Otvori četvore oči

Jeste, kada mi je konstatovana diskus hernija prvo sam pomislio da me to telo upozorava. Nešto nije u redu. Grešim u nečemu. Dobro, svi znamo da dugogodišnji rad za pisaćim stolom, nepravilno sedenje, vremenom deformiše kičmu. Ali, šta ja tu mogu. Da pišem stojećki za pultom? To nije dobro za vene, čak i kada bih mogao da pišem kao da dirigujem. Ipak, to jeste bio razlog da zastanem, tačnije, više sila me zaustavila, pa je logično bilo da samome sebi istaknem obaveštenje: INVENTURA. Kao kada mašinovođa ulaskom voza u stanicu isključi dovod napona, i lokomotiva utihne.

Od diskus hernije se ne umire, sa time se živi, sa time se umire. U svakom slučaju od sada je ta bolest trajno prisutna na meniju mog zdravstvenog kartona. Znam, u jednom času će nestati. Međutim, uvek postoji opasnost da se kroz nekoliko godina opet javi. Na nekom sledećem Lajpciškom sajmu knjiga.

Svakodnevne vežbe jesu spas, kaže mi terapeut. Verujem mu. Sada i ja počinjem dan, uplovljavam u jutro kao oni nasmejani ludaci po TV programima koji se tegle i skaču po strunjačama. Sem šetnje – koju obožavam – sport mi je mrzak. Nemam ništa protiv zdravlja, ali ježim se kada vidim ta lica nategnuta veštačkim osmesima, tela napeta od grča. Ta grozničava potreba da se bude fit. Uostalom, to je lična stvar. Čemu taj karneval, ta industrija mladosti? Mrsko mi je gledati one čopore od 7 do 77 godina kako trče gradski maraton. (Verovatno bol u kolenu podstiče moju mizantropiju.)

Junakinja tvog romana Verina ćerka nije kao gospođa Sartoris. Ona jeste opremljena za tumačenje vlastitog života. Barem sam je ja tako doživeo. Odakle ti ideja za prezime Sartoris? Da li se to prezime sreće u Nemačkoj? U Puli, u gradu u hrvatskom primorju gde sam odrastao, bolnica se zove Sartoris Sartoris, po italijanskom lekaru iz 15. veka koji je rođen u Puli, a svetsku medicinu zadužio je pronalaskom nekoliko važnih hirurških instrumenata.

„Otvori četvore oči“, kažemo mi u Srbiji, a to u startu priziva nemoguće, čudo, jer niko nema četvoro očiju. Znači, Srbi više veruju u čudo nego u neku svoju sposobnost koju bi eventualno razvili do maksimuma. Dakle, i moja reakcija na bolest kreće se u okviru naroda kome pripadam. Ipak, period durenja je prošao. Adrenalina je dovoljno. Sutra putujem u Novi Sad na književni festival. Otvoriću četvore oči. Posle skoro četiri nedelje otiskujem se izvan svoga stana.

Bis bald Dragan

Dragi Dragane,

Što se tiče položaja za pisanje: da li si nekad isprobao dobri stari šezlong? Taj stari komad nameštaja odlično ide uz laptop. – Toliko o praksi. Što se tiče teorije, u ovom slučaju nacionalne psihologije: nemački narod opsednut je zdravstvenim temama, idejama o predohrani, politici zdravstvenog osiguranja. Ovde niko ne veruje u čuda.

Strahovanje za zdravlje raste uporedo sa stvarnim poboljšanjem opšteg stanja. Šuma je prepuna ljudi koji šetanje smatraju prevaziđenim, mašu dugim štapovima i muče oči termodinamičkim krpicama neonskih boja. (Ali, kako znam, čak i naša čarobna prevoditeljka spada u tu grupu, zbog čega ću, i ovde, opšti sud smesta ispraviti izuzetkom: i prijatni, razumni ljudi rade takve stvari.) Nikad nismo bili dugovečniji, nikad se bolje hranili, nikad bili bolje snabdeveni; nikad briga o pravilnom sastavu obroka nije bila veća, a poznavanje svega što može poći naopako podrobnije; industrija koja nas snabdeva proteinima „neophodnim za život“, magnezijum-sulfatima i raznoraznim sličnim sitnicama nikad nije bolje živela. Čak i ja umem da bez problema pravilno napišem reč holesterol.

– Svakako, histerična briga o zdravlju je jedan nov pokušaj da se izigra genetska lutrija, koja se ranije zvala sudbina, a žena koja Ti piše takve pametne stvari upravo je na jednonedeljnom postu, jer joj je to preporučio njen lični medicinski significant other i jer je istorija kulture puna te duhovne vežbe. Toliko o temi teorija i individualna praksa.

– Svaki zdravstveni sistem, najbogatiji kao i najsiromašniji na svetu, u nekom trenutku stiže do neiskorenjive nepravde – da odluči za koga će se odvojiti ograničena sredstva: pomoć pri umiranju, pomoć pri porođaju, i šta sve ne između te dve stvari? Mračnim pitanjem – ko će novi bubreg dobiti preko zdravstvenog osiguranja, a ko će ga brže dobaviti preko mračnih kanala, u Nemačkoj se javno bave samo krimi-romani, a inače prilično tajni etički komiteti, koje saziva parlament i koji posle dugih i dostojanstvenih trudova ipak urode samo privremenim preporukama: ájer dilema da li u osnovno osiguranje spadaju novi nos, pronatalno masovno ispitivanje ili najbolji lek protiv SIDE, može se rešiti samo ako se prihvati temeljno zlo, koje smo zapravo želeli da uklonimo – da se sudbina ne može ukinuti. (Baš me zanima kako u srpskom izgleda ovakva rečenica, koja je u nemačkom sasvim prihvatljiva. Možda će od nje ispasti i tri rečenice.) Mi pisci dajemo svoj udeo u ophođenju sa tim temeljnim zlom tako što ga prenosimo u kulturu. Zbog toga imamo svoj lepi šamanistički rang.

– Pretpostavljam da diskus hernija u svim civilizacijama koje poznaju reč i pojam opšteg zdravstvenog osiguranja spada u napade koji se leče besplatno, čak i kada se, kako Ti u svom slučaju nagoveštavaš, radi o slobodno odabranoj profesionalnoj bolesti. Ili će Te neko pozivati na polaganje računa i proveravati da li ćeš se ubuduće razumno ponašati i poslušno izvoditi svoje vežbe? Da li Tvoje telo posle napada i dalje pripada Tebi?

Bol Te je akutno lišio odluke o tome da li ćeš bolest usvojiti kao deo svoga Ja, ali deluje mi kao da i za vreme bez bolova biraš integrativni put: Dragan sa diskus hernijom Velikić. Ili, kako se to kaže kod Rilkea: Moraš izmeniti svoj život. Ne isuviše, nadam se. I više spolja, nadam se, na primer sa šezlongom odmah pored prostirke za jogu.

– Da li smem da zbijam ovakve šale, iako imam odličnu kičmu? Mogu reći samo da sam retko toliko zahvalna na veku u kojem živim, prepunom blagih metoda borbe protiv bola, visoko osetljivih operativnih instrumenata i sterilnih injekcija za svakoga, kao kad sam na stolici svoje divne zubarke. Ona je, uostalom, postala zubarka jer je ta struka bila jedino što je mogla da studira van zemlje – u Mađarskoj, srazmerno veseloj ako je čovek odrastao u DR Nemačkoj. Inače bi postala operska pevačica.

– To zvuči kao sporedan zaplet za neki Tvoj roman!

Otvori u Novom Sadu četvore oči. Nadam se da to neće biti kurje oči.

Pozdravlja te Elke,

uskoro detoksifikovana

P. S. Ime „Sartoris“, pomalo neobično u nemačkom, predložio je moj izdavač koji – za razliku od mene – voli Foknera. Ono je ispunilo svoju svrhu, jer u narodu sve samih Milera, Šmitova i Bermana, ima malo čarolije i nečeg zagonetnog, a i otmenosti. Sudbina Šmita i Milera koju opisujem tako dobija malo sjaja, kao šljokice posute po nekom kaputu od poliestera iz šezdesetih godina. Možda jedina uteha u toj neutešnoj knjizi. I: upalilo je!