Priča koja ujedinjuje svet i čini ga manje bolnim i ranjivim mestom: Mihajlu Pantiću uručena Vinska nagrada za književnost

Posle Ljubomira Simovića, Dušana Kovačevića, Dragana Velikića, Vide Ognjenović, Radovana Belog Markovića, Duška Novakovića i Milisava Savića, Pantić je postao osmi laureat Vinske nagrade, jednoglasnom odlukom žirija u kome su bili Vida Ognjenović, Dušan Kovačević i Živorad Đorđević.

Na današnjoj ceremoniji u Vinariji Radovanović u Krnjevu, ime Mihajla Pantića utisnuto je na pločici pored imena prethodnih dobitnika, a ovom događaju su, pored članova žirija prisustvovali i Miisav Savić, Dragan Velikić, Petar Peca Popović, Gojko Božović, Žarko Trebješanin, Božidar Đurović…

Kako je istakla Vida Ognjenović, ove godine Vinska nagrada ide u ruke pisca bogate bibliografije i širokog spektra književnog interesovanja i rada. Ide u ruke Profesora, znalca koji je književni uzor svojim studentima.

– On ih i kao visoki stručnjak i kao značajan autor uči da je literatura viši nivo poznavanja sveta, iako se ne iskazuje formulama. Odnosno, ako je, kako latinska poslovica kaže, istorija učiteljica života, onda mu je literatura profesorka. Književnost ovogodišnjeg dobitnika Vinske Nagrade, Mihajla Pantića, to ubedljivo potvrđuje – navela je Ognjenović u ime žirija.

Pantić spada u prvi red naših književnih savremenika, a to je mesto, kako je istaknuto, osvojio idući u pisanju najtežim putem.

– S ozbiljnim poverenjem u moć jezika, on smelo ulazi i u sfere onoga što je na oko neopisivo. Pantić iskušava izazove najnepodatnijeg i neiskazivog materijala, slobodno se poigravajući njima, ali predano i dosledno, bez skribentske oholosti i narcizma. Prozaista, pripovedač čije pripovetke podižu nivo antologija.

Esejista britke i uvek dobro obrazložene argumentacije o pitanjima koja tište današnjeg preplašenog čoveka. Kritičar, znalac, čiji se kritički prikazi čitaju kao jedna vrsta vodiča kroz delo, jer kritičar Pantić ne popuje piscu, ne popravlja mu tekst na profesorski način.

On, kako ocenjuje žiri, suviše dobro poznaje autorske osobenosti pa ih čuva od čitalačkog i kritičarskog prekog suda. No daleko od toga da previđa greške i da povlađuje kiču. Stvar je samo u načinu pristupa.

– Pantić kritičar u pažljivom kritičarskom čitanju, pre no što se okomi na promašaje, ukaže i na ono što je u delu vredno. Zato se njegovi najstrožiji prikazi ne čitaju kao preke arbitražne presude, već kao literarne rasprave. I kad se sve ovo uzme u obzir, pisac Mihajlo Pantić je pravi izbor za dobitnika Vinske nagrade Vinarije Radovanović – istakla je Ognjenović.

Miodrag Radovanović, vlasnik čuvene vinarije, izrazio je zadovoljstvo što i ove godine nagradu za životno delo uručuje jednom velikom piscu, velikom i u ljudskom smislu, ne samo po delovanju u samoj književnosti, kakvih u ova naša sumorna vremena nema baš mnogo.

U svom obraćanju, Pantić se zahvalio gospodinu Radovanoviću, prijateljima i kolegama koji su došli da ga podrže, žiriju, ljubiteljima vina i priča o vinu, a njegovu besedu prenosimo u celosti:

„Upravo tako, priče o vinu. Jer vino je već po sebi gotova priča. Ta priča ujedinjuje svet i čini ga manje bolnim i ranjivim mestom. Pomislite načas da neki priučeni, mrzovoljni moćnik koji je na tren nevoljno odložio svoj pehar, iz života ljudi – onih koji gajenju loze posvećuju svoje zemaljske dane i piju njen nektar, kao i onih koji ga ne piju, ali razumeju njegov simbolički, pa i
religijski značaj – ukloni vino.

Život bi tada, siguran sam, bio vidno i ozbiljno uskraćen, ostala bi nam samo ona mitska i pesnička čaša žuči i čaša meda. A šta bi se tek desilo da taj neraspoloženi svat isto učini i sa književnošću, to jedva mogu da zamislim. Nestale bi narodne pesme nadahnute vinom, nestali bi antički dijalozi, izvornici naših znanja i mudrosti, nestali bi mnogi veliki romani, filozofski i ini traktati, poetske laudacije životu, suncu i mesecu, istanjili bi se i Bodler i Đura Jakšić, i silno mnoštvo svih drugih, nepomenutih, a na početku svih početaka nestala bi naša potreba za pričom, što je, kako se zna i veli, prvo ljudsko svojstvo.

Čoveka čovekom, naime, kako je istakao Pantić u svojoj besedi, čini upravo priča.

„Ona ga potvrđuje i osmišljava, a vino tu priču pokreće i ne prestaje da razliva u stalno nove i nove rukavce i meandre ljudske kreativnosti. Ne jednom sam napisao da bi vinsku maticu svekolike svetske književnosti trebalo proglasiti za poseban stilski i filozofski pravac. Nesaglediv je – u to sam bezrezervno veren – i preznačajan enološki odeljak te vavilonske biblioteke.

Danas, kada primam ovu po svemu, a naročito po vinu posebnu nagradu, i kada ulazim u časni red njenih dobitnika, želim da najpre iskažem poštovanje i svu hvalu za rad gospodina Mije Radovanovića, koga je slobodno nazvati mecenom naše književnosti.
Odmah potom i radost što sam u tako dobrom društvu i, najzad, ali nikako ne na poslednjem mestu, zahvalnost članovima žirija, odreda višestruko potvrđenim kolegama koji su mi učinili čast primajući me ovim priznanjem u ovo jato. Da nije vina, ne bi ni njega bilo.

„Vino je, piše mi prijatelj na vest o nagradi, jedini napitak koji apsolutno liči na umetnost i uvek pročišćava dušu od prašine svakodnevnog života. I u ovo naše doba kada je život ubrzan do vrtoglavosti, a lavina svakodnevnih briga i poteškoća preti da nas sve zatrpa i poravna, vino je vid smirenja i utehe. Vino nas vraća u drevnost i spušta „do u koren”, kako je to rekao veliki pesnik naš, Momčilo Nastasijević.

Pijenje vina svakako je arhaičan gest. Kao da tim činom ponavljamo ono što su naši pređi radili milenijumima ranije, i kao da su sve te nepregledne i neprebrojne godine sabijene u vinskim kapima. Svaka je kap – godina. I doslovno, i metaforično. Kap ponavlja solarni ciklus; da bi nastala, ona mora da pređe taj put, od rezidbe loze u mraznom jutru do pozne berbe, nadomak zime, opet po suvomrazici. Između toga je – sunce, dugo, višemesečno upijanje svetlosti. Vino je, to hoću da naglasim, svetlosna baterija koja memoriše vreme, i na izvestan način ga pobija ili makar usporava.

Vino traži razgovor, pokreće ga i razgreva, produbljuje uzajamnu bliskost i prijateljstvo sagovornika i ukida opnu opreza i sumnje koja nas obavija kao nevidljivi odbrambeni zid pred teskobom i iskušenjima svakog pa i našeg doba. Vino i vinska kultura povezuju i zbližavaju sve daljine i razlike sveta, i posredno nam pripovedaju o njegovoj povesti, o njegovoj boljoj, ređoj, a svakako svetlijoj i vedrijoj strani. Zato sam uveren da je svaki dan sa vinom i uz vino praznik, svetkovina u kojoj se ne silazi s uma, nego um postaje izoštreniji i blagonakloniji.

„I ne, pobogu, u vinu nije nikakva istina, u vinu je tajna, ona večna, koja se ne dâ rastajiti, tajna našeg postojanja koja nas čini onim što jesmo. Vino je način da se sa tom tajnom sretnemo, bez potrebe da je obistinimo ili razjasnimo; sa vinom osećamo svu snagu tajne, i svu bedu istine. Zato je vino krvotok svih kontinenata, deo obreda, i nezamenljivi pratilac religije svakodnevlja. O vinu je govoreno i pisano od kad je sveta i veka, ali time vinska tema nije ni načeta, a još manje iscrpljena. I tako će biti sve dok sunce bude izgrevalo.

U priči o vinu dopiremo do smisla i razloga zašto smo se obreli pod ovim nebesima, bivamo zahvalni na daru koji se zove život i sa mirom prihvatamo misao o konačnosti. „I dok ćutimo zagledani u taj odblesak u čaši (piše naš guru po peru, a bogme i sabrat u vinu Ivo Andrić – M. P.), u nama pupi slutnja da sva vina ove zemlje nestaju kao kap vode na vrelom saču, da smo pijući bez mere i bez prestanka u stvari prošli žedni ovim svetom i da ćemo se pojaviti na Istini suva grla, ginući od žeđi za jednom kapi nepoznate milosti.”

Ta milost, dodajem ja, oličena je u vinu. Ožedneh! Hvala vam za radost, i u zdravlju se nad časom vina gledali i razgovarali. Praštajte!“, rekao je Mihajlo Pantić u svojoj besedi.

Po ugledu na Francusku

Nagrada koju čini i tri stotine flaša vina jedne od naših najnagrađivanijih vinarija u svetu, koja je drugačija po tome što izmiče nekoj opštoj društvenoj kontroli nagrađivanja jer je dodeljuju priljeznici, esnaflije određene oblasti, konstituisana je, podsećanja radi, slučajno, iz ćaskanja Miodraga Radovanovića sa psihologom i profesorom Žarkom Trebješaninom i piscem Aleksandrom Gatalicom, a po uzoru na Francusku.

U toj tradicionalnoj zemlji vina postoji vinska nagrada, neki pisci je čak smatraju i prestižnijom od Gonkurove, a sličnu recepciju kod nas uspela je da ustoliči i Vinarija Radovanović. Priznanje koje se imenima dosadašnjih laureata već godinama pokazuje kao važno i relevantno na našoj književnoj sceni.