Ovogodišnji Filmski festival Herceg Novi ulazi u završnicu: Najviše ovacija „Yugo Floridi“ i Andriji Kuzmanoviću

Ako bi se filmovi koji su prikazani od otvaranja festivala 23. avgusta odmeravali prema interesovanju publike i aplauzima, moglo bi se reći da je za sada trijumfovala „Yugo Florida“ Vladimira Tagića, koja je na Kanli Kuli okupila najviše gledalaca, a ovacije ekipi filma, posebno Andriji Kuzmanoviću koji je osvojio Nagradu Srce Sarajeva za najboljeg glumca na nedavno završenom Sarajevo Film Festivalu, trajale su više od pet minuta.

Kako je na konferenciji za novinare istakao Vladimir Tagić, polazna tačka priče filma bio je lični odnos sa ocem, ali mu nije bila namera da snimi autobiografski film.

– Smatram da je za publiku najvažnije da li film funkcioniše kao priča koja se tiče svakog čoveka, i šta taj film svima nama poručuje. To da li je i koliko odsto autobiografski, manje je važno. Publika treba da se identifikuje sa filmom zbog njega samog, nevezano za to da li zna da je to moja priča ili fikcija. Te tri tačke jesu posveta mom ocu, nešto što ostaje između njega i mene. Imam osećaj da me je ovaj film izlečio, da mi je celi rad na njemu bio terapija, i da sada mogu da zatvorim to poglavlje – istakao je Tagić.

Ključno, kako je objasnio, za njega je bilo da se u „Yugo Floridi“ izbegne lični realizam.

– Nije cilj da se vrtim u krug svojim problemima. Za film je važno ono što je najbolje za priču, koncept i ideju. Scenarista Milan odigrao je ključnu ulogu da pročisti scenario i da priđemo materijalu objektivnije – naveo je Tagić.

Pored reditelja, film su predstavili i Andrija Kuzmanović, Jana Milosavljević, Goran Slavić i crnogorski koproducent filma, reditelj Ivan Marinović,

– Inspirativno je bilo igrati Zorana, lika koji trpi celu radnju, iako je protagonista – izjavio je Kuzmanović. – Lako je otići u patetiku ili bes, ali ključ je bio u tome da pokažemo njegovu unutrašnju borbu. On beži od samog sebe, svestan je da ne želi da liči na oca, a ipak ponavlja iste obrasce. Mislim da svi mi lutamo kroz život tražeći sebe, pa tako i on. Ako ljudi posle gledanja filma, makar pomisle na svoje roditelje ili ih pozovu, smatram da smo uspeli – istakao je Kuzmanović.

Prema rečima Jane Milosavljević, koju smo videli u ulozi Eme, njen lik je spolja okružen ljudima, ali duboko usamljena.

– Ona je mlada žena zarobljena u svetu površnosti i lažnih emocija. Susret sa Zoranom je trenutak prepoznavanja i empatije. To su situacije koje se dešavaju u stvarnom životu – često smo okruženi ljudima, a osećamo se usamljeno, dok nas ponekad potpuni stranci razumeju bolje nego najbliži – istakla je Milosavljević. jo“, rekla je Milosavljević.

Za koproducenta Ivana Marinovića, kako je naveo, ključna je bila iskrenost scenarija, i to je ono što ga je impresioniralo.

– Iznenadilo me je što Tagić radi jednu ovako dirljivu i emotivnu priču. Njegov kratki film pokazao je veliki talenat, a ovaj projekat je odmah probudio moje interesovanje. Mislim da je ovakav film nedostajao našoj kinematografiji. Previše se kalkuliše oko festivala i plasmana, a ovde je postojala čista potreba da se priča ispriča iskreno – rekao je Marinović.

Kao i na ovogodišnjem Pulskom festivalu, i na FFHN naklonost publike i dobre kritike dobio je i slovenački film „Dobre djevojke“, tinejdžerska drama rediteljk Urške Đukić, a kako je istakla glumica Jara Sofia Ostan, koja igra glavnu junakinju, važno za devojke koje odrastaju da vide da mogu da prate same sebe i da rade ono što osećaju, a ne da uvek da slušaju oni što im društvo i okruženje nameću.

– Ljudi često očekuju od tebe da budeš „dobra devojčica“, da budeš vrlo tiha, da budeš uvek pristojna i prezentabilna, ali ne moraš uvek da budeš takva, možeš biti svoja, i možeš pratiti svoju intuiciju. I mislim da je to ono što je stvarno važno i što ovaj film takođe pokušava da pokaže svima – rekla je Ostan.

I film „Paviljon“ Dina Mustafića, crna komedija o pobuni penzionera u staračkom domu, nastala po priči Viktora Ivančića, kojom je otvoren ovogodišnji SFF, takođe je bila ispraćena velikom pažnjom publike i medija.

Kako je istaknuto na predstavljanju ovog ostvarenja, to je film koji pruža duboko emotivno iskustvo, ukazujući na društvene nepravde, ljudsku odgovornost i snagu pojedinca u teškim životnim okolnostima.

Prema rečima Zijaha Sokolovića, koji je ostvario sjajan lk Šumahera, Mustafić i on su pokušali da pronađu dimenziju ovog lika, njegov karakter, a on je čovek koji na neki način pokreće svet.

– Došli smo do zaključka da je Šumaher, iako lik sa određenim fizičkim ograničenjima: nepokretan, star i sam, zapravo ideja koja je prisutna u svakom čoveku i potreba da se svet pokrene, da se promeni, ne nužno da postane lepši, ali makar drugačiji – rekao je Sokolović.

Osvrćući se na naziv filma „Paviljon“, jedan od najznačajnjih jugoslovenskih glumaca ukazao je da je to prostor u logoru gde se nalaze ljudi.

– Danas se možemo osećati kao da smo u jednom takvom paviljonu, unutar drugog, sve dok celi svet ne postane jedan veliki paviljon. U filmu smo prikazali paviljon penzionera, svet koji tu živi i umire, a mi povremeno proveravamo je li im dobro, jesu li uzeli lekove, kako provode vreme. Film nosi ideju da, iako znamo gde su naši najbliži i koliko je tamo teško, često prihvatamo situaciju bez pokušaja promene. Možda film ukazuje na našu licemernost, žao nam je što je tako, ali ne možemo ništa promeniti – istakao je Zijah Sokolović.

Slovenački film „Belo se pere na 90“ reditelja Marka Naberšnika, kojim se naša glumica Anica Dobra vratila u žižu regionalne filmske javnosti, takođe je jedno od ostvarenja u takmičarskoj selekciji za Gran pri Zlatna mimoza koje je, sudeći po aplauzima, takođe ostavilo snažan emotivan utisak na publiku.

Ova drama o prrolaznosti, bolesti, smrti, ali i o sećanju, odrastanju, nada i borbi za život, nastala je po istoimenom bestseler romanu Bronje Žakelj, koja je napisala i scenario, a film je doživeo svetsku premijeru na ovogodišnjem SFF.

– Od početka mi je bilo bitno da na scenariju radimo svi zajedno, da govorimo šta ide, šta hoćemo da kažemo, kako ostati verni priči i kako sve to prevesti na filmski jezik – izjavila je Žakelj predstavljajući film. – Pisanje romana jeste individualni sport, ali ovde se radi o zajedničkom stvaranju. Nekada sam imala osećaj kao da sedim u vozu sa ekipom, a taj voz ne vozim ja. Tada moraš imati poverenje u onoga ko vozi, u Marka. I to poverenje se desilo.

„Belo se pere na 90“ je lična priča poznate slovenačke spisateljice, koju je ona, kako je objasnila, u filmu ponovo proživela.

– Kada sam prvi put gledala film, osećala sam nemir i strepnju. Ali, nakon prvih scena, sve to se pretvorilo u osećaj mira. Iznenadilo me je koliko sam bila smirena. Znala sam da smo napravili nešto lepo. Na premijeri u Sarajevu nisam znala šta da očekujem od publike. Bilo je emotivno, snažno, ali i lekovito – izjavila je Žakelj.

Anicu Dobru smo videli u ulozi bake glavne junakinje, a kako je istakla, film „Belo se pere na 90“ je veliki projekat, koji će, kako smatra, u slovenačkoj kinematografiji sigurno postati nešto kultno, ono što će se gledati i za trideset godina.

– Nisam očekivala ovu ulogu, ali, kako se često kaže, uloge dolaze do nas, ne dolazimo mi k njima. Ja sam introvert, nisam u situaciji da se guram i borim za uloge, nego očekujem da neko dođe i da mi nešto ponudi. I za takve glumice kao što sam ja, neko kao što je naš Aleš Pavlin, nije samo dragocen kao producent, nego nam određuje, zapravo, životni i umetnički put – izjavila je jedna od najpopularnijih glumica jugoslovenske kinemtografije, koja je ostvarila i evropsku karijeru.

Scenario je, kako je objasnila Anica Dobra, dobila na čitanje bez dodatnih objašnjenja.

– Nisam znala da postoji knjiga i da je najčitanija u Sloveniji, kad sam dobila sam scenario rekli su mi: Pa reci šta misliš. Na prvo čitanje, emotivno me je jako pogodio, a proces rada je otvorio teme koje su duboko lične i univerzalne. Kopali smo dalje po svemu tome i prepoznavali ono šta smo bili kao deca — koliko smo bili pametni, koliko smo imali ljubavi za sve, i koliko smo život shvatali iskreno za razliku od odraslih. Kada sve to „iskopaš“, onda shvatiš da ništa u životu ne može da se opere na 90, da uvek ostane neka mrljica u „tkanju“, i da sa tom mrljom moramo da se borimo i idemo dalje. Ali, to je život sam – istakla je Anica Dobra.