Paskaljeviću uručena nagrada „Aleksandar Lifka“

Naš proslavljeni reditelj Goran Paskaljević ovenčan je u četvrtak, pretposlednje večeri Festivala evropskog filma na Paliću, nagradom „Aleksandar Lifka“ za izuzetan doprinos evropskom filmu. „Ovu nagradu ne doživljavam kao priznanje za moj doprinos evropskom filmu, već kao priznanje mojim filmovima koji su na filmskom nebu Evrope učvrstili srpsku kinematografiju“, rekao je Paskaljević primajući sada već prestižno priznanje. Tom prilikom, dodao je da je dosad već jednom primio nagradu za životno delo i to „Frederiko Felini“, koju zaslužnim filmskim poslanicima dodeljuju italijanski kritičari.
Paskaljević je na Festival stigao iz Jerevana, gde je bio u žiriju tamošnjeg Festivala. Govorivši pohvalno o selekciji tek završenog Festivala na Paliću, Paskaljević je na jučerašnjoj konferenciji za novinare izjavio da se evropski film danas kreće u dva smera. „Prvi smer čine visokobudžetni filmovi koji se trude da konkurišu Holivudu i oko čijih produkcija se ujedinjuju velike producentske kuće i privatni novac. Drugu struju čine autorski filmovi novih mladih autora koji su uspeli, zahvaljujući tehnici i novoj tehnologiji, da smanje budžete ali ne i da umanje kvalitete svojih ostvarenja“, ističe Paskaljević.
Prema njegovim rečima, Srbiji je danas i te kako potreban neko kao što je bio Aleksandar Lifka – neko ko će otvarati a ne zatvarati bioskope. Problem je, kako kaže, isti i u drugim državama Evrope izuzev u Francuskoj, i on lično veruje u budućnost malih digitalnih bioskopa. „Već dva filma sam radio u digitalnoj tehnici. Ona znatno umanjuje budžet i olakšava rad. Kada snimate digitalnom tehnologijom, manje se bavite tehničkim stvarima, a više glumcima. Više radite na onome šta hoćete da kažete, a ne kako“, kaže Paskaljević.
Trenutno, on radi na novom filmu koji će se snimati u srpsko-albansko-italijanskoj koprodukciji. Snimanje filma pod radnim naslovom „Medeni mesec“ (ili „Svadbeno putovanje“ još nije definitivno odlučeno kako će se film zvati) počinje krajem septembra, najpre tri nedelje u Albaniji, potom nakon pauze nastavlja se još tri nedelje u Vojvodini, da bi bilo okončano u Italiji.
To je priča o dva mlada bračna para Albanaca i Srba, koji odlučuju da napuste zemlje i odu u Italiju, koja ipak nije spremna da ih prihvati. Ako bude završen u planiranom roku, film bi mogao da bude prikazan i na nekom od narednih festivala na Paliću.
Paskaljević kaže da nije protiv festivala, jer su oni dobro mesto da se vide selekcije dobrih filmova kojih nema na redovnom bioskopskom repertoaru, ali da je protiv toga da se novac „nemoralno troši“ na festivale, podsećajući pri tom na prošlogodišnji Nacionalni festival u Novom Sadu, na kome je potrošeno blizu milion i po evra, a da nikada do kraja nije objašnjeno na šta je toliki novac uložen.
Budućnost srpske kinematografije i kulture uopšte, Paskaljević vidi u „sabijanju redova“, grupisanju istomišljenika koji bi tražili više para od države za kulturu i izgradili sistem koji bi promovisao vrednosti i stimulisao kvalitet, zarad poboljšanja i opšte slike srpske kulture u svetu.