Rajko Grlić, dobitnik nagrade „Zlatna nit“: Režirati filmove uprkos svemu

Grlić je izjavio da je tu nagradu shvatio pre svega kao priznanje za to što je punih 60 godina na ovim prostorima izdržao raditi filmove.

“Uz to ona mi je govorila da je te filmove netko primetio i da su, nadam se, nekome nešto značili”, naveo je Grlić, saopštili su organizatori 18. LIFFE, koji je posvetio program Izvestan pogled njegovom stvaralaštvu, a publika će moći da vidi filmove “Bravo maestro”, “Sve jedno drugo pojede” i “Samo jednom se ljubi”, kao i “Deseti film” Igora Mirkovića o trogodišnjem procesu stvaranja Grlićevog filma “Karaula”, dok će u Velikom holu Leskovačkog kulturnog centra (LKC) biti priređena izložba “Rajko Grlić kroz filmove”.

Upitan koliko je značajno za region da postoji festival poput LIFFE, koji u fokus stavlja rad filmskog reditelja, Grlić je kazao da je film kolektivna igra, ali da u toj igri, u tom radu, u toj muci i veselju, uvek postoji neko ko započne i završi tu igru. Neko ko je odgovoran za njen tok i za ono što se iz te igre rodi.

“To je Režiser sa veliko R. Divno je da postoji mesto na kojem se slavi i vrednuje njegov rad. Ukratko, jako je važno, dakle značajno, to što radite”, poručio je Grlić, koji neće moći da dođe na 18. LIFFE iz zdravstvenih razloga.

Akademik Dušan Otašević, zaslužan za likovno rešenje nagrade “Zlatna nit”, poredi reditelje sa Tezejem, navodeći da filmski reditelj zahvaljujući niti koja se zove talenat i umeće uspešno izlazi iz lavirinta u kojem se našao.

Grlić je, na pitanje kakva je pozicija reditelja danas, a kakva je bila u vreme kada je počinjao karijeru, rekao da se pozicija režisera “u ovih nekoliko režima i država, nije puno promenila”.

“Slobodno bi se moglo kazati – gotovo ništa. I u ona ‘mračna vremena’ kao i danas, kada su nam ‘upalili svetlo slobode’, nisu na ovim prostorima postojale kinematografije. Postojali su režiseri koji svojim individualnim naporom, umećem i izdržljivošću uspeli, takoreći uprkos svemu, snimiti svoje filmove. Nije bilo srpske, hrvatske ili slovenačke kinematografije, bile su kinematografije Dušana Makavejeva, Boštjana Hladnika, Branka Bauera, Žike Pavlovića, Želimira Žilnika… A tako je to i danas. Ko ima snage i izdržljivosti, pa i ne male doze fanatizma, kome je zaista stalo da nešto kaže on će, i opet uprkos svemu, ispričati filmom svoju priču”, naveo je Grlić, koji je zahvalio Otaševiću na oblikovanju nagrade koja “jasno govori o njemu, njegovom shvatanju režije”, ali istovremeno i o suštini onoga što reditelji rade.

Prema rečima Grlića, igra je ono što ga drži na filmu.

“To veselje igre, to da sam imao sreću da život provedem igrajući se. Čitav proces, sve tri faze; scenario, snimanje i montažu, smatram igralištima na kojima imam slobodu da tu igru usmerim pišući, odigram s glumcima snimajući i na kraju igrajući se snimljenim uobličim tu igru u film. I još nešto, možda kod mene najvažnije, kroz godine sve više i više, sam proces mi je značajniji od finalnog proizvoda”, istakao je Grlić.

Iako je njegov dolazak bio dogovoren, onda je – budući da život piše romane – došlo do toga da su mu potpuno otkazali koleno i kuk koji su ga boleli čitavo leto.

“Doktori su odlučili da se prvo pozabave spašavanjem kolenja i to je učinjeno pre nekoliko dana. Sada sam šepavi rekonvalescent. Ti isti doktori su mi preporučili da nigde ne putujem i da vežbam i pokušam što pre osposobiti operisano koleno. Evo, ovo detaljno medicinsko objašnjenje, je nažalost moje izvinjenje za nedolazak”, rekao je Grlić.

Grlić je poželeo publici da uživa u filmovima, a mladim režiserima i režiserkama da izdrže da ih prave uprkos svemu što ih okružuje.

Grlić je kao šesnaestogodišnjak snimio svoj prvi kratki film “Cigla”.

Tokom tri godine snimio je šest amaterskih filmova i primio više od 20 nagrada na amaterskom jugoslovenskom filmskom festivalu.

Posle diplomiranja na čuvenoj filmskoj akademiji FAMU, piše i režira televizijske dokumentarce za koje dobija nagrade.

Debitantsko igrano ostvarenje “Kud puklo da puklo” prikazano je 1974. godine, a sledeće godine je kao koscenarista za Srđanom Karanovićem napisao jednu od najboljih i najgledanijih televizijskih serija “Grlom u jagode”.

Filmom “Bravo, Maestro” odlazi na Kanski filmski festival. Uz značajan scenaristički opus, Grlić režira potom kultna ostvarenja “Samo jednom se ljubi”, “U raljama života”, “Za sreću je potrebno troje”, “Čaruga”, “Karaula”, “Neka ostane među nama”, “Ustav Republike Hrvatske” i poslednji film “Svemu dođe kraj”.

Grlićevi filmovi prikazivani su širom sveta, na festivalima su osvajali nagrade, a njemu su priređivane retrospektive, piše SEEcult.org