Operska diva Katarina Jovanović za Danas: Ova odvratna, estradna, primitivna radikalska mašina prvo mora da uništi nas umetnike

Ona u intervjuu za Danas govori o najvažnijim momentima svoje profesionalne biografije, stanju u beograskoj operi i kulturi, razlozima zbog kojih je često viđena na studentskim i građanskim protestima.

Na pitanje da li je moguće iskreno se baviti vrhunskom umetnošći izolovano od sveta i okolnosti u kojima umetnici realno žive odgovara:

– Nije moguće, naravno. Nikada nije bilo moguće. Samo se mi umetnici pravimo da to tako mora i tako ide. Naravno da je ponekad nemoguće biti u prvim redovima borbe za prave vrednosti, jer je osetljivost umetnika ekstremno velika, ali nema govora o tome da je umetnik nekakav samotnjak nesvestan sveta koji ga okružuje. Setimo se naših revolucionara, setimo se Ravela…

Ja ću nastaviti da pevam i da negujem svoju umetnost i pre svega da pomažem mladima da krenu u karijere i u njima opstanu. U isto vreme sve više ću se društveno i politički angažovati na ozdravljenju moje domovine. Uživala sam slušajući govor kanadskog premijera Marka Karnija u Davosu. Želim da dam svoj doprinos vraćanju takve političke kulture i takve borbe – kaže sagovornica našeg lista.

Šta su u protekle tri decenije bili najvažniji momenti za Vaš pevački, umetnički i lični razvoj – od školovanja u Beogradu, usavršavanja u Londonu, rada sa uglednim svetskim pedagozima, beogradske i međunarodne karijere, do iskustva umetničkog direktora Opere Narodnog pozorišita, pedagoškog rada, projekata poput Kozart…?

– Kad je reč o Kozartu, ja verujem u tu ideju decentralizacije umetničkog i kulturnog sadržaja, koja je bila moja pokretačka snaga da uđem u ovaj projekat. I verujem da će se steći uslovi da se ovaj plemeniti projekat nastavi. Građani Aleksandrovca, gde smo godinama negovali ovaj festival, i dan danas pričaju o tome i žele da im se festival vrati u Župu. Ja verujem da ću smoći snage da se revitalizaciji tog projekta posvetim u godinama koje dolaze.

Što se moje umetničke i pevačke, pa i pedagoške karijere tiče, trudila sam se da pravim što manje nedostojnih kompromisa. Nije mi uvek uspevalo, posebno na strašnim mestima kao što je bilo direktorovanje u beogradskom Narodnom pozorištu. Ono što me održava u ovom zahtevnom, prelepom i užasnom pozivu je moja vera u moć umetničkog čina, u isceliteljsku snagu istinitog umetničkog delovanja i, na kraju krajeva, moja ljubav za muziku, ali i lepota i izražajnost mog glasa u koji verujem, jer je moj glas odraz moje duše i mojih najdubljih uverenja i stremljenja. Naučila sam sebe da volim sve što sam prošla, što me čini onom osobom koja sam sada, da volim te odbljeske savršenog izvođaštva, te retke trenutke zadovoljstva na sceni, ali i da oprostim sebi i svoje greške, ma koliko velike bile, jer sam iz njih naučila više nego iz bilo kog uspeha.

Uspeha je u ovih trideset godina bilo jako mnogo, ali bilo je i nekoliko grešaka u proceni koje su promenile kompletan tok mog života. Te greške su me redefinisale i naterale da drugačije gledam na svoje mnoge talente. Među tim talentima moj talenat za pedagogiju mi je pomogao da budem bolja umetnica, bolja osoba, a da u isto vreme delim bez zadrške ili kalkulacije svoja vokalna i interpretativna znanja. Jako sam ponosna na moje sadašnje i bivše studente i sve mlađe umetnike kojima sam pomogla da stignu do scene i da na njoj opstanu. Zahvalna sam na tome što sam imala mogućnost i znanje da pomognem.

Sa iskustvom koji imate iza sebe o čemu sve učite studente solo pevanja na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu?

– Učim ih čvrstini u svemu. Moraju biti spremni, nasmejani, ljubazni, timski igrači, moraju imati kapaciteta da čuju kritiku i ne mare mnogo za pohvale, moraju izgraditi sopstveni sistem samoprocene. Moraju imati jednu ili dve osobe koje pitaju za savet o pevanju, ne deset, jednu ili dve. Moraju voditi računa o svom fizičkom i mentalnom zdravlju, kao i svojim finansijama. Moraju što ranije u karijeri započeti sa uplatama u dobrovoljne penzione fondove, barem sto evra mesečno.

Kako iz današnje perspektive kako razmišljate o svom angažmanu kao umetničkog direktora Opere NP i čime objašavate da su njeni rezultati – broj novih naslova i repetoar u tom periodu bili u nesrazmeri sa otporom koji je deo anasambla pružao Vašem načinu rada?

– Veoma mi je teško da govorim o Narodnom pozorištu. Posebno sada kada je ono poligon za iživljavanje jedne primitivne političke opcije kao što je vladajuća partija. Skoro dve godine koje sam provela u Narodnom su godine velikog i ozbiljnog rada i posvećenosti, godine potpune promene pravila, godine timskog rada, godine odgovornosti za rad ili nerad, godine kada smo proizveli nove produkcije kao što su „Lučija od Lamermura“, „Figarove ženidba“ i „Zaljubljen u tri narandže“. To su takođe i godine kada sam izgubila zdravlje i glas, eto to objašnjava nesrazmeru koju pominjete u pitanju. Ali, ja sam se oporavila, glas sam vratila i srećna sam što mogu dalje da doprinesem umetnosti kojom se bavim, a da ne mislim na Narodno pozorište, osim kada treba da podržim napore umetnika i svih ostalih zaposlenih u borbi protiv političkog i svih ostalih vrsta primitivizma.

Kako vidite stanje u NP i kako objašnjavete to što je aktuelna vlast u Srbiji upravljački “puč” u ovoj umetničkoj kući izvela preko Direkcije Opere – “osveta” zanemarene Direkcije ili nešto drugo?

– Ne umem da objasnim procese u Narodnom pozorištu osim strahom, političkim idiotizmom, lenjošću i konformizmom. I naravno starom dobrom korupcijom, jer korupcija ne mora biti samo u novcu. Korupcija su pozicije, uloge, nagrade… U našoj sadašnjoj Srbiji korupcija je zapisana u našim ćelijama. Borba za naše moralno ozdravljenje biće višedecenijska i ishod će biti neizvestan.

Zbog čega Opera NP već više decenija ne može pravilno da usmeri kompas i uspostavi kontuitet u napredovanju? Šta bi bilo pravo rešenje za mesto njenog direktora – operski pevač, dirigent, sposobn menadžer koji poznaje umetnost i cene kulturu…?

– Čini mi se da je odgovor u tome da pre svega mora postojati kriterijum koji mora biti zasnovan isključivo na kvalitetu. Nikoga ne sme da zanima da li je neko član ili simpatizer ove ili one partije. Koga briga. Znanje i stručnost nam trebaju, a zatim naravno i istrajnost i čvrstina u odlukama. Institucije kulture su decenijama žrtve političkih razmirica i kadrovskih kalkulacija. To mora da prestane!

Osnivač, dakle država, mora finansirati Narodno pozorište sa ciljem da ono ostvaruje relevantne rezultate na evropskom nivou, mora se prestati sa ponižavanjem najvažnijih umetničkih institucija i njihovim pretvaranjem u palanačke domove kulture. Srbija ima umetnike koji od ove male zemlje i male kulture mogu da naprave silu. Treba nam novac, sloboda u radu, gvozdena disciplina i velika količina hrabrosti da se principijelno i planski radi. Zapravo je jednostavno.

Aktivni ste gotovo na svim protestima protiv reperesije državnih i crkvenih vlasti. Šta Vas motiviše da izađete na ulicu i da li trpite pritiske zbog toga?

– Srbija je moja domovina. A vlasti nisu vlastne, posebno ne one koje toliko manipulišu izborima, da ne kažem nešto teže. Građani su nosioci suvereniteta. U ujedinjenim građanima i građankama je snaga promene, to gledamo na ulicama srpskih gradova svaki dan. Ja verujem u vladavinu prava, poštovanje Ustava i zakona. Verujem u smenjivost vlasti. Verujem da je javno obrazovanje ključno važno, ono je sam fundament napretka društva kroz socijalnu mobilnost.

Osećam obavezu da doprinesem. Uvek sam to osećala. Moja borba je na ulici, ali pre svega u institucijama. Moja borba je ovih dana na univerzitetu i u podršci svim ugroženim koleginicama i kolegama. Republika se gradi i brani javnim obrazovanjem i kulturom. To su moji domeni i to je moja borba. Nema kraja toj borbi. Dobar početak će biti pad ovog režima, ove jezive nekulturne lopovske ekipe i posebno mi se dopada mogućnost da baš ministar kulture prvi stane pred pravosudne vlasti zbog pokušaja rasprodaje kulturnog nasleđa. Ume kultura da bude opasna kada se njome nepropisno rukuje.

Zbog čega su se na udaru vlasti našli baš kutura, obrazovanje i zdravstvo u Srbiji – da li je ta “odmazda” samo kazna zbog podrške studentskom protestu ili izgovor za stvaranje nove lojalističke društvene stvarnosti u Srbiji u kojoj nema mesta za drugačije mišljenje?

– Umetnost je sloboda. Umetnost je pobuna, osvajanje prostora za sebe, za svoje vredosti, istrajavanje u borbi za te vredosti, umetnost je ozbiljan rad i muka. Mi umetnici vežbamo tu borbu od malih nogu. Mi smo sasvim posebno opremljeni i obrazovani da tu borbu odmah razumemo i povedemo. Zato moramo biti uništeni od strane ove odvratne estradne, primitivne radikalske mašine. Ali, tvrd je orah voćka čudnovata!

Ubijanje umetnostiŠta je važno za uspeh jednog soprana i zbog čega danas nema operskih diva kalibra Marije Kalas?

– Važno je zdravlje, stabilnost privatnog života, važno je imati dobrog agenta, važno je edukovati svog agenta o tome gde sebe vidimo za deset godina, a gde za dvadeset. Jako je važno imati solidnu tehniku i još je važnije imati potrebu da nešto kažeš ili promeniš svojom umetnošću. Najvažnije od svega je da osećaš da bez pevanja ne možeš da živiš, a možda jednako važno je pevati u svom fahu i da što bolje poznaješ svoje slabosti i ograničenja, ne da bi se plašila i brinula, već da bi se korigovala, učila o sebi i napredovala. Mnogo je važno ćutati i odmarati glasne žice. Ima operskih diva, ima umetnika velikog formata, ali je ova planeta saasvim drugačije mesto nego u vreme Marije Kalas. Kakvo vreme, takve i operske dive. Trka za novcem i statusom i nezajažljivost ubijaju umetnost.

Francuska druga domovina

– Francuska je moja druga domovina. To je zemlja koja me je prihvatila i naučila me da je moja različitost moje bogatstvo. Volim da pevam u Francuskoj i zahvalna sam što sam tamo imala priliku da mnogo postignem – kaže Katarina Jovanović, nosilac ordena Viteza umetnosti i književnosti francuske vlade, koja je dva puta bila nominovana za najvažniju francusku muzičku nagradu Viktoar de la muzik.

Operski velemajstori u formi solo pesme

– Solo pesme uvek su bile središte mojih interesovanja, od samog početka moje karijere. Iako je jasno da sam se trudila da se u svojoj karijeri sa jednakim intenzitetom i posvećenošću bavim i operskim ulogama i solo pesmama, moja prva ljubav je Šubertov vokalni opus, a zatim Mocartove opere, a onda je sledilo sve ostalo. Ipak, pored Mocarta i Šuberta, upravo Verdi i Pučini zauzimaju važno mesto u mom životu, posebno Verdi. Interpretacija Verdijevih uloga je zapravo centralno važna za moju karijeru, jer sam započela svoju međunarodnu karijeru interpretacijom Violete Valeri u “Travijati”, a ono što sam nedavno poslednje pevala je takođe Verdi, to jest Alisa Ford iz „Falstafa“. Zato naš koncert započinjemo Verdijevim pesamama. Tu čujemo sve ono što je važno čuti, kantilenu, intenzitet i izražajnost određenih harmonskih rešenja, prepoznatljivost određenih intervalskih skokova, ukrase, kadence, izbor tema. U malo smanjenijem izdanju nego na operskoj sceni čujemo celog Verdija.

Što se tiče Vagnera, njegove Vezendonk pesme su ciklus koji interpretiram i kome se rado vraćam gotovo 15 godina. Velika muzika koja služi kao nekakva savršena vežba za sve ono što će nam Vagner dati na operskoj sceni. I na kraju izbor iz Pučinijevog opusa, dakle nekoliko pesama punih prelepih autocitata. Ono što je meni najzanimljivije je da ćemo neke pesme prvi put čuti u Beogradu – najavljuje Katarina Jovanović večerašnji koncetrni program u Madlenijanumu, uz klavirsku pratnju Vladimira Vanje Šćepanovića.

Doba nevinosti

Da li Beogradu danas nedostaju alternativne operske scene kakava je pre tri decenije bio Kulturni centar i bioskop REKS na Dorćolu, koji je u saradnji sa studentima FMU organizovao savremena izvođenja klasičnih muzičkih komada u kojima ste i Vi učestvovali?

– Vreme koje pominjete bilo je doba nevinosti, doba nemaštine. Novac nije bio problem, jer ga nije bilo za nas mlade. Bili smo skoro potpuno zapostavljeni. Sada su mladi zapostavljeni, zloupotrebljeni, maltretirani i prebijani, hapšeni, zlostavljani na jezive načine, potcenjeni. Zato nisu imali izbora, osim da postanu najjača politička snaga u Srbiji. A ta saradnja sa bioskopom REKS, koju pominjete je za nas bio beg od užasne stvarnosti koja će u godinama koje će slediti postati još strašnija. To je vreme kada je postojao B92. To je vreme kada je postojao integritet, kada novac nije bio suština, već samo sredstvo. Dakle, da, alternativne operske scene su nam veoma potrebne, ali više nikada neće postojati onako kako su tada postojale, jer sloboda u našoj zemlji više ne postoji.