Reditelj Sergej Loznica, dobitnik Zlatnog tornja za najbolji film na Palićkom festivalu: Moramo da razumemo dramu u kojoj smo likovi

Negov opus čini pet igranih filmova (tri sa savremenim i dva sa istorijskim fabulama) i mnoštvo dokumentarnih filmova zasnovanih na arhivskom materijalu.

Već smo se bavili analizom ovogodišnjeg filma „Dva tužioca“ o kojem će u intervjuu biti reč.

Radi razumevanja ostalih pitanja i odgovora navešću da dokumentarni film „Događaj“ („Sobytie“/“The Event“, 2015) prikazuje pobunu Lenjingrađana protiv vojnog puča kojim je pokušano zaustavljanje geopolitičke transformacije Sovjetskog Saveza, a u „Državnoj sahrani“ („Gosudarstvennyye pokhorony“/“State Funeral“, 2019) imamo priliku da se vratimo u nekoliko dana marta 1953. tokom kojih je Staljinovo balsamovano telo prvo bilo izloženo u moskovskom Domu sindikata pa zatim preneto u Lenjinov mauzolej.

Usput, u „Događaju“ se na nekoliko sekundi može primetiti umereno mlađahni Vladimir Putin kako u svojstvu člana administracije skakuće oko tadašnjeg gradonačelnika Lenjingrada (koji će iznenada umreti od infarkta 2000, dok će njegova dvojica telohranitelja biti narednih dana lečeni od posledica trovanja).

Ali, dosta sa digresijama…

* * *

Možda nije zgoreg da se na početku predstavim kao neko ko piše filmske kritike i kolumne za jedne od par dnevnih novina koje se otvoreno suprotstavljaju vlasti. Tako da sam neka vrsta „neprijatelja naroda“.

– Opozicija!

Duboko ste povezani sa sve tri velike države bivšeg Sovjetskog Saveza: Belorusijom, Rusijom i Ukrajinom. Genetski, akademski i profesionalno. A opet, kada se pogleda vaš život i rad u poslednjih dvadesetak godina čini se da za vas ceo taj prostor više nije materijalan već je postao polje misli. Da postoji u isto vreme i distanca i suštinska veza.

– Istina je. Jesam i duboko povezan sa svim tim zemljama, i duboko, duboko distanciran. Za mene je to način koji mi omogućuje da posmatram.

Ali važno vam je da ostanete aktivni posmatrač?

– To je jedna od tehnika, jedan od načina da se ostvari odnos. Voleo bih da budem objektivan, više ili manje.

Sada bih bio malo konkretniji i pitao vas nešto o filmu „Dva tužioca“ koji smo gledali sinoć. Posle filma mi je „sinulo“ da zapravo imamo jedan lik koji vidimo u dve faze života. I kao da ste to dalje naglasili rediteljskom odlukom da glumac koji igra starog tužioca tumači i bogalja u vozu. Tako da sada već imamo tri osobe koje kolektivno čine jednog čoveka koji iznova i iznova čini istu grešku. Spaja li ih možda teza da vas etičnost katkad čini slepim za stvarnost?

– Deluje kao da su svi ti ljudi naivni. Da nisu shvatali gde se nalaze. Ali mislim da je to i jedan od naših najvećih problema, kao ljudskih bića. Da ne razumemo u kakvoj smo drami likovi. U to vreme, krajem tridesetih u Sovjetskom Savezu, nije bilo lako videti šta se dešava oko vas, šta se dešava velikom broju ljudi. Tako je i sada. Možda će za pedeset godina, sa svim znanjem koje ima o današnjem trenutku, neko sagledati našu situaciju i reći „Kako ste bili naivni!“. Ima puno različitih primera društvene naivnosti. Recimo, svi očekuju da će američki predsednik doći na vlast i onda rešiti sve probleme. Mnogi političari igraju tu američku igru i kažu, „U redu, sačekajmo“. Na kraju se ništa ne dogodi. A ovaj američki predsednik eksploatiše takva očekivanja, dajući obećanja da će rat biti zaustavljen. Čudno je da mu ljudi veruju i čekaju, umesto da delaju. Živimo u vrlo čudnim vremenima u kojima ljudi biraju čekanje.

Možda je to povezano sa mojim sledećim pitanjem koje je inicijalno inspirisano filmom „Dva tužioca“. U svim autoritarnim režimima, uključujući i srpski, može se primetiti isti fenomen. Posle nekog vremena, kada postane jasno da ne samo da mnoge stvari nisu u redu, nego će pre biti da sistemski ništa nije u redu, uvek se javlja stav: „Nije kriv vođa već ljudi koji ga okružuju. Vođu drže u mraku u vezi stvari koje se dešavaju“.

– To je jedna od iluzija. Vođa vrlo dobro zna, ali mi radije verujemo da postoji neko ko nas može spasiti.

Infantilno razmišljanje?

– Da, infantilizam. I to je osnovna iluzija koja se eksploatiše. Čak i u današnje vreme, što je jako čudno.

Voleo bih da malo pričamo o vašim dokumentarnim filmovima. Gledao sam pre par dana „Događaj“ u kojem se može opipati energija ljudi na ulicama Lenjingrada, kao i masovni osećaj „znamo šta nećemo da naša budućnost bude ali ne znamo šta tačno hoćemo“. Kako ste vi 1991. godine, sa 25 godina, razmišljali o periodu između kraha Perestrojke i raspada Sovjetskog Saveza? A onda, kada ste 2000. godine imali 35 godina, da li ste tada aktivno razmišljali o onome što sledi, ili je vaš lični život preuzeo primat? Znate onaj citat: „Zlo pobeđuje onda kada dobri ljudi ne učine ništa“.

– „Događaj“ se sastoji od arhivskog materijala snimljenog u Lenjingradu, kako se tada zvao, tokom pobune protiv vojnog puča. Na njemu sam počeo da radim nakon „Majdana“ iz 2014, dokumentarnog filma o pravoj revoluciji u kojoj sam učestvovao kao filmski stvaralac. Akteri „Majdana“ su bili ljudi koji su predstavljali silu te revolucije, a ne tek svedoci. Tada sam se setio materijala iz 1991. godine, jer su u tom slučaju ljudi bili svedoci, a revoluciju je izazvala vlast. Svidelo mi se da imam dva takva filma, i da se na neki način oprostim od određene iluzije koju smo imali. Dugačka je priča o tome šta se dogodilo sa Sovjetskim Savezom, i zašto. A onda i zašto je došlo do ovakvih promena. Ne možete sve pripremiti, ali mislim da je glavni motiv iza događaja bila želja vlasnika moći da se ozvaniči imovina koja je do tada bila nezvanično njihova. I mislim da se ista stvar desila i kod vas, sa činovnicima komunističke partije koji su postali poslovni ljudi.

Svakako je slično i o tome bismo mogli dalje polemisati, ali pošto nemamo mnogo vremena pitao bih vas i nešto o filmu „Državna sahrana“. Vaši dokumentarni filmovi me podsećaju na latinsko uputstvo umetnicima: „Umetnost se nalazi u skrivanju umetnosti“. Vi ne zloupotrebljavate montažni proces i držite se informativne vrednosti snimljenog materijala. „Državna sahrana“ na planu montaže nema autorov komentar, ili ste možda uspeli da ga prikrijete i načinite podsvesnim. Komentar stiže tek u završnim natpisima. Da li ste hteli da opravdate ljude koji su prisustvovali Staljinovoj sahrani? Da kažete da nas istorijska distanca naoružava znanjem?

– Ne bih rekao da se radi o opravdavanju. Za početak, bio sam impresioniran svime što sam mogao da protumačim iz materijala, i svim onim što sam mogao da razumem o tadašnjem društvu. I onda sam hteo da ga podelim sa drugima, kojima onda pripada i zaključivanje o pogledanom. Za mene je bilo dovoljno da uspem da iz 75 sati materijala izdvojim najzanimljivije momente.

Vidite li danas sebe kao evropskog reditelja koji istražuje lokalne teme i pokušava da ih načini univerzalnim? Usput, šta je uopšte današnja Evropa? Da li je ideja ili tek birokratija koja najvećem procentu stanovništva omogućava pristojne životne uslove, što uključuje i omogućavanje gledanja filmova kakve vi pravite.

– Nije bitno kako gledam na sebe. Ja jesam evropski reditelj. Po svojoj prirodi, i zato što sam tu stvoren. A opet, mi ni nismo tek Evropljani već se nalazimo unutar judeohrišćanske civilizacije. Prva knjiga koju svi ovde znaju, možda ne lično i možda je nisu pročitali, ali je znaju… je Biblija. Nije knjiga o Taou, nije Konfučije, nego je Biblija. To je osnova naše civilizacije.

Naše evropske civilizacije?

– Da, i šta god radili ostaćemo unutar datog modela kojim je opisan naš univerzum.