Kada je pre pedeset sedam godina sa Kejp Kenedija lansiran Apolo 8, prvi svemirski brod sa ljudskom posadom koja je imala zadatak da pošalje slike Zemlje i Meseca iz svemira, trojica astronauta su sa Zemlje zamoljeni da i pesnički opišu to što vide.
Iako nisu bili pesnici, valjalo im je smisliti poetske opise – jedan je izabrao lunarne izlaske i zalaske Sunca, drugi je otkrio da voli Zemlju kao veličanstvenu oazu u ogromnom prostranstvu svemira, dok je za trećeg svemir bio samotno, jalovo prostranstvo ničega.
A onda su sva trojica pročitali zajedničku poruku svim ljudima na Zemlji, koja je počinjala: „U početku stvori Bog nebo i zemlju.“
Prvom rečenicom iz Biblije, „najutjecajnijeg mita o stvaranju što su ga ljudi smislili“.
Priču o Apolu 8 opisao je u svojoj knjizi „Pisani svijet“.
Kako pripovijesti oblikuju ljude, povijest i civilizaciju“ („The Written World: The Power of Stories to Shape People, History, Civilization“) Martin Puchner, filozof, književni kritičar, profesor na Harvardu, i onlajn predavač u programu HarvardX MOOC.
Puchner je autor i Antologije svetske književnosti u šest tomova, i više nagrađivanih knjiga.
Njegov „Pisani svijet“ objavila je 2024. izdavačka kuća „Ljevak“ iz Zagreba, u prevodu Snježane Husić s engleskog jezika, a već ove godine isti je izdavač štampao Puchnerovu sledeću knjigu, „Kultura. Nova svjetska povijest“ („Culture: A New World History“) u prevodu Vedrana Pavlića s engleskog.
Oba su dela kompatibilna, i čine naučno-kulturološko-književnu celinu baziranu na preseku ljudskog napretka u najširem mogućem univerzalnom kontekstu, spoju pisma i književnosti bez kojeg bi ljudska civilizacija mnogo sporije napredovala.
Martin Puchner se s razlogom pita kakav bi bio svet bez književnosti, jer književnost nije samo za ljubitelje knjige; otkako se pojavila pre četiri hiljade godina, ona oblikuje život većine ljudskih bića na planeti.
U želji da tu povest oblikovanja naših života predstavi, Puchner je i bukvalno krenuo tragom svojih izabranih likova i događaja.
Tako je putovao od Bejruta do Pekinga, od Džaipura do Arktičkoga kruga, istraživao pisane ostatke u Troji i Čijapasu, razgovarao sa arheolozima, prevodiocima i piscima, potražio Dereka Volkota na Karibima i Orhana Pamuka u Istanbulu, bio u Pergamu u Turskoj, u Kini, u Japanu…
I putopisnu istoriju knjige ispisao visokim književnim stilom, sa mnoštvom fakata, i sa ciljem da se to o čemu piše lako čita, ali dugo pamti.
Sledeći kartu pisanog sveta, Martin Puchner nam priča o Aleksandru Velikom koji ni u jedan pohod nije išao bez „Ilijade“; tokom svojih osvajanja Homerov je ep izneo daleko od Grčke, sve do Indije, i tako ga učinio prvim kosmopolitskim tekstom.
Aleksandrova strast prema knjigama potvrđena je i izgradnjom zadivljujuće biblioteke u Aleksandriji, gradu koji je utemeljio i dao mu svoje ime.
A kada je o bibliotekama reč, Puchner piše i o Ašurbanipalu, poslednjem vladaru Novoasirskog carstva koji je u Ninivi osnovao najveću biblioteku na Bliskom istoku, i kome treba zahvaliti što je sačuvan „Ep o Gilgamešu“.
Od Homera i Gilgameša Puchner hoda dalje kroz istoriju pisanog sveta, piše o nastanku svetih spisa koji su postali „čudesni spomenici kulture, naše zajedničke ljudske baštine.“
Potom slede poglavlja u kojima se uči od Bude, Konfucija, Sokrata i Isusa, čije su misli i filozofiju zapamtili i zapisali njihovi učenici i sledbenici.
Puchner otkriva da je prvi veliki roman u svetskoj istoriji napisala Murasaki Shikibu, japanska dvorska dama oko 1000-te godine naše ere (knjiga je prevedena na srpski pod naslovom „Priča o Genđiju“, izdavač „Kokoro“, Beograd).
Prema Puchnerovom redosledu, dolazi poglavlje „Tisuću i jedna noć sa Šeherezadom“ u kojem autor traga za poreklom ovog svetski najslavnijeg dela iz kojeg je izrasla i književna šema „priča u priči, u priči…“, a koja će do danas opstati kao jedno od obeležja modernog romana.
Zatim slede poglavlja o Gutenbergu, o štampi i o prevodilaštvu, o Servantesovom „Don Kihoteu“ kao prvom modernom romanu…, a onda stižu Gete i svetsko tržište književnosti, doba historicizma – pisanje romana o društvenoj stvarnosti, sve do Marksa i Engelsa i „Komunističkog manifesta“, Lenjina i Mao Cedunga iza čijih vladavina ostaju samizdati, poput onih Ane Ahmatove i Solženjicina.
Puchner ne zanemaruje, međutim, i istoriju pisanog sveta u Kini, Japanu, u Africi, centralnoj i južnoj Americi da bi za kraj „Pisanog svijeta“ postavio pitanje: Hoće li postojati biblioteka budućnosti?
Druga, i najnovija knjiga Martina Puchnera, „Kultura – nova svjetska povijest“, nastavlja priču o prožimanju kultura, menjajući naša dosadašnja saznanja zarobljena brojnim klišeima.
Ocenjujući da je multikulturalizam oduvek postojao, iako se danas „otkriva“ kao novi pojam, autor se opet vraća hiljadama godina unazad dokazujući tezu da kultura jednog društva počiva na uzajamnim uticajima, čak i onim pod kolonizacijom.
Ne postoji čista kultura, nju nije moguće posedovati; kulture se mešaju zahvaljujući različitim okolnostima – od putnika koji prenose ideje i ostvarenja iz jedne u drugu sredinu sveta, do prevođenja i širenja znanja.
Početak njene istorije autor vremenski datuje u doba oko 35.000 godina pre nove ere, uzimajući za primer pećinu Šove u južnoj Francuskoj u kojoj su savršeno sačuvani crteži životinja koje je ljudska ruka s kraja paleolita iscrtala i, stvarajući umetnost već u kasnom kamenom dobu, započela priču o simbolima i mitovima.
Čitajući figure životinja sa zidova pećine Šove kao slova kulture i umetnosti, Puchner ocenjuje koliko su svakoj novoj generaciji dragoceni pronalasci prethodnih kultura.
Tako se desetine hiljada godina pretvatraju u zajedničko kulturno iskustvo koje se odupire fundamentalističkim idejama o suverenoj i neprikosnovenoj vrednosti „moje“ kulture.
I samo se u takvom sagledavanju univerzalnosti kulture, u želji za oživljavanjem otkrivenih prošlosti na čijoj su osnovi rođene humanističke nauke, transforimiše sopstvena kultura i shvata da se „povijest kulture od samog početka sastoji od prekida i ponovnih pronalaženja.“
Tako Puchner navodi primer Asteka koji su poštovali ruševine hramova na koje su naišli u Meksičkom bazenu, i filozofa Ibn Sine (latinizovano Avicene) sa Bliskog istoka koji je prevodio i tumačio tekstove iz predislamskih vremena, i grčka filozofska dela, „što je dovelo do stvaranja nove sinteze različitih oblika znanja u kontekstu islama“.
Ipak, s obzirom na ogromne vremenske distance koje prelazi Puchnerova „Kultura“ ne mogu se uvek pronaći direktni uticaji prethodnih doba, pa i tvrditi da je, primerice, prekid u egipatskom politeizmu, koji su kraljica Nefertiti i njen suprug Amenhotep IV (Ehnaton) učinili uspostavljanjem jednobožačke religije, koren budućih monoteističkih religija – judaizma, hrišćanstva i islama.
Ali o tome vredi razmišljati.
Jer, da li je sasvim isključeno da je, iako vremenski udaljen od doba Nefertiti i Ehnatona, judaizam izgnanih Jevreja iz Egipta naslutio tu promenu i preoblikovao je u veru jednog jedinog boga?
Iako se, dakle, ništa ne može sa sigurnošću tvrditi činjenica je da je razvoj ljudske civilizacije, i kroz uništavanja i kroz napretke, doneo neizbežne međusobne uticaje kultura.
Tako je Aleksandar Veliki osvajanjem doprineo razmeni kultura između Istoka i Zapada; grčki je uticaj prenet na Rim pa je Vergilije, nadahnut Homerom, spevao „Eneidu“, originalni ep koji je postao „temelj priče o Rimu“.
Drugim rečima, ono što je prihvaćeno predstavlja koncentraciju znanja čiji razvoj dalje ide u novom autentičnom pravcu.
To je prepoznao Harun el Rašid kada je uvezavši iz Kine papir i uvidevši njegove prednosti Bagdad „pretvorio u središte proizvodnje papira“, i grad u kojem je Kuća mudrosti postala centar gde su skupljana znanja i iz prirodnih i iz humanističkih nauka.
Na daljem putu kulture Martin Puchner ne zanemaruje istoriju pisanog sveta u Kini, Japanu, u Africi, centralnoj i južnoj Americi…
Sukob kultura nije neizbežan, kaže, do njega se dolazi neznanjem kojem se mora opirati.
Zato Puchner daje primer nigerijskog pisca Vole Sojinka, dobitnika Nobelove nagrade za književnost, koji se upravo tom neznanju suprotstavlja svojim delom.
Baš kao i njemu slični drugi umetnici koji nas podsećaju da „kultura cvjeta na sinkretizmu, a ne na čistoći, na posuđivanju kulturnih formi a ne na njihovoj izolaciji.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
