Reditelj i scenarista Srđan Keča: U današnjoj Srbiji podrum Muzeja revolucije je i slika jednog brisanja istorije 1foto Beldocs promo

Veliki deo političkih elita u istočnoj Evropi, pa i u Jugoslaviji, već je u doba vladavine komunističkih partija sanjao sistem veoma nalik ovom kakvog imamo danas, dok su pojedini intelektualci i mnogi radnici verovali u društvo ravnopravnosti i solidarnosti kao potencijal

– Ovde, na poluperiferiji, neoliberalni sistem je definisan odsustvom društvenog projekta, urušavanjem kolektivnog, verom u goru budućnost. I ovde i drugde, artikulacija sve više kaska za zbivanjima, a sve veći broj ljudi se nalazi na toj poluperiferiji, kako u smislu pristupa kapitalu tako i u smislu pristupa kvalitetnim artikulacijama – kaže u razgovoru za Danas reditelj i scenarista Srđan Keča, jedan od naših najangažovanijih dokumentarista.

Njegov film „Muzej revolucije“ imao je svetsku premijeru na IDFA festivalu u Amsterdamu, gde je ušao u izbor od 12 ostvarenja koja su nominovana za nagradu Best First Feature (najbolji prvi dugometražni film), a njegovom domaćom premijerom večeras u 19.30, u Domu omladine, svečano će biti otvoren 15. Međunarodni festival dokumentarnog filma Beldocs.

„Muzej revolucije“ je dugometražni rediteljski debi Srđana Keče (kratkim dokumentarcima „Pismo ocu“, „Posle rata“, „Miraž“ osvojio je svetske nagrade), na kojem je potpisan i kao jedan od direktora fotografije, montažera i producenata.

Poput svojevrsnog „vremeplova“, film obiluje zanimljivim arhivskim snimcima koji do sada nisu bili poznati u javnosti, i daje slike Beograda u kojima vidimo njegove promene prostora u ovih šezdeset godina, posebno one kroz koje trenutno prolazi naš grad.

Već sam naslov vašeg filma „Muzej revolucije“ paradigma je o jednoj zemlji i jednom društvu. Koliko Muzej revolucije, taj nikada završeni projekat koji uzimate kao polazišnu tačku, generiše u sebi ono što je bila nekadašnja Jugoslavija, kao i sve ono što je usledilo posle nje, i da li je upravo to bila vaša ideja-vodilja za ovaj film?

– Za mene Muzej revolucije prvenstveno predstavlja ono što je Jugoslavija mogla biti. Ne zanimaju me istorije jugoslovenskih političkih elita, koje su već bezbroj puta ispričane sa različitih stanovišta, već pojedine ideje iz tog perioda kao potencijal naspram današnjeg autoritarnog neoliberalizma. Veliki deo političkih elita u istočnoj Evropi, pa i u Jugoslaviji, već u doba vladavine komunističkih partija sanjao je sistem veoma nalik ovom kakvog imamo danas, dok su pojedini intelektualci i mnogi radnici verovali u društvo ravnopravnosti i solidarnosti kao potencijal. Svaka paradigma utiče na to kako razmišljamo o sebi samima, individualno i kolektivno, i prvi korak ka oslobođenju je da to osvestimo. To je neki širi okvir mog rada u koji se uklapa i ovaj film.

Izgradnja velikog muzeja u slavu revolucije naroda i narodnosti Jugoslavije, koji je po konkursnom rešenju 1961. godine dobio da radi Vjenceslav Rihter, zagrebački arhitekta, urbanista, vajar, istraživač i teoretičar umetnosti, nije odmakla od svoje vizije – čas je odložena gradnja, čas je prerađen projekat jer su se menjale njegove lokacije, čas su počinjali radovi, čas su prekidani… Ono što je ostalo od svega toga na potezu između zgrada nekadašnjeg Saveznog izvršnog veća i Centralnog komiteta su zapušteni podrumi u kojima sada žive beskućnici i društveni izopštenici. Da li su ove turbulencije metafora puta kojim smo stigli tu gde smo danas, i onoga što je naša svakidašnjica?

– To jeste bila početna tačka za film. Rihter u uvodu njegovog projekta kaže da je zadatak i svrha tog muzeja “da čuva istinu o nama”. Kada sam prvi put pročitao taj tekst, naježio sam se, jer se na način koji on nije mogao anticipirati to upravo i desilo. Međutim, vremenom se moj fokus pomerio na sadašnji trenutak i na živote junakinja filma, pa je i metafora Muzeja revolucije proširena. U tom prostoru i među ljudima koji su u njemu živeli pronašao sam i zrnce jedne malene utopije, opet onakve kakvu Rihter nikako nije mogao očekivati. On u jednom delu tog teksta kaže da se zgrada Muzeja revolucije ne može osmisliti korišćenjem konvencionalnih pojmova o muzejima. On je daleko više razmišljao o prostoru i medijaciji susreta ljudi u njemu nego što je razmišljao o eksponatima. Pa sam pomislio, zašto ne bi film preuzeo ulogu te zgrade.

Kako vi i vaša generacija doživljavate nekadašnju Jugoslaviju koja je takođe počivala na najboljoj viziji, koja je bila socijalna država, društvo „radnika, seljaka i poštene inteligencije“, a završila je u podrumu istorije?

– Ne znam za moju generaciju, ima nas raznih, a kao generacija ne znamo mnogo istorije. Generacije iza nas, čini mi se, znaju još manje. Kao što rekoh, ja doživljavam Jugoslaviju kao potencijal, upravo kroz mislioce kao što je bio Vjenceslav Rihter, i kroz uverenja radnika kao što su bili moji roditelji. U današnjoj Srbiji podrum Muzeja revolucije je i slika jednog brisanja istorije. Malo ko u Beogradu zna za taj prostor, još manje koje je ideje on trebalo da predstavlja.

Junakinje vašeg filma – devojčica i njena majka koje se izdržavaju na ulici, brišući šoferšajbne, i jedna starica, žive u vlažnom „podrumu revolucije“, na ruševinama i jednog kolektivnog sna, i svojih ličnih snova. Kakav je taj odnos kolektivnog i individualnog?

– Od početka rada na filmu bilo mi je jasno da ta veza između kolektivnog I individualnog ne može biti direktna, jer ljudi koji su živeli u tom podrumu uglavnom nisu znali njegovu istoriju, niti ih je to posebno zanimalo – a i zašto bi? Takođe, svet junakinja filma ima malo dodirnih tačaka sa vidljivim delovima društva, i najčešće se nađe u ulozi kolateralne štete istorijskih tokova. Vezu sam prepoznao u strukturi prekarnog života, koja nam je skoro svima bliska, ali je naravno u slučaju junakinja filma mnogo izraženija i višeslojnija. Kako je DŽon Berdžer napisao u jednom eseju o siromaštvu, u toj strukturi vreme je turbulentno, ništa ne traje, svaki intenzitet se rasipa, mogućnosti blede. To svakodnevno iskustvo junakinja je i kolektivno iskustvo postjugoslovenskih društava.

Kroz priču u kojoj fokusirate najugroženiju populaciju, razotkrivate suštinu tog neoliberalnog sistema nejednakosti, nepravde, neslobode, nesolidarnosti… Koju utopiju danas živimo?

– Ovde, na poluperiferiji, taj sistem je definisan odsustvom društvenog projekta, urušavanjem kolektivnog, verom u goru budućnost. I ovde i drugde, artikulacija sve više kaska za zbivanjima, a sve veći broj ljudi se nalazi na toj poluperiferiji, kako u smislu pristupa kapitalu tako i u smislu pristupa kvalitetnim artikulacijama. S druge strane, kod junakinja “Muzeja revolucije” je snažno, između ostalog, odsustvo straha od toga da se nađu na periferiji – oduvek su bile tu. To im u današnjem društvu daje gotovo mitsku auru.

Posebno je emotivno i dirljivo blisko prijateljstvo starice i devojčice. Koliko je i njeno detinjstvo utopijsko?

– Detinjstvo je samo po sebi utopijsko, ispunjeno obećanjima i velikim mogućnostima. U odnosu između njih dve, koji je zaista bio poseban, pronašli smo neka od onih obećanja i mogućnosti koje kao deca pronalazimo u bajkama, a istovremeno i surovu stvarnost koja se kroz te bajke filtrira. U prvom dijalogu u filmu Mara Milici otpeva “Pliva patka preko Save” i završi sa: “Ne voli te niko više.”

Nasuprot tom „paralelnom svetu“ ljudi iz vlažnih podruma, scenama koncerta na Ušću postavljate svet spektakla. Šta time sugerišete, i koja je uloga spektakla u našim neoliberalnim životima?

– Zanima me kako spektakl proizvodi društvene subjekte. Dakle, kako ja kao konzument spektakla razmišljam o mojoj ulozi u društvu? Kako zamišljam zajedništvo? Ko je sve deo tog zajedništva, a ko nije? U današnjem kontekstu sve važniji aspekt spektakla je potreba da se prepoznamo u njemu, da iskustvo bude omeđeno našom prošlošću i udobnošću. Na koji način nas to priprema da vidimo, odnosno, ne vidimo drugog?

„Muzej revolucije“ doživeo je veliki uspeh na svetskim festivalima. Da li ste ga možda i očekivali, i šta je ono što kritika i publika u inostranstvu prepoznaje u našoj utopiji, i tim podrumima naših porušenih snova?

– Do sada je film prikazivan uglavnom u Zapadnoj Evropi i u Severnoj Americi. Tamo se publika i kritika, sa pojedinim izuzecima, uglavnom vezuje za priču o junakinjama i za njihove sudbine koje može da prepozna i za koje može da se veže. Prepoznaju i aspekte džentrifikacije, kao i to da postoje neka značenja u filmu koja im nisu toliko pristupačna. To sam u velikoj meri i očekivao, pravili smo film tako da se može čitati na različitim nivoima. U istočnoj Evropi i na nekim drugim mestima u svetu je drugačije, publika bolje može da prepozna društveni i istorijski kontekst koji nije predstavljen “na tacni”. Mislim da je to veoma važno, da priče iz ovog regiona predstavljamo bez objašnjenja koje je obično usmereno ka zapadu, a istovremeno da ne podilazimo ni domaćoj publici. Ako i jedne i druge film potakne da saznaju više, odlično. Trudim se da u intervjuima i razgovorima sa publikom usmerim na te istorije, kao što to čine i posvećeniji kritičari, oni koji smatraju da je zadatak filmskog kritičara više od toga da oceni film.

Vjenceslav Rihter je o zadatku muzeja koji je projektovao govorio da “čuva istinu o nama”. Da li mi znamo istinu o nama, i zašto se neke istine brišu čak i iz naših kolektivnih sećanja?

– Ovo je pitanje koje “Muzej revolucije” postavlja, pa bih ga najradije ostavio gledaocima i čitaocima na razmišljanje.

Ne bih romantizovao siromaštvo

Jedino što u vašem filmu nadvladava ovaj naš svet porušenih snova i izgubljenih ljudskih vrednosti jeste međusobna ljubav i briga vaših junakinja. Da li je tako iskren odnos danas moguć samo među društveno izopštenim ljudima, onima koji su već sve izgubili u životu?

– Nije, i ne bih romantizovao siromaštvo. I u tim odnosima postoje mračne strane, čak i u onim između roditelja i dece. Potreba za novcem, nasilje društva prema marginalizovanim grupama i nasilje muškaraca prema ženama, sve to utiče na međusobne odnose žena koje su učestvovale u filmu. Ali, potencijal za međusobnu ljubav i brigu postoji u svim okolnostima. To je ono što nam je ostalo.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.