Predgovor i pogovor kao književna forma

Pa, pošto pitbul ne laje sela radi, već iz čistog mačo/narciso/egoizma, da odmah otkrijem i obeležene karte i kečeve iz rukava: predgovori Artura Šopenhauera za „Svet kao volja i predstava“, i Petra Vujičića dvema knjigama u jednoj – „Ide skačući po gorama“ i „Vrata raja“ – Ježija Andžejevskog, kao i pogovor Maksima Gorkog „Ostrvu pingvina“ Anatola Fransa, jesu remek-dela svetske književnosti… Štaviše, ovi tekstovi su i ozbiljna svedočanstva o epohama u kojima su nastajali i pred/pogovori i glavno delo; nekad kao nusprodukti vladajućeg mišljenja, nekad kao ožiljci poetike „plivanja uz maticu“, uvek imaju onaj najmanji – ali i najvažniji – zajednički sadržalac: dobar razlog da budu pročitani.

Nego, da krenemo najpre od Petra Vujičića, čiji predgovor jeste tako redak miš-maš erudicije i posvećenosti prevodilačkom poslu. Naime, Vujičić je podsetio na neke važne biografske detalje o Andžejevskom, a da pritom nije zaboravio unisonost tadašnje kritike koja je naglašavala autorovo pripadanje progresivnoj katoličkoj literaturi i dilemu da li se pojavio novi Bernanos ili Morijak. Pa ipak, naklonost prema religiji nije sprečila Andžejevskog da još pre rata javno osudi otvoreni antisemitizam tadašnje katoličke desnice; a da zatim – tokom okupacije – zajedno sa većim delom poljske kulturne javnosti pređe u književno „podzemlje“. Međutim, Petar Vujičić svoj predgovor ne zasniva samo na faktografiji; njegov tekst zaista jeste mudar spoj činjenica i vrednosnih sudova, prava mera i ljubavi za jedan jezik i neophodne kritičke distance.

Na drugom polu nalazi se pogovor Maksima Gorkog za „Ostrvo pingvina“ Anatola Fransa. Sama činjenica da je prevod ovog dela objavljen kod nas već 1946. godine, dovoljno govori koliko je „papa nevernik?“ – kako su još, nimalo originalno, nazivali Fransa – bio važan revolucionarnoj vlasti; em knjiga komunjare sa trulog Zapada, em sa pogovorom „komesara za raspodelu šinjela nadrealistima & ostalima“: u vreme kada se još uvek nije – na pomen Hazjainovih brkova – studiralo vajarstvo o državnom trošku na „University of Naked Island“. Podrazumeva se da Maksim nije mogao da se uzdrži, a da malo ne bije i po generalizaciji: pročitaćemo i to da je „misao Francuza skoro potpuno tuđa fanatizmu, a takođe joj je tuđ i pesimizam“; Gorki će nas zatim prošetati od Protagore, Pirona i Sokrata do Rablea i Montenja, tvrdeći „kako se ne seća nijednog veselog osmeha Džonatana Svifta“ i ponavljajući Balzakov prezir: „Glupo kao činjenica“. Međutim, tavariš Maksimovič Pješkov će podsetiti i na odlomak – možda najbolju definiciju odnosa etike i estetike – iz Fransove kritike „Grehova istorije“ Budroa: „Kad bih morao birati između istine i lepote, ja se ne bih kolebao: zadržao bih za sebe lepotu s punom uverenošću da ona sadrži u sebi istinu, višu i prodorniju negoli što je i istina sama.“

Ništa manje zanimljivi nisu ni predgovori koje je Šopenhauer pisao za različita izdanja svog krucijalnog dela „Svet kao volja i predstava“. Ako mi se već spočitava arogancija – ljudi su pravu, da ne bude zabune – savetujem ponovno čitanje redova koji slede: „Kako ćemo – pita razgnevljeni čitalac – stići do kraja, ako smo prinuđeni da na jednoj knjizi radimo s toliko podrobnosti? Kako nemam baš ništa da iznesem protiv takvih prigovora, od tih čitalaca očekujem samo izvesnu zahvalnost što sam ih na vreme opomenuo da ni časka ne gube na knjizi, čije pročitavanje bez ispunjavanja postavljenih zahteva ne bi urodilo plodom, te je stoga mogu zanemariti, pogotovo kada su i inače čvrsto ubeđeni da im ona ne može ništa reći, da će ona, štaviše, vazda biti samo „paucorum hominum“, pa će zato morati da – u miru i skromnosti – čeka na one malobrojne, čiji će neobičan način mišljenja smatrati da će se u njoj naslađivati.“ Između udaranja kokavaca Hegelu, Fihteu i Šelingu, veliki Artur će nam dati i savete o alternativnoj upotrebi knjige: „Čitalac, koji je dospeo do predgovora što ga odvraća od daljeg čitanja, knjigu je kupio za gotove pare, te se pita na koji će način biti obeštećen. Moje poslednje pribežište sad je da ga podsetim kako on, ipak, knjigu – i ne čitajući je neposredno – može na mnoge načine da iskoristi. Kao tolike druge, i ova je knjiga kadra da popuni rupu u njegovoj biblioteci…“