INTERVJU Profesori sa Stanforda: Moramo da zaštitimo studente iz Novog Pazara od osvete režima

Važno je da sada ne zaboravimo na ove studente i da ih zaštitimo od osvetničkog ponašanja režima – ističe za Danas Srđan Keča o epilogu ovog događaja, koji samo iznova potvrđuje autoritarnost i nasilje režima u Srbiji.

Reditelj Srđan Keča, čiji su dokumentarni filmovi prikazivani i osvajali nagrade na najvećim svetskim festivalima, vizuelni umetnik i profesor na Odseku za umetnost i istoriju umetnosti i direktor MFA programa za dokumentarni film na prestižnom Univerzitetu Stanford, i Branislav Jakovljević, profesor na Odseku za studije teatra i performansa takođe na Univerzitetu Stanford, organizovali su Panel o studentskom pokretu u Srbiji, jer profesori sa tog univerziteta smatraju da njihova pobuna može da postane globalni model otpora.

Izveštavanje o protestima u Srbiji u američkim medijima, kako objašnjavaju Keča i Jakovljević, bilo je fokusirano na korupciju i nasilje, a manje na jedinstvenu strategiju studenata čiji je pokret opstao i godinu dana kasnije, i upravo ta jedinstvenost studentskog pokreta u Srbiji, koji je uspeo da iznese velike skupove, pobudila je radoznalost američkih studenata i profesora da ta iskustva podele sa našim studentima.

U Panelu organizovanom na jednom od najuticajnijih i najuglednijih univerziteta u svetu, učestvovali su studenti iz Beograda, Novog Pazara i Novog Sada, i profesorka emerita Milena Dragićević Šešić, a pored studenata i profesora na Univerzitetu Stanford ovaj događaj je privukao i poznate američke politikologe, društvene istraživače, publiku u kojoj su mahom ljudi otvorenih svetonazora, ono što u Americi nazivaju „liberalima“ i ljudima progresivnih opredeljenja, kao i publiku koju je činila i dijaspora

O tome kako se odvijao ovaj skup, šta je u pokretu naših studenata prepoznato kao jedinstven oblik društvenog i političkog delovanja i otpora do sada, ne samo u našoj istoriji, i šta je ono suštinsko u njihovoj ideji što bi globalno moglo da osvesti ljude i da ih inspiriše za promenu sistema u neoliberalnom, autokratskom, desničarskom i ratnom savremenom svetu u kojem živimo, govore za Danas Srđan Keča i Branislav Jakovljević.

Glavni epilog ovog Panela – izbacivanje studenta Ahmeda Koničanina sa Državnog univerziteta u Novom Pazaru, ali i nekolicine njegovih kolega koji su pešačili od Novog Pazara na komemorativni skup u Novom Sadu, za nas u Srbiji nije iznenađenje, jer poslednjih godinu dana živimo u nasilju koje se zastrašujuće pojačava ne na dnevnom nivou, nego iz minuta u minut. Kakvi su vaši utisci sa događaja koji ste organizovali u okviru svega toga što se dešava ovde i što je vama poznato, i da li je ovaj Panel ispunio vaša očekivanja?

Keča: Želim opet da istaknem da je sada najvažnije da ne zaboravimo ove studente iz Novog Pazara, i pozivam građane Srbije da ih svi zajedno zaštitimo od osvetničkog ponašanja režima. Inače, sam Panel na kom su gostovali studenti iz Srbije se desio u okviru tzv. Dana demokratije na Stanfordu, koji svake godine pada na utorak kada se održavaju izbori u SAD. Tog dana nema nastave, a grupa studenata i profesora organizuje niz događaja tokom kojih se razgovara o demokratiji ili, sve češće, odsustvu iste i borbi za nju. Mi smo hteli da predstavimo studentski pokret u Srbiji ne kao model niti kao rešenje za ovaj globalni problem, već kao jednu borbu koju vredi pratiti i učiti iz nje. Takođe smo smatrali da sami učesnici te borbe mogu da ponude jasan presek njenog stanja, uspeha i neuspeha.

To je imalo dobar odjek. Rekao bih da interesovanje za studentski pokret u Srbiji raste među politikolozima i drugim istraživačima koji uviđaju da se, za razliku od uobičajenih studentskih pobuna kratkog daha, ova nije ugasila ni nakon godinu dana. Ne samo da se nije ugasila, već se priprema za izlazak na izbore i prema istraživanjima javnog mnjenja održava jasnu prednost u odnosu na vladajuću koaliciju. O svemu ovome je bilo premalo izveštavanja u medijima u SAD, ali su se neki od tih istraživača i sami našli u Srbiji i videli kako taj pokret izgleda.

Na Stanfordu je tako naš kolega Alberto Diaz nakon kratke posete Srbiji ovog leta pokrenuo peticiju podrške studentskom pokretu kojoj su se priključili Fransis Fukujama, Stiven Levitski i mnogi drugi. Pored istraživača sa drugih univerziteta, publiku je činila i dijaspora iz Srbije, koju su studentski protesti povezali na načine koje niko nije mogao da zamisli pre godinu dana.

Šta je ono što studentski pokret u Srbiji čini tako jedinstvenim, i šta su američki studenti i profesori prepoznali kao fenomen naših studenata u ovih godinu dana protesta? 

Keča – Svako od studenata ili drugih profesora u SAD s kojima razgovaram ima neki trenutak kada im se upali lampica i odjednom poraste njihovo interesovanje za studentski pokret u Srbiji. Nekima je to trenutak kada čuju da su studenti organizovali najmasovniji skup u istoriji zemlje i izbegli otvoreni fizički sukob na koji je režim pokušao da izazove demonstrante. Sve češće, doduše, je to trenutak kada čuju da studenti sastavljaju izbornu listu i da mogu da pobede vladajuću koaliciju.

Tako nešto je u politici u SAD van dometa mašte, ali ni drugde nemamo uspešnih primera pokreta koji su ostali verni nehijerarhijskom modelu a ipak dobacili do neke opipljive moći u državnom aparatu. Dakle, studenti zaista rade nešto istorijski uzbudljivo. Mi smo pokušali da to približimo publici bez romantizacije, oslikavajući jasno okolnosti pod kojima je pokret nastao i kako su ga one oblikovale.

Studentski protesti su počeli zbog pada nadstrešnice na novosadskoj Železničkoj stanici i korupcije vlasti zbog koje je poginulo šesnaestoro ljudi, a blokade su krenule sa Fakultetu dramskih umetnosti zbog prebijanja studenata koji su ćutanjem mirno odavali poštu stradalima na ulici. Koliko je američkim studentima možda bio zanimljiv taj momenat – da je čitav pokret nastao sa jednog umetničkog fakulteta?

Keča – Nisam siguran da su u moru drugih novih informacija primetili taj detalj, osim naravno mojih studenata dokumentarnog filma. Ali ja ne mislim da je slučajno to što je pobuna počela na FDU. Napisao sam ovo proletos negde: kada je svaki dijalog u društvu obesmišljen, ostaje montažni postupak da pokaže svu bedu umova koji vode tu državu i truju to društvo. Nema tu potrebe da
se mnogo toga kaže, sve je jasno, ali studenti FDU su uspeli da sažmu osećaj žvota u takvom društvu u kratku formu. Njihova kratka remek-dela na Instagramu su bila prvi motor ovog pokreta.

Pored jedne fantastične energije, strategije otpora protiv autoritarnog i koruptivnog režima, i zadivljujućeg samooorganizovanja svog pokreta, naši studenti su u ovih godinu dana uspostavili vrednosti koje su decenijama unazad bile porušene – uspeli su da pomire ovaj prostor koji se, iako su ratovi odavno završeni i dalje često gleda s mržnjom, uspeli su da uspostave iskreno zajedništvo sa studentima iz Novog Pazara i da vode ovu pobunu kao „jedna reprezentacija“, i da u svojim zahtevima postave sve demokratske i socijalne vrednosti bez kojih savremena društva nigde ne mogu normalno da opstanu. Da li su, i koliko, američki studenti upravo u tome prepoznali primer za jedan novi, globalni aktivizam i borbu?

Keča – Tokom panela smo razgovarali o strategiji studenata i o njihovim jednostavnim i čak skromnim zahtevima – vladavini prava i funkcionisanju demokratskih institucija – koji su otvorili širok front podrške i put ka izgradnji nekog novog konsenzusa u društvu u Srbiji. Ispostavlja se, i to je možda najvažnija lekcija za studente u SAD, da taj novonastajući konsenzus nadilazi prvobitne zahteve. To jest, sam proces oblikuje neko novo društvo. To zahteva masovnost i veliki rad, a ne dugačke spiskove zahteva i želja. Ko je mogao na početku studentske pobune prošle godine da zamisli ove scene sa studentima iz Novog Pazara? Ko je mogao da zamisli govor veterana Gorana Samardžića ispred RTS-a? Sa druge strane, ko je mogao da zamisli da će ispred skupštine danas stajati Ćacilend kao potpuna i kristalno jasna inverzija tog društva ka kom studenti koračaju?

U našem studentskom pokretu nema hijerarhije i nema lidera, oni u svojoj borbi nastupaju ravnopravno i po principu plenuma. Koliko je to neobično, da ne kažemo „šokantno“ za ono što je neka američka društvena praksa?

Jakovljević – Ne šokantno, ali sigurno neobično. Posle panela, zadržao sam se u razgovoru sa studentkinjom koja je bila jedna od organizatorki aktivnosti u okviru Dana demokratije. Pitala me je da joj pojasnim kako studenti donose odluke i ko je nadležan za njihovo sprovođenje. Pokušavao sam da joj objasnim da se sve doluke donose kolektivno, i da u pokretu nema vođa i
hijerarhije. Bilo je jasno da joj je taj koncept potpuno stran. To mi je na kraju i rekla, prebacujući to odmah na navike u američkom društvu. Uzvratio sam da se pre radi o mentalnim navikama u modernim društvima uopšte, koja su organizovana na izrazito hijerarhijski način.

Deo uspeha studentskog pokreta dolazi upravo iz te neočekivane horizontalnosti i ravnopravnosti u odlučivanju. Ono što studenti ovde ne shvataju, kao i mnogi van studentskog pokreta u Srbiji,jeste koliko je to teško ostvariti i održati, koliko zahteva napora, poštenja i samoodricanja.

Da li je bilo komentara što, primera radi, studenti iz Novog Pazara hodajući i sa zastavom Palestine, zapravo hodaju za sve potlačene ljude na svetu?

Jakovljević – U publici su bili mahom ljudi otvorenih svetonazora, ono što u Americi nazivaju “liberalima”, ili čak ljudima progresivnih opredeljenja. Uz to, treba imati na umu da je tokom 2023-2024, na Stanfordu postojao vrlo aktivan pokret za podršku stanovnicima Gaze. Protestni kamp je delovao u samom središtu univerziteta tokom skoro čitave školske godine. Tako, ako u dobrom
delu američke javnosti, zbog loše obaveštenosti, ne postoji svest o prodemokratskom pokretu studenata u Srbiji, postoji vrlo jaka svest o događajima na Bliskom istoku i o genocidu u Gazi.

Kada je jedna od panelista, Prof. emerita Milena Dragićević-Šešić rekla da su studenti iz Novog Pazara na njihovom protestnom maršu kroz Srbiju nosili i palestinsku zastavu, u sali se prolomio aplauz. Koliko se sećam, to je bio jedini aplauz na “otvorenoj sceni” tokom panela.

Koliko je bilo interesovanje za odnos Evropske unije prema našem studentskom pokretu i protestima, i koja su bila najčešća pitanja vezana za to?

Jakovljević – Bilo je pitanja o odnosu EU prema protestu i prema Srbiji. Studenti su vrlo jasno objasnili da je tokom poslednje godine izostala podrška sa te strane, i da, i pored nedavnih promena, na nju ne mogu ozbiljnije da računaju. Naravno, objasnili su i zašto je to tako: litijumska politika, odnosno pretezanje realpolitičkih interesa nad političkim idealima.

Mi smo ovde pomalo gorki zbog distance glavnih zvaničnika EU – prve mesece studentskih i građanskih protesta, iako su bili masovni (15. marta je na beogradskim ulicama bilo blizu milion ljudi, što je nezapamćeno u našoj istoriji, a protiv njih je režim upotrebio „zvučno“ oružje), Brisel je vrlo tiho i „neodređeno“ doživeo. Studenti su pokušali da animiraju EU za ove događaje, jer se bore za iste ciljeve koje ona proklamuje, i tako što su joj biciklima otišli pred pred vrata, i tek poslednjih mesec dana, posle toliko nasilja režima nad studentima, građanima i nezavisnim medijima koji im daju podršku, hapšenja, zastrašivanja, čujemo malo snažnije evropske glasove… Kako to komentarišete, u kom trenutku bismo mogli da očekujemo da EU zaista doslovno zauzme stav i stane uz demokratski studentski pokret, i kako su na ova pitanja reagovali američki studenti i profesori?

Jakovljević – Jedna od stvari koja je postala kristalno jasna tokom panela, a u kojoj se ogleda i politička zrelost protesta, kao i mudrost i rešenost nosioca tog protesta, dakle studenata, jeste njihova apsolutna autonomija. Učesnici panela jasno su stavili do znanja da oni nisu tu da traže pomoć od bilo koga, niti da mogu da je očekuju. Njima je potpuno jasno da mogu da se uzdaju samo u
sebe, i ni u koga drugog. Ne samo da ne mogu da očekuju da će vlast da ih razume, niti mogu da se nadaju da će opozicija, čak i ona istinska, da postane protagonista promena, već ne mogu da se uzdaju da će pomoć doći od EU, SAD ili bilo koga drugog.
To je, po meni, jedan od najvrednijih dostignuća ovog jednogodišnjeg protesta: stav potpune autonomnosti i jednog odlučnog integriteta.

To je presudan korak ka dekolonizaciji političke svesti, političkog mišljenja, pa i duha uopšte, na ovim prostorima. Od kraja osamdesetih, dakle već skoro pune četiri decenije (!) slušamo vođe koje cmizdre kako su “nas” ostavili i izdali ovi ili oni “tradicionalni prijatelji i saveznici”, čime zapravo opravdavaju svoje greške i zlodela. Studenti su prva politička snaga koja je, posle jako dugo vremena, uzela punu odgovornost za svoje postupke. Ti mladi ljudi su jedine odrasle osobe u politčkom prostoru Srbije!

Značaj slobodne i nezavisne kulturne scene

Poslednjih meseci na žestokom udaru režima upravo je kultura: zatvoreno je Narodno pozorište i preti se otkazima svim „nepodobnima“, zaposlenim u svim ansamblima, vraćene su „crne liste“ nepoželjnih umetnika, konkursa u Filmskom centru nema godinu dana, nema podrške ni na gradskim i konkursima Ministarstva kulture osim za lojaliste režima, kao što nema i za festivale, a upravo ovih dana zabranjen je dolazak na Bitef Milu Raulu, jednom od najuglednijih i najangažovanijih evropskih reditelja… Kako doživljavate ovu presiju nad kolegama?

Keča – U Srbiji nikada nismo ni imali neku iole prihvatljivu podršku i infrastrukturu za kulturu, a sada je i to malo što je postojalo oduzeto i razoreno. Ali kao i po brojnim drugim pitanjima, nadam se da će ova inverzija društvenih vrednosti koju režim nudi učiniti jasnim značaj slobodne i nezavisne kulturne scene i otvoriti prostor za promišljanje novih struktura.

Apsolutni minimum je da se nikada više se ne sme dozvoliti da namesnici bilo koje partije rukovode institucijama kulture, da postoje umetnici koji su na crnim listama i oni koji su miljenici vlasti i da se taj resor deli kao poslednji deo plena za potkusurivanje. Nadam se da će postojati prilika i za mnogo dublja promišljanja zajedničke uloge kulture i medija u društvu i za izgradnju institucija koje dražavaju njihov značaj. Pre godinu dana bih se smejao samom sebi na pomisao da je ovako nešto moguće u Srbiji. Studentski pokret je to promenio.

Čast da slušaju hrabre kolege iz Srbije 

Nastup naših studenata koji su na ovom panelu predstavili svoj pokret i način otpora oduševio je njihove američke kolege na Univerzitetu Stanford, o čemu svedoče i njihove izjave:

„Jasnoća i samouverenje učesnika panela ostavili su na mene dubok utisak. Mislim da svi ovde u SAD i u drugim zemljama mogu mnogo da nauče iz samodiscipline i jasnoće koju studenti iz Srbije drže već godinu dana, naročito u današnjoj atmosferi političke i društvene polarizacije i neodlučnosti. Bila mi je čast slušam ove hrabre kolege, i nadam se da će njihov pokret postati primer za studente, aktiviste i građane koji se širom sveta bore za promene“, ocenio je Charlie Sagner, MA student, Center for Russian, East European and Eurasian Studies, Stanford University.

„Odmah me je impresionirala hrabrost studenata panelista i ono što su predstavljali: grupu bez vođe, ali sa potencijalom i podrškom zajednice da sprovedu stvarne promene. Takođe me je zadivio optimizam s kojim su pristupili razgovoru o studentskim protestima, uprkos teškoj borbi koja traje već godinu dana. Bilo je zaista inspirativno čuti njihove priče i videti njihovu posvećenost cilju koji se tiče budućnosti Srbije i demokratije“, izjavila je Eliza Krackeler, Stanford sophomore.