Sama protiv svih, slobodna: Povodom knjige izabranih priča „Senka tvog osmeha“ Ljiljane Đurđić u izdanju SKD-a

Sama protiv svih ali slobodna, glasila bi kratka definicija njene pojave u srpskoj književnosti.

Često je videla i svedočila, i kao kolumnistkinja ali i kao autorka, o stvarima koje drugi nisu mogli ili hteli da vide.

Postavila je pitanje: da li pisac koji sluša svoj unutrašnji glas, što mu je možda jedina dužnost, može imati prijatelja u srpskoj kulturi.

Sudeći po broju pisaca koji su bili na poslednjem ispraćaju ove spisateljice, takav pisac ne može imati prijatelja, ali može imati uvek nove i nove čitaoce.

Sindromi koje je Ljiljana Đurđić uočila u srpskoj kulturi i književnosti ispostavili su se kao trajni.

Čim bi manjinsko uverenje postalo većinsko Ljiljana Đurđić bi po pravilu prelazila u tabor nove manjine, kao da joj je isključivo ta pozicija ili poza odgovarala.

Neprestano je u tekstovima (pričama, kolumnama, esejima) menjala i rakurs i kadar posmatranja, kao i putanju svog hoda kroz društvenu i istorijsku prašumu.

Njena potencijalna kritičnost prema svemu i svakom, unapred je odbijala ulizice koje se oko pisaca koji deluju slobodno i autonomno uvek okupljaju.

Nije joj bilo lako prići čak ni laskanjem.

Zbog toga je u izvesnoj meri njeno prozno delo ostalo bez odgovarajuće kritičarske recepcije.

Srpska kritika i uopšte književna mnjenja vraćala su se posle svake kulturne ili društvene mikrorevolucije na prethodna podešavanja, na pronalaženje novih formi izraza nacionalne megalomanije i agresivnog narcizma, i sledstveno tome na proizvodnju kanona za dnevnopolitičke potrebe, što je iznova survavalo književni život u močvaru osrednjosti i kiča.

Ljiljana Đurđić kao spisateljica, prevoditeljka, kolumnistkinja, načelnica izdavaštva u NBS, feminstikinja, nikada se nije oslanjala ili pozivala na autoritet koji je stekla u jednoj od ovih uloga kako bi se potvrdila i nametnla u drugoj.

Malo je onih koji su upoznati s njenim celokupnim intelektualnim radom i angažmanom.

Poznanstvo u ProFemini

Pre nego što sam je polovinom devedesetih upoznao u redakciji časopisa ProFemina koja je bila smeštena u jednom lepom i prostranom stanu u Knez Mihailovoj, pratio sam u Književnoj reči njenu rubriku Beograd by my mind.

Opaske i ocene koje je tada izrekla o pojedinim političarima i piscima, fenomenima, aktuelne su i danas.

Redakciju su osim Ljiljane Đurđić, činile Svetlana Slapšak kao glavna urednica, Radmila Lazić, Dubravka Đurić i kratko vreme Ljiljana Šop.

Vremenom sam postao stalni saradnik, a jedno vreme bio i operativni urednik.

Bila je to redakcija sastavljena od autoriteta koji su jedni druge uvažavali.

Nikada pre ili kasnije tako nešto nisam video.

Različite su bile njihove veze i shvatanja samog feminizma.

ProFemina je u stvari bila bukvar i enciklopedija feminizma i ženske književnosti.

Artikulisala je veliki broj glasova, pesnikinja, teoretičarki, prozaistkinja, književnih istoričarki.

Najednom je sva tradicija ženske književnosti, domaće i svetske, zasijala u sivilu osrednjosti devedesetih.

Istorijska margina, ženska književnost, našla se, bar za jedan deo prosvećenih čitalaca, u centru.

Sve četiri urednice kao da su bile svoje na svome.

Ljiljana je bila protivnica feminizma kao puke ideologije osvete, kako bi rekla Ani Erno.

Više je naglašavala njegov kulturno-istorijski značaj, nego ideološko-politički.

Izjavila je da je posle 2000. godine feminizam izgubio smisao.

U redakciji je bilo i burnih rasprava oko izbora tema, saradnika, prevoda.

Svetlana Slapšak je bila izuzetno fleksibilna, ali se njen autoritet osećao.

Ljiljana Đurđić davala je, svojim predlozima autorki za rubrike Prethodnica i Savremenica, meru.

Rad u Narodnoj biblioteci Srbije i iskustvo načelnice za izdavaštvo gde je nasledila Borislava Radovića obezbeđivale su joj suverenost u redakciji.

Malo poznata, potisnuta ili sasvim nepoznata ženska književnost dobila je najbolji mogući kontekst.

Ako se tome dodaju prevodi iz dela svetske savremene književnosti, zatim i teorija i kritika, ProFemina je postala ekskluzivan, a ne samo jedan od najboljih časopisa za književnost i kulturu u, inače još uvek, jakoj konkurenciji devedesetih.

S uzbuđenjem sam odlazio u Ljiljinu kancelariju koja se nalazila na kraju dugog hodnika na drugom spratu Narodne biblioteke.

Uvek je radila na nekoliko razboja.

Redovno je iznosila ekskluzivne priče iz domaće i svetske književnosti.

Sećam se poklona: obnovljenog izdanja Emersonovog „Upravljanja životom“ u prevodu Isidore Sekulić.

Kolumna iznad Koraksa

Ako se kao načelnica izdavaštva u NBS povinovala sili tradicije i odgovornosti, ako se kao prevodilac držala duha i značenja dela autora kojeg je prevodila, ako je kao članica redakcije ProFemine pravila kompromise, u pričama i kolumnama u Danasu bila je potpuno svoja.

Kolumnu u Danasu iznad koje je uvek bila i Koraksova karikatura objavljivala je oko dve godine, ali veoma značajne godine, na razmeđu vekova i milenijuma u Srbiji, u vremenima zgusnutosti istorije, kulminacije kriza, kada stvari isplivaju na površinu.

Bio je to istinski treći glas, istovremeno kritičan prema starom poretku kao i prema nastajućem novom u kojem su revolucionari ponavljali grehe i greške ljudi iz Miloševićeve ere.

Njeni uvidi, ne samo u kolumni nego i u esejima, podsećali su me na svedočenja Zinaide Hipius u „Peterburškom dnevniku“.

Kao i Zinaida 1917. bila je bliska sa književnom i kulturnom elitom i jasno je videla nove devijantnosti postpetooktobarske kulture.

Kao i ja žudela je za uspostavljanjem demokratskog poretka ali, za razliku od mene, nije verovala u uspeh njegovog praktičnog izvođenja.

Nije bila spremna da oprosti i zaboravi stara nepočinstva pisaca i intelektualaca, znajući da su oni isuviše srasli sa devedesetim da bi mogli da se promene.

Tu pozu kao kritički intelektualac zadržala je do kraja života.

Na tom mestu, pokretnoj granici i teritoriji Ljiljana Đurđić se nalazila i kao pripovedač.

Sećam da ju je devedesetih i ranih dvehiljaditih podržavala i Mirjana Miočinović.

Politika i književnost

Ljiljana je i u esejima i u kolumnama pisala a u pričama tematizovala fenomene ranosocijalističke, poznosocijalističke i tranzicione kulture.

Raskrinkavala je procese usiljene kanonizacije krećući se na granici literature i društvene kritike i angažmana.

U jednom intervjuu izjavila je kako je oduvek maštala da postane pisac, što je za nju podrazumevalo slobodu i od tradicije, od roda i istorije.

Nekoliko puta je svesno izbegla svrstavanja u tabore, neformalne (ili formalne) grupe bez čega je skoro nemoguće bilo steći status priznatog pisca.

Prostor delovanja, iako je bila aktivna na više polja, sužavao joj se.

Nije pristajala na kompromise, sem u ProFemini.

Teško je podnosila bilo kakva ograničenja, makar to značilo da u svojim uverenjima ostane usamljena.

Gadila se svake vrste oportunizma.

Nekoliko puta s njom sam se razilazio i nekoliko puta ponovo pronalazio.

Prihvatala je, metodološki, stavove svojih ideoloških protivnika (kritiku ljudskih prava, demokratije), ako joj se činilo da su oni bliži istini.

To je često davalo povod da ljudi pomisle da je promenila tabor, pa su to i javno na promocijama isticali iako je Ljiljana već napustila dato stanovište.

Jednom smo, verovatno na predlog Dimitrija Tasića, Ljiljinog muža, nekadašnjeg glavnog urednika BIGZ-a i sekretara Zadužbine Miloš Crnjanski, Milo Lompar i ja govorili o jednoj Ljiljaninoj knjizi eseja.

S mnogim stvarima koje je o njenom delu izrekao složio sam se, ali to je bila Ljilja bez feminizma i kritičkog duha.

Imao sam utisak da govori o nekoj spisateljici koju ne poznajem.

Ljiljana Đurđić mogla bi biti prvi srpski pisac, spisateljica koju cene i levica i desnica, pomislio sam.

Dakle, postoji i taj sistem eliminacije: govore o vama, o vašem delu, hvale vas štaviše, ali ono najvrednije ne spominju.

(Slično se desilo i sa jednom knjigom izabranih pesama Mirjane Stefanović: priređivač nije uvrstio nijednu autorkinu pesmu iz njene antiratne knjige „Pomračenje“. Nikada mi Mira nije rekla zbog čega je na to pristala. Pomišaljao sam da je želela da pokaže kako je velika pesnikinja i bez te antiratne poezije koju voli Druga Srbija, valjda.)

Ustanak u UKS-u

Pisci kao da su tokom te dve decenije, 90-ih i u prvoj dekadi 2000-ih, imali prećutni dogovor šta se sme a šta ne sme tematizovati, ko se sme a ko ne sme kritikovati.

Ljiljana je pisala o nedodirljivim piscima veoma kritički, iako je sa njima često delila ista ili slična politička uverenja.

Kao jedan od urednika u Književnim novinama krajem dvehiljadite godine pokrenuo sam peticiju među članovima UKS-a sa zahtevom za smenu rukovodstva koje je tokom ratnog stanja donosilo nelegalne odluke.

Kršenje statuta UKS-a bio je samo povod, uzrok sukoba je bio mnogo dublji, političko-poetički.

Pored nekoliko članova redakcije odmah su nam se pridružile Ljiljana Đurđić, Radmila Lazić, Ivana Milankov, Marija Knežević i drugi.

Peticiju je potpisalo skoro dvesta članova UKS-a.

Na skupštini UKS-a u Narodnoj biblioteci na nas su fizički nasrnuli pripadnici pokreta Obraz, koj su nas i zastrašivali a pojedine i pratili.

Obično smo Ljiljana i ja nastupali u medijima u polemikama s upravom UKS-a koja nas je nazivala mondijalistima.

U jednoj od svojih kolumni u Danasu napisala je i to kako se čuveni dramski pisac useljava u kuću Isidore Sekulić na Topčideru.

Pisac je pristao da stavi potpis na peticiju da bi ga posle saznanja da i Ljiljana stoji iza peticije povukao.

Od tada su događaji vezani za pobunu u UKS-u poprimili sasvim drugi tok.

Podrška drugih akademika je izostala, ubrzano je formirano Srpsko književno društvo a naša pobuna više nije bila aktuelna.

Ljiljana Đurđić nije pozvana na osnivačku skupštinu novog društva.

Nekoliko nas „buntovnika“ se solidarisalo sa Ljiljanom i nismo, iako pozvani, ušli u novoosnovano društvo.

Vremenom su se gotovo svi buntovnici učlanili, osim mene, koji sam ušao pet godina kasnije, kada je i Ljiljana pozvana.

Ne jednoj skupštini stala je na stranu onih koji su bili protiv nje, odnosno onih koji su napali Radmilu Lazić, i ja sam joj javno na skupštini to zamerio.

Ovo navodim jer je Ljiljana imala slične epizode nekoliko puta ali su uvek vraćala sebi, onoj kakvu je znam i kakvu je najviše volim.

Osećao sam da je išla za nekim instinktom, i čak i kada me je izneveravala, to mi se tajno dopadalo.

Vreme joj je u nekim stvarima dalo za pravo.

Ljilja i Nebojša Vasović

Posle saznanja da je Ljiljana zauzela pozitivan stav prema knjizi Nebojše Vasovića „Lažni car Šćepan Kiš“, tvrdeći da i pored svega smatra da je, ma koliko paradoksalno bilo, ta knjiga nastavak Kišovog „Časa anatomije“ (!) ponudio sam joj na čitanje Vasovićevu knjigu „Zar opet o Kišu“, tvrdeći da je ona znatno uspelija od prethodne.

S uzbuđenjem sam čekao na njenu reakciju.

Moj stav je bio da nas rasprava o toj knjizi može odvesti do uzbudljivih tema i nikada nepostavljenih pitanja.

Zahvaljujući javnoj pohvali Kišovih eseja „Život, literatura“ početkom devedesetih sam dobio stalni posao.

Posle dve-tri sedmice vratila mi je knjigu rekavši da je nije pročitala do kraja i da ne može da ustaje protiv kanona, odnosno Kiša.

„Ne mogu da budem protiv pisca iz čijeg šinjela sam kao pisac izašla“, otprilike je rekla.

Proza Ljiljane Đurđić

Kada sam je upoznao odmah mi je rekla kako se kaje što je pisala poeziju i kako ne može da zamisli da je ponovo piše.

Smatrala je da je poezija dobra za to da prozni pisac počne s njom.

Trudila se da u pričama uhvati neuhvatljivo, čuda i fantastiku ranog socijalizma, sudare socijalizma i preostalog građanskog društva, starog i novog građanstva, ukus i miris Jugoslavije, borbu sa sopstvenim demonima, iskustvo i mesto spisateljice u muškom svetu, prelazak granice između fikcije i realnog, stvarnog, onoga kako se piše u ono o čemu se piše.

Istinska tema njenih priča je tragičnost pojedinca u susretu s istorijom i tiha radost zbog mogućnosti da se o tome pripoveda, i uopšte misli.

Tek književnost daje neophodnu draž životu za ličnost kakva je bila Ljiljana.

Divio sam se njenoj usamljenosti: kobila koja malo trči sa krdom da bi se ubrzo osamila u preriji.

Milica, Mira, Ljiljana

Poslednjih godina života Mirjane Stefanović moja supruga i ja često smo se s njom viđali.

Nekoliko puta sam prisustvovao Mirinim i Ljiljinim telefonskim razgovorima, a i mi smo s Ljiljanom relativno često razgovarali telefonom.

Bio sam srećan kada sam ih slušao.

Nisam se ni trudio da razumem o čemu pričaju.

Dve velike žene, tako različite a opet tako slične.

Mirjana je poznavala i Milicu Nikolić iz redakcije Nolita, kod koje sam redovno odlazio.

Odveo sam je kod Milice da se oprosti s njom.

Sve tri su bile feministkinje rođenjem i, kao sve velike spisateljice, nisu morale i nisu volele da se deklarišu.

Činilo mi se kao da se zlatno doba iz sredine devedesetih za mene, nakratko, vratilo.

A onda su u roku od dve godine sve tri umrle.