Preminuo Robert Vilson: Legendarni reditelj koji je postavljao pitanja, a ne odgovore

Vilson, jedan od najuticajnijih savremenih reditelja, promenio je način na koji gledamo pozorište – kroz svetlost, tišinu, pokret i san.
Svetsku slavu stekao je operom Einstein on the Beach koju je stvorio s kompozitorom Filipom Glasom, kao i kultnim ostvarenjima Deafman Glance, The Life and Times of Joseph Stalin, ali i režijama klasika poput Kralja Leara i Bure. Njegove predstave nisu pripovedale, već su oslikavale unutrašnje svetove – kroz svetlo i tamu, kroz formu i tišinu.
Umetnički je sarađivao sa Marinom Abramović, ali i sa umetnicom Svetlanom Spaić, koja je od 2011. godine bila angažovana kao autor muzike i izvođač na njegovom projektu Život i smrt Marine Abramović, koji je širom sveta oduševljavao publiku.

Od Vilsona se oprostio i reditelj Dino Mustafić, podsećajući na njegovo gostovanje u Sarajevu:

 

View this post on Instagram

 

A post shared by Dino Mustafić, official profile (@mustafic2521)

– Napustio nas je jedan od najvećih teatarskih umetnika svih vremena. Gostovanje Vilsona na MESS festivalu smatram jednim od njegovih najvećih dometa. Bio je srdačan, jednostavan, čovek koji je iskreno brinuo za svakog koga je sreo. Poslednji put sam ga sreo 2014. u Bratislavi – rekao je Mustafić, dodavši da je Vilson priredio neke od najfascinantnijih predstava koje je ikada video.

Publika u Srbiji imala je retku privilegiju da ga vidi i čuje uživo – 2015. godine, Robert Vilson je boravio u Beogradu gde je na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, u okviru ciklusa „Majstorsko pismo“, održao trosatno predavanje koje je publiku ostavilo bez daha.
U prepunoj sali, pred govornicom od pleksiglasa i uz tek nekoliko scenskih rekvizita – sliku cipela, stolicu, projektor – Vilson je mirno stajao u tišini, zračeći neobičnom harizmom. Njegovo predavanje, koje je bilo više performans nego govor, započelo je pitanjem: „Šta sanja novorođenče?“ To pitanje postavio je i sebi i publici, vodeći ih kroz sopstveni umetnički i lični svet.
Govorio je o umetnosti kao mestu postavljanja pitanja, o svojoj odluci da usvoji crnog gluvonemog dečaka Rejmonda Endrjusa, koji nikada nije pohađao školu, i o tome kako je uz njega otkrio jezik tela, vibracije i novu formu pozorišnog izraza. Prisećao se svog susreta s Brodvejom i Metropolitenskom operom, saradnji sa ljudima s margine, gde je Frojd bio moler, a kraljicu Viktoriju igrala telefonistkinja.
Tog dana u Beogradu, govorio je i o svom stvaralačkom procesu – o šemama, dijagramima, strukturi pozorišta koje gradi kao arhitekta. Bio je to, kako su izveštači zabeležili, „prvorazredan kulturni događaj“ koji je ostao duboko urezan u pamćenje onih koji su mu prisustvovali.
Robert Vilson je stvarao teatar koji ne odgovara, već pita. Onaj koji ne zabavlja, već uznemirava. Onaj koji ne pripoveda, već otvara vrata prvog sna – sna novorođenčeta, iz kojeg potiče sva umetnost, imaginacija i sloboda.
Umetnost je za Vilsona bila prostor istine – i taj prostor je sada ostao bez jednog od svojih najsmelijih graditelja.