Reditelji „Đenerala“ i „Ravne gore“ o optužbama da šire četničku propagandu: „A rođendan Koče Popovića kad mu Nemci donose vino?“

Od serije „Ravna gora“ Radoša Bajića, koja je izazvala proteste ispred RTS-a, preko filmova „Za kralja i otadžbinu“ i „Heroji Halijarda“, do ostvarenja „Opkoljeni“ i „Đeneral“ Miloslava Samardžića, ova dela redovno pokreću polemike o istorijskoj tačnosti, selekciji činjenica i savremenom političkom kontekstu u kojem nastaju.

Lomne tačke tih polemika gotovo uvek su pitanje istorijske verodostojnosti i načina na koji se činjenice biraju i tumače, ali i savremeni politički okvir u kojem se ovi filmovi i serije proizvode i prikazuju.

Upravo zato ostvarenja o Draži Mihailoviću postaju mesto sudara najosetljivijih narativa u srpskoj kulturi sećanja – odnosa četnika i partizana, pitanja kolaboracije i ratnih zločina, ali i savremenih pokušaja „rehabilitacije“ u javnom diskursu.

Šta o svemu tome kažu autori filmova i serija o četnicima i Draži Mihailoviću? Da li su njihova ostvarenja umetnost ili propaganda – i zašto?

„U teoriji filma postoji čuvena rečenica da je svaki film propaganda“, kaže Miloslav Samardžić, reditelj filma „Đeneral“, za Danas.

„Ako pravite film o ekologiji, vi propagirate zdravu sredinu. O bilo čemu da pravite film, propagirate neku ideju. Kada je snimano 600 partizanskih filmova, ta rečenica nije postojala. Međutim, čim smo mi snimili film ‘Opkoljeni’, prvi, uslovno rečeno, četnički film, pre četiri godine u produkciji ‘Pogleda’, pojavila se ta rečenica da je svaki film propaganda, kao i sada. To je u osnovi tačno, ali gde ste bili kad je bilo 600 filmova u kojima su događaji prikazivani na neistinit način?“, pita se Samardžić.

Kao primer navodi događaj iz marta 1943. godine.

„Na primer, 14. mart 1943. godine, rođendan Koče Popovića. U kuću u kojoj je tada stanovao u Gornjem Vakufu dolaze nemački oficiri, donose mu vino, čestitaju mu rođendan i slave ga zajedno s njim. To je sredina bitke na Neretvi“, naglašava Samardžić, dodajući da su ti podaci potkrepljeni nemačkim dokumentima.

Prema njegovim rečima, „da se nekom reditelju zada zadatak da više iskrivi događaje nego što je to učinjeno u filmovima o bici na Neretvi – to je nemoguće izmisliti: da se na jednoj strani bore, a na drugoj slave rođendan, dok se četnici optužuju za saradnju s Nemcima. To važi za sve partizanske filmove“.

Zbog toga mu je, kako kaže, neobično što se tolika buka diže oko filmova „Opkoljeni“ i „Đeneral“, čiju istorijsku verodostojnost, kako tvrdi, može da potvrdi svaki istoričar.

„U filmu ‘Đeneral’ imamo trojicu junaka – britanskog generala, srpskog generala i nemačkog komandanta. Sve ono što u filmu izgovara nemački komandant zasnovano je na dokumentima koje sam lično nabavio u Bundesarhivu. Nemački major ima komunikaciju iz sata u sat sa Sarajevom i stalno izveštava kako ih četnici napadaju, kako se povlače i kako gube. Sve ono što govori glumac u filmu, to je ono što je stvarni major izgovarao. Za sve što britanski general govori Draži takođe imam dokumenta sa Staforda, a sve ono što Draža izgovara je iz arhiva u Beogradu. Ti događaji su se nesporno dogodili onako kako su prikazani u filmu“, uveren je Samardžić.

Dodaje i da je Dostojevski među prvima shvatio opasnost komunističke ideologije.

„Kada je Dostojevski pisao ‘Zle duhove’, poznata je njegova prepiska s prijateljima u kojoj navodi da je, upoznavši komuniste – šta su, ko su i kakav im je način razmišljanja – želeo da ih opiše što preciznije, kako bi predupredio zlo koje ta ideologija može da nanese. To je shvatio još u 19. veku, a ‘Zli dusi’ su i dalje najbolji roman o komunistima. U toj prepisci Dostojevski je napisao rečenicu: ‘Moram što bolje da ih opišem, pa makar stradala i moja umetnost.’ Znači, cilj je istina. I Lav Tolstoj kaže: ‘Ako su predmet umetničkog dela stvarni likovi i stvarni događaji, cilj umetnika mora biti istina.’ Time se i ja rukovodim i zato mislim da ovo što sam radio u filmu ‘Đeneral’ neće moći da se ospori“, ističe Samardžić.

Iako deli slične stavove kada je reč o partizanskim filmovima – koji su, prema njegovoj oceni, brojniji i nose snažan političko-propagandni potencijal – Samardžić nije pozitivno ocenio seriju „Ravna gora“ Radoša Bajića. O tome je napisao i knjigu „Falsifikati serije Ravna gora“.

Kako kaže, morao je to da uradi jer jedan novinski tekst ne bi bio dovoljan da ukaže na, kako tvrdi, mnoštvo istorijskih falsifikata prisutnih u toj seriji. Na opasku da je reč o igranom programu, Samardžić uzvraća da umetnik nema pravo da prikazuje neistinite događaje.

„Kada su izmišljeni likovi i događaji, može da piše šta hoće. Ali ako stavi pravo ime, pravi događaj i tačan datum, kao što je uradio Radoš Bajić, onda mora i da opiše šta se zaista desilo“, izričit je Samardžić.

Prema njegovim rečima, umetnost podrazumeva humanizam, a humanizam i laž su nespojivi.

Na pitanje uvažava li tekovine Narodnooslobodilačke borbe, Samardžić odgovara:

„Mislite na partizanski pokret? Partizanski pokret posmatram prema zakonima Kraljevine Jugoslavije i međunarodnim zakonima – oni nisu bili ni narodni ni oslobodilački. Partizanski pokret je bio peta kolona. Ometali su borbu jugoslovenske vojske za oslobođenje. Partizani nemaju veze sa oslobođenjem Jugoslavije od Nemaca. Naša istoriografija je potpuno izvrnuta i ja, eto, već 36 godina ispravljam krive Drine“, zaključuje Miloslav Samardžić, čiji se film „Đeneral“ ovih dana prikazuje u bioskopima, a u kojem glavnu ulogu tumači Nikola Rakočević.

Glumac, reditelj i producent Radoš Bajić nije želeo da komentariše film „Đeneral“, jer ga, kako kaže, nije gledao.

„Film ‘Đeneral’ nisam gledao i ne mogu da o njemu sudim ni u kakvom kontekstu. Mogu da govorim o sopstvenim dramatičnim okolnostima kojima sam bio izložen kao autor nekoliko velikih projekata s temom bratoubilaštva i građanskog rata u Srbiji od 1941. do 1944. godine“, kaže Bajić za Danas.

Navodi da je tokom emitovanja serije „Ravna gora“ dobijao i pretnje smrću.

„Kada je u jesen 2013. godine na RTS-u krenulo emitovanje TV serije ‘Ravna gora’, dogodila se erupcija napada, osporavanja, nipodaštavanja i najbezočnije mržnje prema meni kao autoru. Dobijao sam pisma u kojima mi je čak prećeno smrću. Ostaće zabeleženo da su prvi put u istoriji organizovane masovne demonstracije ispred RTS-a, na kojima su antifasti i ‘čuvari tekovina komunističke ideologije’ u još uvek raspolućenoj Srbiji tražili moju glavu i zabranu emitovanja. A kako je reagovala Srbija, najbolje govori podatak da je ‘Ravna gora’ bila najgledanija TV serija u sezoni 2013/2014“, podseća Bajić.

Dodaje da se isto ponovilo i godinu dana kasnije, kada je premijerno prikazan film „Za kralja i otadžbinu“, čiji je bio scenarista i reditelj.

„Džaba je bilo objašnjavati da je pravovaljanim zakonskim aktima države Srbije Ravnogorskom pokretu i JVuO, čiji je komandant bio Draža, dat identičan antifašistički status kao i partizanskom pokretu, na čijem čelu je bio kaplar Austrougarske vojske Josip Broz“, kaže Bajić.

Prema njegovim rečima, stvari su se promenile deset godina kasnije, kada je počeo da snima film „Heroji Halijarda“ i TV seriju „Vazdušni most“.

„Gle čuda, stvari su se drastično promenile nabolje. Bilo je mrmljanja, ali nije bilo odijuma, protesta i osporavanja, što smatram veoma pozitivnom civilizacijskom tekovinom“, konstatuje Bajić.

Ponosan je što je, kako kaže, prvi „okrenuo važnu stranicu skrivene istorije“.

„Osećam neku vrstu ponosa jer sam na ekran nacionalne televizije u udarnom terminu doveo pukovnika Mihailovića u briljantnom tumačenju pokojnog Nebojše Glogovca. Ništa slabiji od njega nije bio ni Nebojša Ljubišić, koji je u ‘Halijardu’ sjajno odigrao lik, sada đenerala Mihailovića“, kaže Bajić.

Veruje da će budući autori moći slobodnije da se bave tim periodom istorije.

„Mladi autori koji će se baviti periodom srpske istorije od 1941. do 1945. godine moći će da rade bez tenzija, jer je led probijen. Znam šta sam sve prošao, koliko mi je trebalo snage, odvažnosti i hrabrosti i zato taj veliki pomak knjižim i kao sopstvenu zaslugu“, kaže Bajić.

Prema njegovom mišljenju, u celoj ovoj priči ima „mnogo apsurda i licemerja“.

„Niko ne postavlja pitanje propagande i istorijske utemeljenosti sijaset partizanskih filmova – u nekima sam i sam kao mlad glumac učestvovao – koji nemaju nikakve dodirne tačke sa stvarnim događajima u Jugoslaviji tokom Drugog svetskog rata i predstavljaju idilične bajke nalik na vestern i golu komunističku propagandu. Ali se zato svaki filmski projekat koji se bavi Dražom i Ravnogorcima unapred označava kao propaganda i revizija istorije. Verujem da će se u godinama koje dolaze proces otrežnjenja, normalnosti i osvajanja istorijske istine, kao i umetničkih sloboda, nastaviti. Nažalost, jesmo i bićemo poslednji narod u Evropi koji se na taj način suočio sa svojom prošlošću“, zaključuje Radoš Bajić.