Roman o vrsti koja izumire

Igor Mandić je predstavljajući ovaj roman rekao da ovo delo govori o „vrsti koja izumire“. To su oni koji su od kafane napravili drugu kuću a od kuće – kad god je to bilo moguće, jer ipak uglavnom žive sa roditeljima – kafanu. U vreme liberalnog kapitalizma takva vrsta egzistencije sve je manje moguća pa će jednog dana ovaj roman služiti antropolozima i studentima da nas rekonstruišu. I onda će se čudom čuditi kako je uopšte neko vreme preživljavala jedna tako nepragmatična vrsta ljudi kojima je dobar štos važniji od rada na unapređenju karijere a nadrealizam prava slika realnosti. Naravno, čudiće se jer njima glavni junak ove knjige nije objasnio Pazolinijevu metaforičnu poruku s kraja jednog njegovog filma, a koja se nalazi i na kraju ovog romana.“

Branko Dimitrijević se priseća kako je stvarao ovo zanimljivo štivo. „Sedeo sam lepo u Amsterdamu i čekao da u septembru idem u Ameriku na te susrete pisaca. Međutim izašao je Oktoberfest i u maju me zovu da budem prisutan na promociji. Mislio sam da ću posle toga ići na razna letovanja do septembra ali su mi svi planovi jedan za drugim propadali, ne mojom krivicom. Pera je izgubio pare na pokeru pa nije imao sredstava, Žila je pozajmio auto Lazi da njegov tast preveze neku ciglu kod Ostružnice, pa nije više video ni Lazu ni auto, Đura se zaljubio (da li treba uopšte reći da se radilo o nesretnoj ljubavi) a bogami i meni se sve više dopadalo da u Beogradu nađem mesto u svakoj bašti i da ima hladnog piva, što je u ono vreme bila velika retkost“, kaže Dimitrijević i dodaje:

„Uzeo sam iz čiste dosade da sredim sobu i nađem jedan scenario za muzički film koji se nije realizovao usled raznih mahinacija nekih tada uticajnih ljudi. Rešim da ga bacim da me ne podseća na korupciju u našoj kulturi (kao da je podsećanje uopšte potrebno) ali pre toga ko velim ajde da ga još jednom pročitam. I tamo nađem jednu scenu koja mi se učinila zgodna za deo nekog romana. Sednem i počnem tu scenu da razvijam, svakog dana po malo. Krajem avgusta roman je bio gotov a onu prvobitnu scenu sam morao da izbacim jer se nikako nije uklapala. Ostavio sam roman na stolu urednika, koji je očigledno znao neke pouzdanije Pere, Žike i Laze, a o Đuri da i ne govorimo, pa je bio negde na odmoru. I kad sam bio već neki mesec u Ameriki, napiše mi mama da joj je urednik javio da će se roman štampati. Nikakve promocije u mom odsustvu nije bilo, pa je ovom prilikom ta istorijska nepravda valjda ispravljena.“

Postavlja se pitanje kome je namenjen ovaj roman. „Uvek sam zamišljao čitaoce mojih romana kao klince u pubertetu, znate one neprilagođene koji nisu sposobni za sportove, pate za pogrešnim osobama dok su im one prave tu ispred nosa ali oni ih ne primećuju, zainteresovani su za radikalni anarhizam i satanističke rituale, kradu mamama absint i laudanum“, ističe Dimitrijević i dodaje: „A kad se ohrabre i preporuče nekom normalnom moju knjigu, ovi ih posle sumnjičavo gledaju ili im pred svima kažu kakva ti je bre ono glupost, što si mi ono dao, ono mora da je pisao neki frik još gori od tebe. A kad ono, bar po reakcijama na internetu, dosta ženskog sveta je čitalo upravo Nećemo o politici, pa onda neki svet koji je čak zasnovao brakove, pa dobio i porod. To nisam očekivao.“

Mnogi nekadašnji studenti pamte Dimitrijevićeve predstave u studentskom kulturnom centru u Beogradu „Šta se dogodilo sa porodicom Rakočević“, „Pucajte na pijanicu“, „Ko je ubio kapetana Kuka“. Njegova tri romana „Hoćeš li da popiješ nešto“, „Oktobarfest“ i „Nećemo o politici“ su rasprodati u ozbiljnim tiražima te i ne čudi što je ovaj roman doživeo novo izdanje. Njegove pozorišne komedije „Godo na usijanom limenom krovu“ i „Ljubavni jadi Vudija Alena“ igraju se pred uvek prepunim gledalištem Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.