Rambo Amadeus: Najbolja satira je izašla iz autoritarnih društava

Upravo od tog naslova Kult ličnosti počela je novinarka Radara Suzana Sudar intervju s Rambom Amadeusom upitavši ga na koga je mislio kada se odlučio za taj naziv koncerta.

Da li je taj naziv ironičan komentar na opsesiju idolima, od pop-kulture do politike, ili više satira na sopstvene titule i imidže kojima ste se kroz karijeru igrali?

Na sve pomalo. Kao pioniri smo organizovano dovođeni iz škole, da mašemo zastavicama svaki put kad je drug Tito dolazio u svoju vilu u Igalu. Sjećam se njegovog odmahivanja u bijelim rukavicama iza zatamnjenog stakla blindiranog mercedesa 600 S. Bili smo ćaci prije ćacija, zato mi je tema „Kult ličnosti“ danas i satira i anamneza.

Ko je u većem problemu – oni koji stvaraju kult ličnosti ili onaj koji poveruje da ima razloga da bude na takav način uzdizan?

To je sinhronizovani tango, zakon spojenih sudova – treba i lakovjeran auditorijum i protagonista koji želi univerzalnu ljubav. Ali bez profesionalnih poltrona koji imaju finansijski interes da kult izgura do plafona, jednačina propada. U šou-biznisu je ista matrica – menadžer vas ubijedi da ste genije, uloži u propagandu, publika se zapali, a kad slava klizne – menadžer već drži pod miškom novog „genija“. Propaganda radi prekovremeno, bez sindikalnih prohtjeva.

Šta vaša muzika o tome govori?

Pjevam o svemu što mi proleti kroz glavu – od lunarnog vozila do dvotarifnog brojila. Ako vam treba smijeh ili zbunjenost, dođite na moj YouTube kanal, puno ima materijala za kvalitetno gubljenje vremena.

Godinama stvarate utisak da ste isti, a opet nikada to niste. Kako uspevate da održite autentičnost, a da se pritom stalno transformišete?

Vadi me to što nikad nisam bio mnogo popularan da bih morao da robujem sopstvenom uspjehu. Nema opasnosti da ću „pokvariti posao“ ako ne imitiram samog sebe od prije. Kod mene se, srećom, posao ne može pokvariti – može samo da se popravi.

Vaši koncerti već decenijama funkcionišu kao specifičan ritual, neka vrsta kolektivne psihoterapije u kojoj se muzika, humor i improvizacija stapaju u jedno. Koliko nam je to danas potrebno – i psihoterapija i humor. I ima li mesta za humor ili su stvari otišle dođavola?

Stvari jesu otišle dođavola – pravo vrijeme za humor. Kao u Blade Runner-u, gdje se emocionalnim testom prepoznaju replikanti, danas lako prepoznajete društvene parazite – nemaju smisao za humor, čak ni osnovni model. Humor je socijalni rendgen. A ne mora uvijek da izazove smijeh – dovoljno je da probije balon.

Koliko ritam publike zaista utiče na tok večeri i vašu potrebu da provocirate, izazivate i testirate granice? Kakvu komunikaciju s publikom očekujete povodom teme koju ste izabrali za koncert?

Kad publika sjedi u foteljama, a koncert počinje u 20 časova, onda je publika uglavnom trijezna, pa treba krenuti svečano i oprezno. Svirka u klubu ide mnogo opuštenije, brže svi polude, jer šank radi dva sata prije početka svirke. Ipak, moje granice su jasno povučene – nikad ne pominjem imena, nikad se ne bavim pojedincima, jer oni nisu uzrok, nego posljedica. Ideja je da zajedno razmontiramo fenomen „kulta ličnosti“ kao relikviju ranog društvenog djetinjstva. Vjerujem da će publika, kako se koncert zahukta, s uživanjem glumiti da mi se „divi do imbecilnosti“, a da ću ja to rado prihvatiti – terapija za obje strane. Grupna. „Rambo Care, kupi nam cigare.“ Koncert bez publike koja intenzivno učestvuje u njemu je za mene besmislen.

Do susreta sa vama publika mora da prođe pored takozvanog Ćacilenda, zabranjenog dela grada. Kako gledate na taj mentalno-politički pejzaž? Šta je to?

„Mili Bože čuda velikoga, Šta se bijeli u gori zelenoj? Jal je snijeg jal su labudovi? Da je snijeg, već bi okopnio, labudovi već bi poletjeli. Nit je snijeg nit su labudovi; Nego Čador age Hasan-age, On boluje od ljutijeh rana.“
Poučen iskustvima opisanim u našim desetercima, najviše podsjeća na drevni vojni logor.U mom poslu, baš kao u cirkusu, prostor se ogradi da bi se naplatile karte za gledanje, ovdje koliko vidim, ne može da se uđe, ne može da se kupi karta da se gleda, pa vam ne bih znao tačno kasti.

Kako se kao umetnik izolujete od ludila svakodnevice? Da li je to moguće?

Ne izolujem se. Stvarnost utiče na mene direktno, pa i na moje pjesme. Tapete i namještaj po kući nisu neka inspiracija. Čak tu i tamo obratim pažnju i na propaganda glasila, da vidim u kom su stadijumu poluraspada.

Kada stvarnost počne da izgleda kao parodija same sebe, da li je teže biti duhovit?

Ne. Najbolja satira je izašla iz autoritarnih društava.

Vi ste kroz svoje intervjue i kroz muziku i koncerte još od devedesetih godina kritikovali politiku koja se uspostavlja na osnovu animoziteta prema drugima. Da li mi na ovim prostorima i dalje jurimo svoj rep?

Da. Vrtimo se u mjestu kao satirični centrifugator. Ali tješe neumitni biološki zakoni, mlađi i pametniji dolaze na mjesto starijih, rekao je između ostalog Rambo Amadeus u intervjuu za Radar .