Glumac Rej Vinston za Danas: Zahvaljujući glumcima iz radničke klase imao sam veru u sebe

Majka je, naravno, „držala kuću“, a Vinstonova žena sa kojom je u braku četrdeset i pet godina je iskoristila priliku da ga fotografiše kada je jednom u životu uzeo u ruke usisivač, i ta fotografija im visi uramljena na zidu.

Pretpostavljam da moderne žene – pri tome, muškarac sam koji puno vremena provodi u kuhinji, i to ne jedući – kolutaju očima.

Ipak, ima nečeg privlačnog u toj tradicionalnoj podeli uloga, naročito kada je ljudi koriste za porodično zezanje.

Rej Vinston takođe ima i tri ćerke – sve glumice, a za Džejmi Vinston mogu da potvrdim da „zna pos’o“ – i nije mu strano da ih okvalifikuje kao „little fuckers“ („smradovi mali“, recimo).

Svake nedelje imaju porodični ručak koji, iako postoji sa razlogom, nije baš striktna obaveza te izaziva izjave poput, „Ćale, ne mogu baš svake j**ene nedelje da dođem“.

Kako god, kao otac samo jedne ćerke razumem i podržavam opis „smradovi mali“, dok u celoj atmosferi Vinstonovog doma, barem onako kako ga on predstavlja, prepoznajem ljubav i poštovanje, pokazane delima i izrečene kroz psovačku ironiju.

Na planu politike, Vinston je glasao za Bregzit ali kada mu se pomene Donald Tramp odmahne rukom.

Glumu je upisao dok je još bio amaterski bokser (80 pobeda u 89 mečeva), fasciniran filmovima – vesterne navodi kao ključne – koje je redovno u bioskopu gledao sa ocem ili društvom.

No, u bioskopu – ili pre, u vreme kada je Rej Vinston sazreo za takvu umetnost, na televiziji – mogli su se videti i filmovi britanskog novog talasa iz ranih šezdesetih.

Odjednom, momci sa koknijevskim naglascima više nisu bili Vojnik 1 i Vojnik 2, zaduženi za „comic relief“ dok Aleka Ginisa u prvom planu muče moralne dileme, već glavni junaci.

Vinston je upisao glumu sredinom sedamdesetih, pa se tukao, iritirao profesore i posle godinu dana napustio akademsko obrazovanje.

No, dobio je glavnu ulogu u filmu „Scum“ („Šljam“) čija se radnja odvija u popravnom domu, i dugotrajno radeći sa rediteljem Alanom Klarkom (priča je prvo snimana u televizijskoj formi, pa par godina kasnije u bioskopskoj) na neformalan način diplomirao glumu.

Zatim, petnaestak godina je bio pretežno televizijski zanatlija, zadužen za tumačenje epizodnih likova iz naroda, da bi, kada je prešao četrdesetu – a glumci njegovog tipa uglavnom moraju da budu strpljivi dok ne dobiju težinu sredovečnosti – postao prepoznatljivo ime, uz već znan lik.

Na masterklasu u Sarajevu prošao je kroz svoj život i kilometarsku filmografiju, iznevši između ostalog i uvid da „Seksi zver“, kako glasi naslov po meni verovatno najboljeg filma u kojem je igrao, nije nijedan od likova već novac.

Na planu glumačke tehnike, recimo, rekao je da pred urlajuću scenu voli da neko vreme ćuti, dok pred tihu scenu voli da se šali sa članovima filmske ekipe, kao da je u pabu.

Očigledno, lični proces postoji, i tiče se uranjanja u krajnost koje će iznenaditi i zainteresovati prvo njega samog, pre nego što dosegne gledaoca.

Pri tome, valja ostati i stvaran.

Nije lako, ali upravo zato je vredno.

* * *

U nedavnom intervjuu u Guardianu ste izjavili da ne verujete toliko u koncept zaveštanja i da vam je važno ono što radite u trenutku.

– U pogledu glumačkog rada. Volim sam trenutak, mada ponekad stvari ne ispadnu kako valja. Postoje različiti žanrovi i kada igrate istinito možete samog sebe zavarati. Jer, ima različitih vrsta filmova. Dakle, postoje mnogi aspekti tog odnosa između trajanja i trenutka. Opšti odgovor nemam.

Deo tog pitanja, koji ima veze sa nagradom Srce Sarajeva koju ste ovde primili… Kakav je vaš odnos prema toj nagradi, i nagradama uopšte, kada se uporede sa, recimo, filmom „Last Orders“…

– Vau!

Taj film će u budućnosti moći da se posmatra i kao spomenik britanskoj umetnosti glume. Glumi koja je istovremeno uzvišena i realistična, tiha i duboko energična. U ovom slučaju imamo monumentalni rezultat nakon dobro urađenog posla.

– „Last Orders“ je dobar primer. Zaista se za mene lično radi o zaveštanju jer sam radio sa ljudima na koje sam se ugledao dok sam kao mlad gledao filmove, pre nego što sam uopšte razmišljao da bih mogao da postanem glumac. Dejvid Hemings, Tom Kortni, Bob Hoskins, Majkl Kejn. Uz to, i priča filma me podsetila na živote mog oca, mojih stričeva i ujaka, na to kako ste nekad više poštovali porodicu i starije od sebe. Raditi sa tim ljudima je za mene predstavljalo dobar trenutak. Zahvaljujući njima je neko poput mene i mogao da pristupi filmskom poslu. Znate, kada ste momak sa Ist Enda u Londonu, i vidite ljude poput Kejna i Hoskinsa, koji su potekli iz radničke klase… Zahvaljujući njima sam imao veru u sebe. Dakle, sve to jeste neka vrsta zaveštanja: i ja sam deo toga, i vrlo sam ponosan što je tako.

Ne delujete mi kao osoba koja bi se rasplakala kada prima neku nagradu. Znate, oni govori na dodelama Oskara…

– „Večeras ću plakati za vas“. (smeh)

Koliko vam je stalo do uticaja koji vaš rad ima?

– Mnogi filmovi, pogotovo u ranijem periodu, „Nil by Mouth“, „War Zone“, „Last Orders“… su imali poruku i nešto govorili o društvu u kojem živimo. Tada sam naučio da kada stvarate takve filmove imate i odgovornost da ispravno prikažete o čemu se zapravo radi. Zatim se nadate da će se zahvaljujući filmu nešto promeniti. Na primer, „Scum“. Nešto ste učinili kako bi se stvari popravile. To je ono što vam se zaista sviđa kada radite. Naravno, neki filmovi postoje samo u svrhu zabave.

Film „Edge of Darkness“ je takođe imao šta da kaže o društvu u kojem živimo. Ali, pošto se radi o rimejku televizijske serije, moje pitanje će se ticati nečeg drugog. Koliko ste uzeli u obzir način na koji je Džo Don Bejker igrao agenta Džedburga?

– Bejker je bio fantastičan…

…gotovo ikoničan.

– Ikoničan, da. (neka to ostane kao prevod reči „iconic“ koja mi je izletela iz usta, primedba P.S.)

Ponovo se dodirujemo teme ukazivanja poštovanja nečijem zaveštanju.

– Pretpostavljam, ali tada nisam imao mnogo vremena za razmišljanje. Na brzinu sam došao da zamenim drugog glumca koji je iz nekog razloga odustao. (Robert de Niro, primedba P.S.) Morao sam da se snađem, i uživao sam radeći sa Melom Gibsonom. Nije se imalo kada razmišljati o zaveštanju. Ali, Džo Don Bejker… Bio je neverovatan u seriji.

UNIQA je glavni sponzor i zvanično osiguranje Sarajevo Film Festivala.