Domaća publika je i učitelj i učenik

Mini-turneja po Srbiji koja počinje večerašnjim koncertom u Novom Sadu (Studio M) nastavlja se sutra u sali Simfonijskog orkestra u Nišu, Vasilićevom rodnom gradu, a završava u četvrtak, 28. novembra, u Beogradu. Ulaznice za sve koncerte se mogu kupiti u prodajnoj mreži Eventima po ceni od 500 dinara. Uoči ove mini-turneje po Srbiji Nenad Vasilić govori za Danas.

Šta za jednog muzičara koji ima ozbiljnu internacionalnu karijeru znači priznanje u sopstvenoj zemlji? Zašto je to bitno i koliko to tebi znači?

– Mislim da je bitno da muzičar bude aktivan i prisutan u svojoj zemlji sa tim što radi i čime se bavi, pogotovo ukoliko je muzika kojom se bavi inspirisana muzikom naroda kome pripada. Svirati pred publikom koja ima direktan kontakt sa balkanskom muzikom je meni vrlo bitno iz dva razloga. Prvi je taj da ta publika mnogo bolje može da razume to što radim u odnosu na evropsku publiku pred kojom inače sviram, a drugi da je takva publika daleko kritičnija prema onome čime se bavim. Ta kritika je nešto što meni pomaže u mom ličnom rastu i napredovanju i od neprocenjive je vrednosti. Sledeća bitna stvar je to što se ja trudim da stavim akcenat na neke momente u narodnoj muzici koji po meni nisu dovoljno istaknuti i na taj način stvaram jednu novu boju te muzike, koju svojim nastupima i pločama ponovo vraćam ljudima od kojih je ta muzika na prvom mestu i došla. Tako je domaća publika ujedno i učitelj i učenik, a i ja se nalazim u sličnoj ulozi. To je vrlo interesantan proces.

U vremenu kada su muzički žanrovi postali gotovo irelevantni, da li tvoj pristup muzici predstavlja još veći izazov za tebe kao autora, a šta takav pristup donosi u interakciji sa koncertnom publikom?

– Ja bih voleo da je tako i da muzički žanrovi ne postoje u glavama ljudi, ali na moju veliku žalost to nije tako. U realnosti su muzičari, producenti, kao i većina ostalih ljudi iz muzičke branše veoma zatrovani pojmom „muzički žanr“, do te mere da to uništava globalnu kreativnost. Ono što je interesantno jeste da čak u žanrovima kao što je džez – čije je seme nastanka bunt, pomeranje granica i potreba za slobodom duha – ta ograničenost i sužena percepcija još jasnije je vidljiva kod muzičara i ljudi iz branše. Takav stav na džez sceni negira direktno sam poriv za nastankom džeza. Ja sam više puta istakao da moja muzika ne spada ni u jedan žanr i da je moj put između ostalog negiranje muzičkih žanrova ili bilo kakvo ograničavanje na jedan zvuk, jednu reč u naslovu ili bilo kakvo sputavanje emocije koja se ispoljava kroz sviranu reč. Ovaj i ovakav pristup me nikada nije doveo u konflikt sa publikom, naprotiv, publika je vrlo otvorena za sve što je iskreno i iz srca.

Današnjim koncertom u Novom Sadu započinješ mini-turneju u Srbiji. Koja su tvoja očekivanja i šta publika može da očekuje?

– Turneju smo zapravo počeli jučerašnjim koncertom u Beču, a završićemo je posle Novog Sada, Niša i Beograda koncertom u Gracu. Ovo mi je prvi solistički koncert u Novom Sadu i stvarno se vrlo prijatno osećam zbog toga. Sama činjenica da sviram „kod kuće“ daje ovoj srpskoj turneji neku specijalnu draž. Na ovoj turneji smo hteli da predstavimo publici naš novi album „Seven“, koji je izašao u Nemačkoj ove godine, a ujedno ćemo iskoristiti priliku da, za sve one koji nas nisu čuli do sada, napravimo i presek kompozicija sa prethodnih šest albuma. Očekivanja nemam, ali se nadam da će se publika odazvati i doći da nas čuje, a da ćemo mi uspeti da napravimo dobar vajb na bini i priuštimo ljudima koji su kupili kartu dobre koncerte.

Tokom proteklih godina ostvario si profesionalnu saradnju sa brojnim muzičarima iz raznih zemalja. Za koje od njih možeš da kažeš da su uticali na promene kursa u tvom autorskom radu, ili na drugi bitan način ostavili traga u tvojoj karijeri?

– Imao sam sreće da proteklih godina sarađujem sa dosta famoznih muzičara i fantastičnih ljudi. Verovatno se neću setiti svih, ali oni koji su na mene ostavili jak utisak su definitivno: Richie Beirach (klavir), John Hollenbeck (bubanj), Martin Lubenov (harmonika), Petar Ralcev (harmonika), Vlatko Stefanovski (gitara), Bojan Z (klavir), Nedyalko Nedyalkov (kaval), Ateshkan Huseinov (gitara), Neno Iliev (vokal), Amira Medunjanin (vokal) i mnogi drugi. Vreme provedeno sa ovim ljudima i svaki koncert koji smo odsvirali zajedno je velika inspiracija za sve nas i definitivno se čuje u našem kasnijem radu. Ta razmena sokova između ljudi i ne samo u muzici je vrlo bitna za punjenje „kreativnih baterija“.

Sastav iz snova

Koji je tvoj sastav iz snova – idealnu postavu sa kojom bi svirao?

– Teško pitanje, ima ih mnogo, al’ hajde da probam iz početka da ih nabrojim: Bill Evans (klavir), Paul Motion (bubanj), Red Garland (klavir), Philly Joe Jones (bubanj), Danilo Perez (klavir), Brian Blade (bubanj), Larry Goldings (hammond), Luis Nash (bubanj), Bill Stewart (bubanj), Joey Baron (bubanj), John Lord (hammond), Ian Paice (bubanj), kao i Wayne Shorter, Hank Mobley, Sonny Rollins, Coltrane, Miles, John Schofiled, Herbie, Šaban Bajramović, Cune Gojković, Zvonko Bogdan itd. Ima stvarno puno fenomenalnih muzičara sa kojima bi bilo lepo stajati na bini, teško je napraviti dream team… Kad bih svirao neki drugi instrument, definitivno bih voleo da se nađem na bini sa ovim basistima: Ray Brown, Paul Chambers, Oscar Pettiford, Charlie Haden, Christian Mcbride, Armand Sabbal Lecco, Luis Johnson.