Poigravanje sa temom muškosti 1

Sa komadom „Dečaci“ predstaviće se 3. aprila na sceni Ateljea 212, u okviru 15. Beogradskog festivala igre.

Kritičari kažu da je „Roj Asaf fokusiran koreograf, blago teatralan, ali najjednostavniji i najdirektniji u načinu na koji predstavlja svoje umetničko istraživanje sa odličnom poetsko-estetskom sposobnošću”. Celovečernjim komadom „Dečaci”, ovaj mlad i u poslednje vreme sve popularniji autor, istražuje i poigrava se sa temom muškosti. Pet igrača leprša nad okvirima širokog spektra situacija i slika koje istovremeno demontiraju i strukturišu predstavu o sopstvenom identitetu. Silno i duhovito, pred publikom se otkriva prostor muškog stereotipa, mehanizmi koje on pokreće, moć koju otelotvoruje i nasilni potencijal koji poseduje.

– Oduševljen sam da je moja trupa pozvana na Beogradski festival igre. Osećam se zahvalno – kaže na početku razgovora Roj Asaf, koji na pitanje o tome kako je tako brzo kao koreograf stigao sa svojom trupom na razne svetske festivale duhovito odgovara – Ja sam u stvari loš koreograf. Zapravo razmišljam o promeni karijere – trener tenisa ili instruktor klizanja. Nikako da se odlučim.

* Koja je priča vaših „Dečaka“?

– „Dečaci“ su moj odgovor na „Devojke“. Oba komada su kreirana za po pet igrača – pet muškaraca, odnosno pet žena. „Devojke“ su inspirisane nekim ženskim principima i klišeima. Nakon uspeha tog „ženskog komada”, pokušao sam sa slaganjem novog materijala, ali ovoga puta sa muškarcima. Koristim neka opšta mesta kao polaznu tačku, a onda gledam gde bi to moglo da vodi.

* Kako su nastale „Devojke“? Koja je bila početna inspiracija?

– „Devojke“ su inspirisane devojkama sa kojima živim. To su moja žena i moje tri ćerke. Komad sam stvarao u svojoj kući, pre nego što je ušao u baletski studio.

* Pre nego što ste postali koreograf, igrali ste i asistirali Emanuelu Gatu. Tako ste prvi put stigli u Beograd, kao igrač. Koliko je bila važna ova saradnja?

– Saradnja sa Emanuelom me je naučila kako da budem stvaralac, kreator, umetnik. On me je podstakao da verujem da je koreografija profesija od koje mogu da živim i izdržavam svoju porodicu.

* Koliko je teško da publika i kritičari budu zadovoljni, i da li mislite na publiku prilikom stvaranja?

– Prilično je grozno kada počnete razmišljati o publici i kritičarima. Mislim na moju ženu. Ako ona plače ili se smeje, ili se bar osmehuje kada vidi neki novi komad, znam da sam na dobrom putu.

* Gde je adresa vaše trupe danas, i ko su vaši igrači? Da li oni trajno rade sa vašom kompanijom, ili ih birate na audicijama i angažujete po projektu?

– Kompanija još uvek nije kompanija, ali predano radimo na njenom formiranju i pravnom statusu. Igrače za sada angažujem po projektu, ali verujem da ćemo uskoro imati stabilniju osnovu.

* Ko su „Dečaci“?

– „Dečaci“ su petorica igrača u koje verujem. Petorica sjajnih umetnika sa kojima želim da budem u baletskom studiju. Privatno, sa ovim „dečacima“ sam se takmičio na prvenstvu u plivanju, stajao u istom redu na školskim ceremonijama, vojnici sa kojima sam služio vojsku, braća sa kojom sam odrastao. Ali oni mogu biti i dečaci koje vidimo u filmovima, oni o kojima smo negde nešto pročitali, oni koje zamišljamo da su tamo negde i rade neke herojske i dobre stvari.