Rajkamal Kahlon: „Završila bih u zatvoru, luda ili mrtva da nisam naučila kroz umetnost kanalisati frustracije“

Izložba tematski razmatra eroziju društvenih vrednosti kao direktne posledice ekonomske i političke tranzicije, i to polazeći od lokalnog konteksta s fokusom na pitanja individualnih i kolektivnih identiteta koji se razmatraju kroz prizmu gubitaka.

To se odnosi na nestanak i smanjenje zajedničkih resursa, dostupnost javnog prostora, deindustrijalizaciju, gubitak radnih i reproduktivnih prava te društvenih vrednosti koje se temelje na solidarnosti.

Pažnju posebno privlači rad „Dear Yugoslavia, I Regret to Inform You…“ američke umetnice Rajkamal Kahlon u kojem je na ilustracije narodnih nošnji bivše Jugoslavije dodala detalje poput krvi na oeći ili noževa u rukama kao simbole nasilja koje su ti narodi počinili jedni nad drugima. Naslovne stranice svakog toma ilustracija Vladimira Kirina Kahlon je dopunila crtežima ekshumacija masovnih grobnica i forenzičkih ispitivanja. U intervju za Večernji list koji je s Rajkamal Kahlon vodila novinarka Maja Car, a koji uz dozvolu ovog lista prenosimo u vcelosti , ističe se da umetnica, inače, u svojim radovima istražuje povezanost moći i vizuelnih režima posmatrajući narative koji se smatraju naučnim i objektivnim, a koji u isto vreme duboko utiču na formiranje kolektivne imaginacije i načina na koji vidimo i tumačimo stvari oko sebe.

Intervjue obično počinjete elementima iz svoje biografije. Dakle, šta o vama moramo znati da bismo bolje razumeli vaš rad?

Takva moja praksa motivisana je željom da pojasnim svoje poreklo i lično iskustvo pre nego što ga povežem sa širim političkim, ekonomskim i kulturnim silama koje oblikuju sve naše živote, naravno, na različite načine ovisno o osobi. To odakle dolazim uvelike određuje i kako vidim svijet. Dakle, rođena sam u Americi sredinom 70-ih godina u obitelji imigranata, pandžabskih sikha. Moji roditelji radili su u posljednjim sindikalnim tvornicama u Kaliforniji. Imam američku putovnicu, ali zbog podrijetla oduvijek sam se identificirala s autsajderima. Živim i radim u Berlinu.

Šta bi trebalo da znamo o vašem delu „Draga Jugoslavijo, sa žaljenjem vas moram obavestiti…“ koje je izloženo u Zagrebu?

To je projekt izvorno rađen 2018. godine za Industrijski bijenale u Labinu na koji me pozvao kolektiv WHW s kojim sarađujem već deset godina. Ideja je bila da napravim rad povezan s arhivom SENSE – Centrom za tranzicijsku pravdu u Puli. Reč je, dakle, o arhivu koji dokumentuje suđenja koja su se odvijala u sklopu Međunarodnog kaznenog suda za bivšu Jugoslaviju u Hagu.
Dok sam kod raznih lokalnih i međunarodnih aktera istraživala kako bih bolje razumela šta se to događalo tokom ratova na ovim područjima, od svih arhivskih materijala prvo sam se usredsredila na izveštaje o ekshumaciji masovnih grobnica. Šokiralo me kako su s jedne strane ti dokumenti bili važni u prikazu broja žrtava i vrsta smrti koje su se dogodile, ali i kako je njima izbrisano nešto temeljno kada je reč o tuzi, besu i nasilju koji su ostali prikriveni ispod površine dokumentiranih događaja. U procesu istraživanja doslovce sam se spotakla o ilustracije hrvatskog ilustratora Vladimira Kirina. Tačnije, o njegove prikaze etničkih grupa odevenih u narodne nošnje Jugoslavije objavljene u sklopu serije od pet knjiga krajem 50-ih godina.
Odmah me privukao njegov stil, činilo se da su njegove ilustracije svojstvene načinu na koji se socijalistička Jugoslavija htela predstaviti svetu. Uglavnom, uspela sam nabaviti četiri od pet njegovih knjiga kod antikvara u Nemačkoj s namerom da u Kirinove lepe i slikovite etno-nacionalne portrete intervenišem prizorima rata koji sam istraživala u hladnim i sterilnim dokumentima SENSE-u. Potisnuto nasilje unutar jugoslovenskog društva, i onog pre i posle rata, naprosto se izlilo u moj studio u Berlinu i na Kirinove ilustracije.
Posle toga osetila sam povezanost i s tim ljudima i s mestima koju ne mogu objasniti. Kada sam rad prvi put pokazala u Puli, obratile su mi se dve Bosanke da mi se zahvale što sam napravila ovaj projekt i da mi kažu koliko im je važan. Jedna od njih dotaknula mi je rame i rekla: „Nisi odavde, ali kao da jesi.“ Bio je to jednostavan, ali dubok trenutak prepoznavanja u kojem sam počela nekontrolisano jecati. Do tada nisam shvatala koliko sam se emocionalno povezala s traumom koja se dogodila u ovoj regiji.

“Nisam tada znala da su njihovi strahovi utemeljeni i da je umetnost put neizvesnosti za one koji dolaze iz radničke klase”

Kako i kada je započeo vaš umetnički put?

Kad sam imala osam godina, starija sestra rekla mi je da bih mogla postati umetnica i iz nekog razloga sam joj poverovala. Moji roditelji, s druge strane, koji su radili u fabrikama, hteli su da postanem doktorka ili inženjerka i bili su prestravljeni mojim konačnim izborom. Ja sam čak uživala u tome koliko ih je moj izbor činio nervoznima, činilo mi se da u tome gotovo da ima nekakve moći. Nisam tada znala da su njihovi strahovi utemeljeni i da je umetnost put neizvesnosti za one koji dolaze iz radničke klase. Na neki način ništa nisam dobro znala raditi dok nisam počela predavati. Od tada su umetnost i edukacija postali organizatorski principi mog života.

Kada ste se počeli umetnički baviti kolonijalizmom?

Prvi put sam počela promatrati kolonijalne fotografije iz Indije kada sam završavala dodiplomske studije slikarstva, dakle oko 1996. godine. Zanimalo me kako je na tim fotografijama vlast organizovana po rasnim linijama. Štviše, više od kolonijalizma zanimali su me prisilni oblici moći, to kako se oni ogledaju na tim slikama i kako one nastavljaju uticati na naše živote? Na kraju sam se pitala kome je dopušteno da bude čovek, a ko je isključen? To je u srži svih kasnijih mojih raznih projekata. Taj isti proces dehumanizacije po kojem se neki smatraju ljudskijima od drugih omogućio je i lestvicu nasilja koja se dogodila u ratovima u Jugoslaviji. Razumevanje međusobne povezanosti kolonijalnog nasilja, fašističkog nasilja i patrijarhalnog nasilja temeljno je za shvatanje istorije, ali i naše sadašnjosti i prisutnost stalne krize. Danas su migranti zarobljeni na evropskim i američkim granicama deo zona isključenja i mete istrebljenja. I Hrvatska je, uz veliku dozu brutalnosti, uključena u odbranu granica EU od „barbarskih hordi“ koje beže od američkog i NATO bobardovanja.

Svoju ranu umetničku fazu opisujete kao strategiju za preživljavanje rasizma i seksizma. Šta pod tim mislite i kako se to promenilo posljednjih godina?

Da, itekako. I vrlo sam ozbiljna kad kažem da bih završila u zatvoru, luda ili mrtva da nisam pronašla način da kroz umetnost kanališem svoju frustraciju strukturalnim nejednakostima sveta u kojem sam rođena. Umetnost je bila temeljna za moj opstanak tokom odrastanja u SAD-u pod intersekcijskim oblicima ugnjetavanja. Ono što je počelo kao moj osobni čin preživljavanja, transformiralo se u slikarsku praksu utemeljenu na istraživanju i usmerenu na radikalne oblike brige o drugima. Tu konkretno mislim na zajednice koje su istorijski bile i nastavljaju biti ciljevi uništenja pod režimima algoritamskog kapitalizma i neokolonijalizma. Postoje stalni i sve veći brojevi onih koji su na marginama društva i oni su u središtu mojeg rada. Moja umetnost se preselila iz zone osobnog preživljavanja u sveti čin iscjeljenja u zapaljenom svetu.