Boje i zvuci južnjačkog soula

Pretpostavljamo da vam je samo ime benda, ako ranije niste čuli za njega, dovoljno da shvatite da on ne stiže iz ove „komšijske“ Grčke, već iz jedne od petnaest američkih Atina (one alabamske, da budemo precizni) koje su svetu već podarile jedan vanserijski bend (R.E.M. su takođe Atinjani, odrasli u DŽordžiji). Da i Alabama Shakes imaju predispozicije potrebne za „pokoravanje planete“ pokazao je njihov debitantski album „Boys & Girls“ koji se 2012. približio vrhovima lista sa obe strane Atlantika (šesto mesto u Americi, treće u Britaniji), premašujući istovremeno magičnu cifru od milion prodatih kopija. Nepune tri godine ranije, kada je dvadesetjednogodišnja Britani Hauard sa školskim drugovima Zekom Kakrelom i Stivom DŽonsonom osnovala bend The Shakes, ništa nije ukazivalo na to da će uspeh doći u tren oka: svirali su po klubovima, uglavnom vikendima, obrađujući Zeppeline, DŽejmsa Brauna, Otisa Redinga i AC/DC, tek povremeno „izbacujući“ i neku kompoziciju koju su sami osmislili. Zaštitni znak benda od početka bio je Britanin fenomenalan glas koji je i ponukao Džastina Gejdža, poznatog muzičkog blogera, da jula 2011. na svoj sajt postavi pesmu „You Ain't Alone“ prethodno snimljenu u nešvilskom studiju Andrije Tokića (koji je, očigledno, „naše gore list“). I lavina se pokrenula, bukvalno, već sledećeg jutra.

Brojne diskografske kuće želele su odmah da sa njima potpišu ugovor, pljuštale su tu razne ponude, a bend je odlučio da svom imenu doda Alabama („Shvatili smo da su mnogi imali isto ime kao mi“) pre nego što se na vernost obavezao ATO Recordsu i postao predgrupa Drive-By Truckers (poreklom iz džordžijske Atine!) koje su ubrzo prevazišli po svim parametrima. Gitarista Hit Fog je te dane opisao rečima: „Sve se odvijalo neverovatnom brzinom“, misleći pri tom i na poziv koji je stigao od DŽeka Vajta da ga prate na turneji i proglašenje pesme „Hold On“ za jednu od najboljih 2012. godine po izboru časopisa „Rolingston“. Kritika nije štedela reči hvale za „Boys & Girls“ ističući njegov zvuk na tragovima radova Creedence Clearwater Revivala i činjenicu da se za članove benda „u muzici, izgleda, ništa nije promenilo od 1972. – ovde nećete čuti ni hip-hop ritam, ni disko bitove, ni otkačene gitarske efekte ili dabstep basove, samo čisti južnjački soul bluz-rok.“ Poređenja pevačice Britani (koja je i vrlo dobra gitaristkinja!) sa Dženis Džoplin dolazila su sa svih strana, ali je ona opovrgla tezu da joj je heroina šezdesetih uzor, navodeći Dejvida Bouvija, Bona Skota i Ninu Simon kao one čije je „fore“ oduvek pokušavala da skine.

Neverovatan uspeh prvog albuma očekivano je na pleća „novih velikih nada rokenrola“ stavio teret koji su Alabama Shakes – sudeći po utiscima nakon preslušavanja „Sound & Color“ – uspešno izneli, ne libeći se, pri tom, eksperimentisanja i ekskurzija u neočekivanim pravcima (hardkor-pank zvuk u „The Greatest“, rege delovi „Guess Who“, Massive Attack atmosfera „Gemini“, prinsovski fank-R&B u naslovnoj „Sound & Color“, lenonovski psihodelična „Dunes“), ali se i ne udaljavajući previše od estetike koja im je koliko juče donela značajan broj pristalica. Tako je, recimo, izuzetno zarazna „Don't Wanna Fight“ i pored svog fanki zvuka u suštini soul pesma (što potvrđuju i stihovi „Take from my hand, Put in your hands, The fruit of all my grief… Lying down ain't easy“ i Britanina emotivna interpretacija), „Gimme All Your Love“ je tipična južnjačka soul-rok balada sa neizbežnim melodramatičnim delovima („Why don't you talk to me for just a little while? I can only try to make it right… If you just gimme all your love ohhhh, babe“), njoj slična je i „Miss You“ („I'm gonna miss you, And your Mickey Mouse tattoo“), dok je „Shoegaze“ elaborat benda na temu „Kako bi Kings of Leon zvučali kada bi Kaleba Folovila za mikrofonom zamenio Mik DŽeger“.

Neko od kolega kritičara je već primetio da su Alabama Shakes na „Sound & Color“ uradili upravo ono što ime albuma i sugeriše, „proširili“ zvuk i unapredili kolorit, što se i nama čini kao najbolji opis onoga što je drugi album doneo u odnosu na prvi. Pomenute promene su se, pored nas, veoma dopale i američkoj publici (album je osvojio prvo mesto Bilbordove liste), a Britani&Co su trenutno u pohodu na Evropu: na dan kad ovaj tekst izlazi (9. jul) sviraju na džez festivalu u Montreu, a dan kasnije na „North Sea“ festivalu u Roterdamu. Pa, ima li neko raspoložen za deljenje troškove goriva do Holandije? Bilo ko? Verujte, biće vam žao kasnije što ste propustili jedinstvenu priliku da prisustvujete „ispisivanju istorije“.

Možda ti, D.J.? Uostalom, ovog teksta ne bi ni bilo da ne bi tvojega svečujućeg uha.

Ocena: 8/10