Pevam iz svog glasa

Razlog je svakako u jezičkoj analogiji prema zamenicama i pridevima ovo, ono, svako, lako, dobro, te je ova „nepravilnost“ u potpunosti razumljiva, i ne bi je trebalo pripisivati lošem jezičkom osećanju.

U svim jezičkim priručnicima kao i u pravopisnom rečniku pod odrednicom svo stoji ne nego sve, dok Egon Fekete u „Jezičkim doumicama II“ objašnjava i zašto je to tako. Jedan od elemenata koji, po njemu, opravdava ovakav zahtev jezičke norme jeste istorijski. U prošlosti su ove reči glasile vas za m. rod, vsa za ž. rod i vse za srednji, jer je iza mekih suglasnika, kakav je u staroslovenskom bio glas s, dolazilo uvek -e, a iza tvrdih suglasnika, kakav je v, imali smo -ov. Posle premeštanja suglasnika u ovim rečima, dobili smo sav, sva i sve, dakle u srednjem rodu je došlo -e iza tvrdog v, što čini izuzetak od pravila po kome iza tvrdih suglasnika stoji vokal -o, kako je u primerima ovo, ono, dobro. U narodnom govoru se ipak ustalio oblik svo, baš onaj koji se i očekuje, pa se može postaviti pitanje zašto da se ne prihvati kao regularan, kao krajnji lik transformacije kroz koju je ova reč prošla.

Ima tu međutim i drugih momenata, kako je pisao Fekete, a to su gramatički i značenjski razlozi zbog kojih jedino oblik sve treba uzimati kao ispravan. U padežnoj promeni zamenice i prideva sve imamo svega, svemu…, a kod svo – svoga, svome itd., a to su padežni oblici prisvojnih zamenica svoj, svoje. Tako bi rečenica Od svog voća sam napravila sok mogla da se shvati kao da sam ja od sopstvenog voća napravila sok, a ne od sve količine. Zato bi trebalo reći Od sveg voća sam napravila sok, kao uostalom što se kaže, i to uvek, iz sveg glasa, od sveg srca.