Procep između umetnosti i stvarnosti

 „O, ljubavi“ je predstava rađena prema tri Čehovljeve jednočinke (O štetnosti duvana, Medved i Prosac, uz poneki dodatak iz drugih Čehovljevih dela) sastavljene da čine jednu dramsku celinu. Paolo Mađeli dobro poznat pozorišnoj publici ovoga regiona, radio je mnoge zapažene i provokativne predstave na prostoru ex-Jugoslavije. Osnovna tema, uz ostale, ovih spojenih minijatura je ljubav sa svim njenim menama, uzletima i padovima data na jedan humorni način, sa dosetkama koje mogu da izazovu i potpuno bezazleni smeh. Znamo, ipak, da se iz privida banalnosti kod Čehova uvek krije mogućnost jednog dubljeg čitanja. Mađeli je prevideo ovu mogućnost i ovom predstavom izneverio poznavaoce svog rediteljskog opusa. Iako se u eksplikaciji dramaturškinje Željke Udovičić govori o uobičajnom vodljivskom izvođenju i o tome kako to u čitanju Paola Mađelija nije slučaj, predstava je dosegla nivo banalnog modernizma sa dosta „vodljivskih“ elementa. Postavlja se pitanje koliko je ova predstava zapravo relevantna da bi se pojavila na ovogodišnjem Messu. Modernizam se samo ogleda u golotinji na sceni i nekim začudnim elementima koji su zapravo takvi za neupućenog gledaoca, dok je upućenom jasno da se zapravo radi o davno prošlom vremenu modernizma.

„Zemlja bez reči“, za razliku od prethodne predstave, pruža sasvim drugačije pozorišno iskustvo. A, takođe, stavlja u fokus jedan moralni problem svakog stvaraoca: da li postoji procep između umetnosti i stvarnosti. Da li je moguće izražavati se umetnički u surovom ambijentu rata i nasilja? Ovu dilemu postavlja sebi književnica koja pokašava da je razreši kroz priču o slikaru koji odlazi u neki grad na Srednjem Istoku koji će zahvatiti rat. Tretiranje telesnosti u predstavi je interesantno u smislu inflacije i opsednutosti devijantnim, raspadnutim telom na sceni koje je prisutno još od sredine devedesetih godina u teatru. Glumica se vrlo ekspresivno izražava svojim telom istovremeno govoreći u naznakama o nesrećama koje je videla u gradu K. Inflacija smrti, kao i inflacija tela anulira brojke, nesreće i naizgled neke forme umetnosti. I postavlja se pitanje da li je danas jedina umetnost koja je moguća konceptualna i da li je pravi artivizam moguć pored slučajeva samopromocije i brendiranja određenih umetnika.