Osam klasičnih filmova koje treba ostaviti na miru

Već etablirane franšize lakše je prodati nego originalne priče, a ista logika stoji i iza bezbroj rimejkova i novih verzija starih filmova. Taj talas je tokom 2000-ih posebno zapljusnuo horor žanr, a danas se nastavlja u svim žanrovima sa promenljivim uspehom, prenosi Index.hr.

Na svaki pogodak, poput filma „Dune“, dolazi nepotreban Diznijev igrani rimejk ili katastrofalna reinterpretacija kao što je „The Crow“. Iako uloga Bila Skarsgarda kao Erika Drejvena nije bila potpuni promašaj, niko nije želeo novu verziju filma koji je proslavio Brendon Li.

Neki filmovi publici jednostavno previše znače i žele da ih zauvek ostave na miru. Osam klasika koji slede spadaju upravo u tu kategoriju, piše Collider.

„The Princess Bride“ (1987)

Pokojni Rob Rajner imao je neverovatan rediteljski niz tokom osamdesetih i devedesetih godina, stvorivši klasike poput „Stand by Me“, „Misery“ i „A Few Good Men“. Ipak, za one koji su odrasli uz njegove filmove, „The Princess Bride“ zauzima posebno mesto u srcu.

Prema scenariju Vilijama Goldmana, ovaj film vešto spaja avanturu, komediju i romansu u priči o Vestliju (Keri Elves), koji spasava svoju princezu Batarkap (Robin Rajt). Pre nekoliko godina pojavile su se glasine o novoj verziji, ali se to nikada nije ostvarilo.

„The Goonies“ (1985)

„The Goonies“ je još jedan klasik iz osamdesetih koji ne bi trebalo dirati. Ne samo da je film namenjen deci, već u njemu glume deca, a upravo je on proslavio glumce poput Džoša Brolina, Šona Estina i Korija Feldmana. „The Goonies“ prati grupu klinaca koji kreću u avanturu kako bi pronašli gusarsko blago i spasli svoje domove.

Nema nikakve potrebe za rimejkom filma „The Goonies“. To bi značilo ignorisanje onoga što je original učinilo toliko neodoljivim. Nije dovoljno samo prepričati priču; glumci su ti koji putovanje čine nezaboravnim.

„The Wizard of Oz“ (1939)

Za mnoge je „The Wizard of Oz“ bio prvi film koji su ikada pogledali ili onaj koji im je obeležio život. „The Wizard of Oz“ bio je spektakl epskih razmera i takav je ostao do danas. Njegova magija prenosi se s generacije na generaciju.

Snimljen prema romanu „The Wonderful Wizard of Oz“ L. Frenka Bauma, film je režirao Viktor Fleming, koji je, neverovatno ali istinito, iste godine snimio i „Gone with the Wind“. No, koliko god potonji bio veliki, ne može se meriti sa fantastičnim putovanjem na koje kreće Doroti (Džudi Garland).

Postojale su reinterpretacije, ali potpuni rimejk filma koji je sve započeo jednostavno ne bi funkcionisao. Šok prelaska iz crno-belog sveta u boju ne bi imao isti efekat, a gledati nekog drugog kako peva iste pesme kao Džudi Garland bilo bi samo oponašanje lepote njenog izvođenja.

„The Sound of Music“ (1965)

Još jedan film koji se decenijama prenosi s kolena na koleno jeste „The Sound of Music“. Mjuzikl Roberta Vajza, prema scenariju Ernesta Lemana, doneo je maestralnu izvedbu Džuli Endruz u ulozi Marije, časne sestre koja postaje guvernanta sedmoro dece porodice fon Trap i zaljubljuje se u njihovog oca udovca Georga (Kristofer Plamer).

Radnja smeštena u Austriju u vreme uspona nacizma spaja ozbiljnost rata sa radošću zaljubljivanja, a sve je ispričano kroz prelepe pesme. „The Sound of Music“ prožet je nostalgijom i svaki pokušaj rimejka bio bi smešan. Nemoguće je poboljšati ono što je postigla Džuli Endruz. Svaka glumica koja bi se usudila na taj rizik bila bi osuđena na trenutni neuspeh i ismevanje.

„The Godfather“ (1972)

„The Godfather“ nije film koji bi deca trebalo da gledaju, ali njegov značaj za istoriju kinematografije je nemerljiv. Snimljen prema istoimenom romanu Marija Puza, film Frensisa Forda Kopole dominirao je sedamdesetim godinama i danas se smatra savršenim remek-delom. Drama o porodici Korleone donela je najpoznatiju ulogu Marlona Branda i pretvorila Ala Paćina u megazvezdu.

To doba filmske umetnosti ranih sedamdesetih imalo je sirovost koja se ne može lako ponoviti. Ono što je Kopola stvorio jeste majstorsko delo. Ni glumačke izvedbe ne mogu da se kopiraju. Svaki glumac koji bi pokušao da igra Vita bio bi viđen samo kao loša parodija.

„Forrest Gump“ (1994)

„Forrest Gump“, adaptacija romana Vinstona Gruma, zadivljujuće je životno putovanje o čoveku sa intelektualnim teškoćama koji ne dozvoljava da ga njegovi percipirani nedostaci uspore. Bio je to jedan od najvećih i najcitiranijih filmova 1994. godine, a Tomu Henksu doneo je još jednog Oskara.

Rimejk filma „Forrest Gump“ danas ne bi funkcionisao iz nekoliko razloga. Kao prvo, nemoguće je nadmašiti ono što su postigli Henks i reditelj Robert Zemekis. Njihov film deluje sveže jer do tada nije bilo snimljeno ništa slično, sa tako širokim obuhvatom i jedinstvenim likom. Rimejkom bi se ta čarolija izgubila. Istovremeno, to je film koji danas verovatno ne bi mogao da bude snimljen jer se u Holivudu smatra uvredljivim da glumac bez invaliditeta igra osobu sa intelektualnim teškoćama.

„Jaws“ (1975)

Film „Jaws“ Stivena Spilberga praktično je izmislio letnji blokbaster. Reditelj je bio tek u dvadesetim godinama kada je stvorio ovaj klasični horor-akcioni film o obalskom gradu koji teroriše ubitačna velika bela ajkula. Spilberg je maestralno koristio muziku Džona Vilijamsa kako bi nadoknadio činjenicu da se čudovište dugo ne vidi na ekranu. U svojoj suštini, „Jaws“ je više naslov vođen likovima nego horor o ajkuli ubici.

„Jaws“ je pokrenuo franšizu u kojoj je svaki nastavak bio gori od prethodnog, sve dok studio konačno nije odustao. Ipak, to nije značilo da je nestalo interesovanje za filmove o ajkulama; tokom decenija snimljeno ih je bezbroj. Original počiva na muzici, likovima i napetosti. Rimejk bi značio prikazivanje ajkule što je pre moguće, čime bi se promašila suština onoga što je Spilberg želeo da postigne.

„Back to the Future“ (1985)

Nijedan film ne definiše „filmsku čaroliju“ kao „Back to the Future“. Film Roberta Zemekisa mogao je da bude katastrofa sa Erikom Stolcom u glavnoj ulozi Martija MekFlaja. To se promenilo kada je ulogu preuzeo Majkl Dž. Foks. Odjednom je „Back to the Future“ postao lepršav i kul, sa fantastičnim DeLoreanom kao vremeplovom i zabavnim partnerstvom između Martija i ekscentričnog dr Emeta Brauna (Kristofer Lojd).

Kao što „Jaws“ nije samo o ajkuli, tako ni „Back to the Future“ nije samo o putovanju kroz vreme. To je priča o energičnim i sjajno napisanim likovima kojima se uvek iznova vraćamo.