“Politika” je često samo privatna emocija uvećana na javnoj sceni: Reditelj Ilija Roitman povodom režije Hendlove opere „Julije Cezar u Egiptu“

Reč je o koprodukciji Madlenianuma i Nove beogradske opere.

Režija je poverena izraelsko-američkom reditelju Iliji Roitmanu.

On u razgovoru za Danas kaže da je njegov cilj da u ovoj predstavi objedini „antički i barokni svet sa emocionalnom inteligencijom savremenog gledaoca”, objašnjavajući da barokna opera nije „Evropa 18. veka“ već da “improvizatorski duh njenog izvođenja snažno komunicira sa savremenim senzibilitetom – u džez muzici, popu, pa i u savremenom pozorištu”.

Prošle godine svet je obeležio 340 godina od rođenja Georga Fridriha Hendla, čija je opera „Julije Cezar u Egiptu“ premijerno izvedena u Londonu pre 302 godine. Kakvo rediteljko „čitanje“ ove „drame za muziku“ u tri čina, čiji su junaci istorijske ličnosti, publika treba da očekuje u ovoj produkciji, u kojoj se svira na istorijskim instrumentima?

– Moj koncept je inspirisan dijalogom između tri epohe. Prva je epoha same drame – Egipat oko 48. godine pre nove ere. Imamo istorijske izvore i dovoljno dokaza koji mogu da nas vode u određenim odlukama, ali je to vreme ipak toliko udaljeno da prostor za maštu ostaje i moguć i neophodan. Znamo ko su bile te istorijske ličnosti, ali ne znamo kako su zaista izgledale, kako su se ponašale u privatnosti ili šta su osećale u intimnim trenucima i upravo tu nastaje prostor za pozorišnu fantaziju i interpretaciju.

Druga epoha je vreme u kojem je Hendl napisao operu – kasni evropski barok. Ukus, emocionalni kodovi i stilski senzibilitet tog perioda ugrađeni su u sam DNK muzike. U ovoj produkciji taj sloj je još izraženiji jer se muzika izvodi na istorijskim instrumentima, što publiku odmah približava zvučnom svetu kakav je Hendl zamišljao.

Treća epoha je naše vreme – danas. Publika 2026. duboko je oblikovana savremenim pozorištem, filmom i televizijom: načinom na koji gradimo likove, istražujemo psihologiju i razumemo narativnu tenziju. Moje rediteljske odluke pokušavaju da objedine sva tri izvora inspiracije – antički svet, barokni svet i emocionalnu inteligenciju savremenog gledaoca.

Posle londonske premijere Hendl je menjao ovu operu. Koju ćemo verziju „Julija Cezara u Egiptu“ gledati u Madlenianumu?

– Na ovo pitanje najbolje može da odgovori maestro Predrag Gosta, kao specijalista za muzičko izdanje. Ono što mogu da kažem jeste da će naša produkcija predstaviti pažljivo oblikovanu verziju dela sažetu do njegove suštine u trajanju od približno dva sata i petnaest minuta, umesto originalnog trajanja od oko četiri sata.

Čime ste se rukovodili u izboru pevača i autorskog tima, reč je o međunarodnom sastavu, i kako je došlo do saradnje sa Ruskim kamernim horom „Nasleđe“ iz Novog Sada i Igračkim ansamblom beogradskog Instituta za umetničku igru?

– I na ovo pitanje najpreciznije može da odgovori maestro Gosta, koji je okupio soliste i muzičke snage. Sa rediteljske strane, mogu da kažem da sam zahvalan na izuzetno snažnom međunarodnom ansamblu i da me raduje saradnja sa Ruskim kamernim horom „Nasleđe“ iz Novog Sada, kao i sa Plesnim ansamblom Instituta za umetničku igru iz Beograda. Oba donose poseban karakter i energiju u ovu produkciju.

Koliko je na Vaša rediteljska rešenja uticala saradnja sa dirigentom Peđom Gostom?

– Presudno. U operi, a naročito u baroknoj operi, odnos dirigenta i reditelja nije samo praktičan dogovor, već pravo umetničko partnerstvo. Dirigentova interpretacija ističe određene emocionalne boje u partituri, a te odluke direktno inspirišu ono što gradim na sceni. Istovremeno, scenska radnja može da utiče na muzičko vreme, intenzitet i artikulaciju. To je posebno izraženo u baroknoj operi, jer se veliki deo pripovedanja odvija u recitativima – pevanim dijalozima između arija. Recitativ zahteva da muzičari oblikuju dramsku atmosferu gotovo u realnom vremenu: nežni zvuk teorbe može da naglasi ispovest, dok oštar, duboki ton može da pojača trenutak nasilja ili izdaje. Muzički „komentar“ postaje deo dramaturgije. Kad je ovakva saradnja uspešna, to je apsolutni san, a maestro Gosta je majstor tog zanata.

Šta Vas najviše privlači u Hendlovom „Juliju Cezaru“?

– Najviše me fascinira Hendlova sposobnost da ispreplete lično i intimno sa političkim, istorijski presudnim događajima. “Julije Cezar“ je remek-delo u načinu na koji istražuje osnovne ljudske emocije – ljubav, izdaju, požudu, ponos, žeđ za osvetom i pokazuje kako ti unutrašnji porivi mogu da menjaju tok istorije. Opera otkriva da je ono što nazivamo „politikom“ često samo privatna emocija uvećana na javnoj sceni.

Koliko je u sadašnjim vremenu inspirativno i izazovno baviti se delom sveta koji je i danas, kao i u antičkog doba, predmet osvajačkih želja i sukoba?

– Najveća umetnička dela bave se bezvremenim temama, a “Julije Cezar” to čini savršeno. I danas je duboko dirljivo, čak izaziva jezu, koliko precizno jedno delo staro nekoliko vekova dekodira ljudsko ponašanje. Da, priča je smeštena u region koji je i danas ispunjen sukobima i suprotstavljenim ambicijama, ali upravo zato opera deluje urgentno, a ne udaljeno. Hendl nas podseća da moć, osvajanje i želja nisu istorijske zanimljivosti, već stalni obrasci ljudske prirode.

Hendl se smatra ne samo velikim kompozitorom nego i „dramskim genijem prvog reda“. Da li je to za reditelja olakšavajuća okolnost ili novi izazov?

– Lakše, jer je čista inspiracija. Hendlova partitura sadrži bezbroj slojeva značenja. Sama muzika „režira“: govori vam šta lik skriva, čega se plaši, šta želi. Nudi obilje psiholoških tragova i dramskih mogućnosti. Za reditelja, to je kao otkriće ćupa sa zlatom.

Kao i Bah, Hendl je luteranski svetac, zajedno se slave 28. avgusta, a on ima i svoj datum – 20. april – i u Prezviterskoj crkvi u SAD. Da li to podiže očekivanja publike u izvođenju Hendlove muzike i šta generalno mislte o njegovom stvaralaštvu?

– Nisam bio svestan tih konkretnih detalja o njegovom mestu u luteranskoj i prezbiterijanskoj tradiciji, ali me to ne iznenađuje. Hendlov opus je izuzetan: više od četrdeset opera i gotovo neprevaziđena sposobnost da se ljudska priroda prikaže sa preciznošću i saosećanjem. Naravno, Bah se vezuje za duboko religiozni pogled na svet u kojem muzika postaje čin posvećenja. Hendl možda drugačije pristupa duhovnom, ali njegova muzika istražuje najdublje slojeve čovečnosti i u tom smislu je takođe duboko „sveta“. Publika, svesno ili ne, često dolazi na Hendla očekujući nešto i emotivno snažno i duhovno uzdižuće.

Koliko je danas barokna opera, a generalno i barokna muzika bliska slušaocu 21. veka?

– Barokna muzika može biti stečen ukus. Za neupućene, ona može zvučati jednostavno kao „Evropa 18. veka“ – elegantno, stilizovano, udaljeno. Ali kada se u nju zaroni, otkriva se koliko snažno izražava emocije koje su izuzetno savremene. Postoje barokni muzički pasusi puni besa i intenziteta koji mogu delovati ekstremnije čak i od hevi-metala. Tu je i improvizatorski duh baroknog izvođenja, koji snažno komunicira sa savremenim senzibilitetom – u džez muzici, popu, pa i u savremenom pozorištu. Potrebno je vreme da se taj ukus razvije, ali kada se to dogodi, barokni svet se otvara kao univerzum lepote i istine.

Hendl je bio poznat i po džepnim pesmaricama sa omiljenim arijama iz njegovih dela. Kako danas popularisati klasičnu, a pre svega baroknu muziku?

– Kroz edukaciju i kroz izlaganje publici. Opera, a naročito barokna opera, često zahteva kratku „krivulju učenja“ pre nego što njena magija postane očigledna. Mnoge najbolje stvari u životu su takve: postaju značajne tek kada naučimo kako da ih slušamo. To je slično vinu, kafi ili bilo kom rafinisanom zanatu: čak i stručnjaci će priznati da u početku nisu zaista razumeli ono što kušaju. Sa baroknom operom je isto – kad publika savlada jezik, ona postaje zarazna.

Zaraza pozorištem

Reditelju Iliji Roitmanu rad na operi „Julije Cezar u Egiptu“ prva je profesionalna saradnja sa Madlenianumom i prvi boravak u Beogradu.

Rodom je iz Estonije i ističe da je „tokom života mnogo putovao”.

“Volim da kažem da me je pozorište ‘pronašlo slučajno’ – kao đak sam jednom greškom bio raspoređen u pozorišnu predstavu i od tog trenutka sam se zarazio pozorištem. Studirao sam pozorište u Izraelu, a muziku u Sjedinjenim Američkim Državama. Kasnije, nakon što sam se zaljubio u operu, nastavio sam školovanje u Beču, gde sam studirao opernu režiju. Trenutno uglavnom radim u Nemačkoj. Posle ove produkcije vraćam se tamo, radim na obnovama i novim postavkama u oblasti lake opere, muzičkog teatra i operete”, kaže o sebi sagovornik našeg lista, koji se ”iskreno nada da je ‘Julije Cezar’ tek početak buduće saradnja sa Novom beogradskom operom i Madlenianumom”.

Autorski tim i podela

Opera i teatar Madlenianum osnovana je 1997, a datum izvođenja prve predstave 26. januara 1999. obeležava se kao dan ove umetničke kuće.

Osim reditelja Ilije Roitmana i maestra Predraga Goste, koji diriguje orkestrom “Novo barokno trojstvo” (New Trinity Baroque) u autorskom timu prve srpske produkcije Hendlovog „Julia Cezara u Egiptu“ su: scenograf i kostimograf Tijana Trailović i koreograf Anja Stojankić.

U međunarodoj pevačkoj podeli su: italijansko-belgijski kontratenor Sandro Rosi, soprani iz Srbije i Hrvatske Radoslava Vorgić i Silvija Rađen Kumar, španski mecosopran Julija Portela Pinjon, italijanski alt Federika Moi, domaći bas-bariton Sreten Manojlović.