„Domination“ od Alice Roberts – briljantna, ali cinična istorija hrišćanstva

Knjiga Domination trenutno je u fokusu.

Ideja sama po sebi nije originalna – konačna molitva hrišćanstva kaže „Dođi kraljevstvo tvoje“ – ali Roberts priča priču iz perspektive pojedinačnih parohija, pa čak i samih građevina.

To je poput otkrivanja, kao kada gledate stop-motion film o rastu i cvetanju biljke.

U knjizi postoji odeljak o tome kako se rimska vila može transformisati u parohiju – duga štala daje tlo, mreža odnosa obezbeđuje socijalnu povezanost, dok pločice i stubovi služe kao građevinski materijal.

Roberts briljantno pokazuje kako objekti mogu „pričati“ ljudima. Posebno je zanimljivo njeno oduševljenje kada shvati šta znači što je obična glinena lampa pronađena u Karlajlu ljubičasta iznutra.

Na kraju knjige je i divan dodatak o istoriji zvona.

Knjiga se fokusira na trenutak kada hrišćanstvo postaje religija carstva – na Nikejski sabor 325. godine.

Roberts strpljivo razbija mitove oko ovog ključnog događaja kako bi objasnila kako su različiti interesi konačno objedinjeni pod određenom hristologijom. Ona pokazuje kako hrišćanstvo uspeva da bude istovremeno centralizovano i lokalno.

To je i danas tačno – prema nedavnom izveštaju Biblijskog društva, ako zatvorite crkvu, trećina njenih vernika neće ni pokušati da pronađe drugu. Istina može biti univerzalna, ali lojalnost je lokalna,piše Gardijan.

Knjiga (barem prema YouTube trejleru) obećava da će „podignuti veo sa tajni koje su skrivene na vidiku“ i otkriti ko je pokrenuo hrišćanstvo i zašto. Ali ovo je humanistički pristup, što znači da „ko i zašto“ verovatno nisu Isus i oproštaj grehova. Neke od tih „tajni“ su zapravo bile vrlo očigledne – na primer, da su hrišćani služili u rimskoj vojsci.

Roberts se suprotstavlja idealizaciji Svetog Pavla, prikazujući ga kao sličnog Trumpovom manipulatoru i zagovorniku gluposti – zabavno, ali ne „otkriva“ ništa više nego kada se ukaže na eugeniku Marie Stopes u kontekstu privlačnosti kontracepcije.

Ako tražite otvoreni, radoznali humanizam Erasmusa ili Ursule K. Le Guin, moraćete da ih pročitate.

Roberts je direktnija. Svako ko misli da je Crkva bila o nečemu „osim novca i moći“, pati od „Stokholmskog sindroma“. Iluminatori rukopisa, graditelji katedrala i tvorci predmeta koji je nju fascinirao – svi su ili bili dvostruki ili prevareni.

U završnom poglavlju, Roberts upoređuje Crkvu sa korporacijom sa direktorima, franšizama i proizvodom za prodaju. Ovo – sa implikacijom vrhunske kontrole i jedinstvenog cilja – pomalo podseća na teoriju zavere, iako najbolji delovi knjige tu ideju osporavaju.

Mnogo je zamerki na to šta su ljudi verovali ili pretvarali se da veruju.

Na primer, Roberts kritikuje svece poput Kolumbe i Aidana koji su živeli na izolovanim ostrvima, ističući da ostrva nisu bila tako izolovana kada je more bilo sigurnije od puteva.

Ali upravo je u tome poenta – kralj u svom dvorcu bio je primoran da razmišlja o svecu svaki put kada pogleda s bedema.

Robertsova humanistička analiza je brza i cinična – Crkva je poslovna, ali i složena. Hrišćanstvo može izgledati kao „posao“, ali kao što delfin liči na ribu, ali doji svoje mlade – tako i Crkva ima suštinsku razliku: brigu o zajednici i ljudima.

Alice Roberts je 2016. kritički pisala i o „svetoj kravi“ evolucije – Davidu Attenboroughu i njegovoj „hipotezi vodenog majmuna“, smatrajući je previše pojednostavljenom.

Cinizam je i dalje njena teorija svega – stvarnost je, po njoj, „i složenija i zanimljivija“.