Tejlor Sviftfoto: Album Covers

Ove nedelje, preslušajte, ali na sopstvenu odgovornost, nove albume za Tejlor svift i Sindi Li.

Tejlor Svift – The Tortured Poets Department

Prvo da pomenem da nisam Svifti. Nisam siguran da cenim da se bilo ko naziva nekim imenom zbog muzičara ili benda, zvali se oni Bitlsi ili Tejlor Svift. Moram da priznam da me preskače već godinama hajp koji se stvara oko ove umetnice, ali moram i da priznam da su „Evermore i Folklor“ bili dobri mainstreem pop albumi, kao i da sam neke njene pesme baš zavoleo zbog pop kulturnog čitanja istog kroz filmove, serije i ostale medije (Love Story, All to well).

Pišem sve ovo jer je realno popularno u krugovima internet i muzičkih snobova (kao što sam ja) pljuvati po svemu što ova devojka radi, a da se pritom nije dala ni jednog trenutka šansa njenom radu. Možda je i sama kriva svojom selebriti personom, ali ako se odmaknemo malo i ostanemo samo sa njenom muzikom u prvom planu, ne smemo da nužno odbacimo sve što ona radi.

E sad, Tejlor, mega zvezda kakva jeste, upala je sama u svoju zamku, i uradila ono što su mnogi pre nje, ali što će i mnogi posle uraditi. Shvatila je sebe previše ozbiljno, a „Torture Poets Department“ je pravi primer toga.

Na novom albumu ima 30 i kusur pesama koje su, ako sam dobro shvatio, izašle u toku prve noći u dve etape. Ta informacija vam ne znači mnogo ako ste normalna osoba koja je album uzela da preslušava ne prvog minuta čim je sve izašlo. Tejlor je inače stekla svoju ogromnu popularnost time što je svaki detalj iz svog života stavila na izvolite, kroz svoje stihove. I dok će mnogi pričati kako uživaju u njenoj muzici i stihovima, neće priznati da podjednako uživaju i u raščivijanju o kome peva, ko je iznervirao, naljutio i povredio i kome će se ona poput poslanika narodne skupštine u replici napominjati majke. Naravno, njeni partneri, prijatelji i neprijatelji su uglavnom poznati glumci, pevači, sportisti i šta god da je Kim Kardašijan, tako da trač partija je utoliko potpunija.

E sad, Tejlor Svift nekad uspe u tome da bude dobra, par puta zaista sjajna, a nekad je prosto naporna, dosadna i neinspirativna. Na poslednjem albumu je najviše ova poslednje 3 opisa.

Muzički nastavlja tamo gde je prethodni „Midnights“ stao, sa dosta ispitivanja elektro popa i zvuka 80-ih, ali i par akustičnih posveta koji žele do dobace do „Folklore“ visina. Najbolja je u pesmi „Florida“ u kojoj je u goste pozvala Florens and the Machine čiji je zvuk potpuno „skinula“, pa bi maliciozno mogli da primetimo da je Florens na toj pesmi, jer Tejlor skida kapu talentovanijoj umetnici ali i da je niko ne bi optužio za krađu stila. Izdvajaju se i naslovna pesma , kao i „Fortnight“ sa Post Maloneom, a obavešteniji Sviftiji će vas obučiti na internetu da su obe pesme posvećene Metu Hiliju pevači „The 1975“, s kojim je pevačica bila u čudnjikavoj romansi.

Ovo su samo 3 pesme, što kad uporedimo sa morem od 31 koliko ih ima, to je tek po koji talas koji ne uspeva da razmrda ustajali ponavljujući materijal. Drugo, ne mora (i ne može) baš svaki razgovor, ljutnja i zarez u sms-u da postane pesma, a Tejlor baš gradi imidž na tom svi moji raskidi su javni. Sve te informacije na kraju opterete samu pesmu.

Ono što je oduvek nerviralo ljude kod nje, to je taj kalimero stav kako su svi nepravedno protiv nje, i kako će im ona svima vratiti i to duplo. Na ovom albumu taj stav je zastupljeniji više nego ikad.

Tejlor Svift je svakako na vrhu sveta, to niko ne može da joj ospori, ali ovakva izdanja je neće odvesti u legendu, a ako ovako nastavi, vrh vrlo lako može da se zameni sa zlatnom sredinom i prosekom.

Cindy Lee – Diamond Jubilee

Kad ste poslednji put slušali radio? Ali onaj pravi ne ovu lošu imitaciju koju dobijamo na našim radio prijemnicima. Verujem da pravi fanovi ovih medija su našli svoje internet sigurne kuće u kojima mogu da uživaju u FM i AM talasima iz svih krajeva sveta.

 

Međutim, jedno novo izdanje svojim zvukom, atmosferom, i trajanjem, kao da imitira radijski program, i to neke daleke, zaboravljene stanice koju baš na AM talasima bi pronašli u dugim noćima, kad san neće na oči, a milimetarsko pomeranje stanica na skali je jedina zabava. Tu biste uhvatili „Diamond Jubilee“ benda po imenu Cindy Lee.

Kažem benda, a možda bolje da kažem onu ružnu reč, projekta, jer ovo je takav čoveka po imenu Patrik Figel, koji je vodio do 2010. bend Woman. Kad je završio sa njim, obukao se kao drag kvin i postao je Cindy Lee. Godinama je svirao po raspalim lokalima i brvnarama, sve dok ga algoritam nije izbacio na vrh, kad su otkrili hipstersku mediji.

Na Diamond Jubilee kao da nema reda i smisla, i kao da nekoliko bendova svira pesmu za pesmom. Pa tako ima i garažnog roka, i 50’s bublegum popa, ali i gitara devedesetih, uronjenih u psihodeliju. Kao da Khruangbin i King Gizzard and Lizzard Wizard džemuju u klubu „Roadhouse“ u Twin Peaksu na kraju svake epizode one poslednje sezone.

U 2 sata ovog albuma, bend vas ne tera da stalno stiskate pauzu, proverate kako se zovu pesme, pamtite šta je hit, a šta nije. Ovo je više album koji od vas traži da se prepustite i ostetite njegov vajb. Kao na radiju, pesme teku jedna za drugom, a vi samo uživate bez mnogo cimanja. Znam da je u ovom hektičnom i  prenapetom vremenu to problem, ali vi probajte.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari