daleko prevazišlo svojim kreativnim, umetničkim dometima. U Lackovićevom ukupnom vajarskom opusu dominiraju teme životinja ili čudnih bića inspirisanih mitologijom kao: nosorog, jelen, slepi, miš, koza, lav ili zmaj, Kentaur, Bahus, Grifon, Himera i sl. Sve što mu pruža mogućnosti da u formama oslobodi i razmahne senzibilitet za sadržaje fantastike.
Kao primer, u skulpturi „Slepi miševi“ 2012 vajar potvrđuje sva napred navedena ali i druga svojstva. On je u tvrdom i hladnom materijalu metala postigao karakter plišane, tople i žive fakture i sugestiju pećinske atmosfere, uobičajenog boravišta slepih miševa. Skulptura ima zgusnutu strukturu forme, istovremeno lepršavu, ali koja u krajnjem rezultatu ipak ostavlja vizuelni utisak čvrstine. Poseban kvalitet te skulpture čini i osnovna zamisao autora: neka vrsta „skulpture u skulpturi“ čiji osnovni oblik asocira na velikog slepog miša koji je ispunjen čitavim rojem sitnih slepih miševa.
Posmatrajući Lackovićeve skulpture : Jelena, Nosoroga, Kentaura, Bahusa, Lava, Zmaja i sl. zadivljeni smo čudesnim svetom na granici stvarnosnog i izmaštanog, realnog i mitološkog, ali pre svega stvorenog kreativnom slobodom i nadahnutim poetsko-ekspresivnim doživljajem umetnika. Očaravajuća je snaga i sugestivnost tog „drugog i novog“ umetničkog sveta viđenog i transponovanog onostranim pogledom samo „umetnikovog oka“. To je svet koji ubedljivo živi i vitalistički se razvija pred našim očima nekim svojim tajanstvenim postojanjem koje mu je udahnuo umetnik svojim kreativnim moćima imaginacije i ekspresivnom snagom plastično-jezičke, likovne obrade njegovih formi. Međutim, u tim skulpturama uravnoteženi su odnosi između prirodnih oblika i izmišljenih, slobodno transponovanih formi. Sve je odmereno i zasnovano na osmišljenom redu i organizovanju njihovih sastavnih strukturalnih elemenata, od najsitnijih detalja, preko krupnijih segmenata, pa do same celine. Upravo u tome glavna tajna ekspresivno-psihološkog i vizuelnog, likovnog dejstva nekih od onih pojedinačno najboljih ostvarenja. Iako većinom fantastične tvorevine mašte, strukture i konstrukcije Lackovićevih prozračnih metalnih skulptura – „skeletona“, zasnovane su na solidnom, prostudiranom i čvrstom crtežu, dobrom poznavanju anatomije kao i živim, dinamičnim, i prirodno ubedljivo predstavljenim pokretima.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
