Ozbiljno, staračko, prozno "ja"

p { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; }p.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }p.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }p.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }a:link { }

– Emigratni često misle na svoju zemlju i to jeste prokletstvo ezgila. Pisac ne može da zaboravi svoj jezik, jer ako to učini, prestaje da bude pisac. Odluku o povratku iz Pariza doneo sam onog dana kada sam shvatio da gubim jezik i da sa sobom razgovaram na francuskom. Ove knjige nastale su u jeziku u koji sam se vratio. Vratio sam svoje ja, ali ne lirsko, nego ozbiljno, staračko, prozno ja – kaže Vidosav Stevanović.

Prema rečima urednika i direktora Službenog glasnika Petra Arbutine, nastavak „Dnevnika samoće“, najprodavanije knjige Službenog glasnika, „Splin Pariza“, započinje „dočekom novog milenijuma, ali sve ostalo tiče se onog što je ostalo iza nas, „gorkog taloga iskustva“ – uspomena koje nismo iživeli na pravi način i koje nisu postale deo naše moralne katarze ili mudrosti življenja“. Tu Stevanovićevu ispovednu prozu, kako ističe Arbutina, čine „britka oštrica kritike, ironija egzistencije, nasleđe evropske kulture, srpske i jugoslovenske dubioze, balkanski identiteti…“

Vidosav Stevanović objasnio je da je odluku da napiše roman „Ako ikad umrem“ doneo još na dan sahrane doživotnog predsednika SFRJ Josipa Broza. Moto ove knjige nastale 2014, čiji glavni junak Broz gleda sopstveni sprovod, jeste „diktatori su smrtni, diktature su večne“. Roman objašnjava kako je „jugoslovenski diktator Tito uspeo ono u čemu u potpunosti nisu uspeli doktor Faust i grof Drakula“. Stevanović kaže da je „pokušao da napiše objektivnu knjigu, jer nikada nije pisao ode Titu, pa sad ne mora da ga ogovara“.

Autor je rekao i da je za pisanje romana „Stradija i komentari“ izabrao 100-godišnjicu nastanka pripovetke „Stradija“ svog takoreći zemljaka Radoja Domanovića, čiju je političku i književnu sudbinu dobrim delom i ponovio. U ovoj Stevanovićevoj knjizi, Domanovićev unuk 100 godina kasnije dolazi u Srbiju da vidi „tu čudnu zemlju koja je usred Evrope, a nije evropska, koja je azijska, a nije u Aziji“.

– Naš problem nisu stranci, ni Istok ni Zapad. Problem je u našem mentalitetu, zabludama od kojih ne odustajemo, kretanju u pogrešnom pravcu – ističe Vidosav Stevanović.

Od osporavanja do nagrada

Književna karijera pripovedača, pesnika, romansijera, scenariste i dramskog pisca Vidosava Stevanovća (1942) traje duže od 50 godina. Autor je tridesetak književnih dela, političke biografije Slobodana Miloševića, tokom čije vlasti je morao da napusti Srbiju, brojnih eseja i tekstova. NJegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika. Smatra se začetnikom novog literarnog pravca – fantastičnog realizma. Stevanović je rodom iz okoline Kragujevca. U Beogradu je studije stomatologije zamenio izučavanjem književnosti. U književni svet ušao je 1969. zbirkom pripovedaka „Refuz Mrtvak“, zbog koje umalo nije osuđen zbog „razaranja mita o bezbrižnom životu u zemlji samoupravnog socijalizma“. Proganjan, osporavan, zabranjivan, a istovremeno cenjen i povremeno nagrađivan, Stevanović je bio na čelu izdavačkih kuća BIGZ i Prosveta. U znak otpora prema Miloševićevoj vlasti sa grupom istomišljenika osniva Nezavisne pisce Jugoslavije, Liberalni forum i Beogradski krug, ali je bio prinuđen da napusti Srbiju. Traži politički azil u Francuskoj, gde nastavlja da piše i gde je odlikovan Ordenom viteza reda Umetnosti i Literature za celokupno književno delo. Od 2007. živi na relaciji Kragujevac – Pariz.