Kada je muzika u pitanju volim da citiram Džonija Štulića što mi je oduvek izgledalo kao vic: „Ja se cjeli život trudim svojim pjesmama ljudima otvoriti oči a onda dođe Bajaga i kaže im – zažmuri”. Ja se svesno trudim svih ovih godina da moj zadatak i sam život bude što fokusiraniji i usmereniji. Zbog toga volim da se udubim u svaku pesmu i svaki stih na kome radim. Da li je to i samoodbrana i beg od stvarnosti jer se događaji „izvan nas” samo ubrzavaju. Svesno se vraćam korenima i pokušavam da se setim starog sebe. Što bi rekla Dragana Varagić „vraćam se sebi dok još imam kome”.
Mi, danas, više ne možemo ni da se setimo one, nekadašnje bezbrižnosti kada je postojao raspust ili odmor na kome zaista zaboraviš na sat. Da ti dve-tri dana niko ili ništa „ne diše za vrat”. To osećanje je kod svih zauvek išezlo. Sada, bez obzira koliko putovanja da napravimo nigde i nikada nećemo da se stvarno odmorimo. I, to, da se ne lažemo svima mnogo fali.
***
I zdravlje, mentalno i fizičko nam je „sve ređa pojava”. Na prvi pogled čini se da smo sada slobodniji nego pre. Ali, to je takođe put koji vodi u usamljenost. Šta bi radili da nestane internet? Danas čovek nema više s kim da razgovara. Još pre pet godina, radeći na pesmi „Znači znam” napisao sam, pre pandemije, stih da će korona virusi trajati beskonačno. Znači, znao sam. Moramo da osmislimo „oporavak” kompletan, od ekologije, stanja planete do samih sebe. A, povratak prirodi zahteva gašenje telefona i istovremeno „odsecanje” od sadašnjice.
***
A, odrastanje u Palilulama je bilo baš tako, bezbrižno. Odvijalo se između pruge i Lepenice. Onda skupiš hrabrost i odeš i preko pruge do starog, ugašenog bazena kod Oružane. Odrastali smo uz legednu da je neki lik iz naselja kad čuje voz trčao i ležao na pruzi čekajući da kmpozicije prelaze preko njega. To mu je bio gušt i adrenalin i zadavanje panike celom kraju. Na sreću, nismo sami probali. Leti smo se kupali i skakali u Lepenicu.
***
Osnovna škola, stara palilulska „Moma Stanojlović” i Pionirski odred „Zora Radulović”. Gledali smo kako se Rajko Badžavle i Sale Kovinac svakog jutra šibaju letvama i navijali. Tad još nije bila izumljena „Erdečka kobra” (letva sa dva eksera koji štrče iz nje). Posle škole obavezno u tajna skloništa na obali Lepenice.
***
Malo sam ranije stasao od vršnjaka sa Male vage pa sam svirao gitaru s momcima iz centra grada, tadašnjim „Metalnim đavolima” danas bend „Agata”. Do sada sam „ubeležio” saradnju sa svim kragujevačkim bendovima. Vrhunac te saradnje su nastupi sa „Smakom” u Areni, na Ušću i Arsenal festu.
Sa Neletom Karajlićem Foto: N. Raus
***
Sa 10 godina sam upisan na harmoniku u Muzičku školu „dr Miloje Milojević”. Tu prvu harmoniku slovenačku „melodiju” su mi u „Ineksu” odabrali moj brat Neša Kauboj (novinar Nenad Janković) i njegov drugar Laza Ristovski, čuveni klavijaturista, tada „Smaka”. Sa prvog časa se vraćam i kod kuće odmah, na harmonici skidam „Child in time”od „Parpla”. Moji prvi idoli su bili Laza Ristovski i Džon Lord iz „Dip parpla”.
***
Kod profesora Radomira Tomića, osvojio sam najprestižnije, za nas harmonikaše, savezno takmičenje u Puli. Napustio sam harmoniku jer nisam hteo da idem u Kijev i to studiram. Upisujem akademiju u Novom Sadu a posle prve godine se prebacujem za Beograd.
***
Sa Erdoglijancima Popom i Mišom Racom nastupam u bendu „Mirabo” na koncertu Masima Savića na stadionu u Šumaricama, kada su letele kamenice. Preteča „debele Nensi” je bio bend „Čizmaši” hard rok bend sa kojim nastupamo za Dan mladosti u Hali „Jezero”. Sviramo „Njest svjat”, obradu Mokranjca i „Blek sabata” i drugu, spid treš metal „Uz maršala Tita”.
***
Miša Raca iz „Pontonskog mosta” sa Darkom Lukićem iz „Ljubavi i mržnje” dolaze od mene kući. Bio sam bolestan i ležim u krevetu jer sam imao zauške. Na harmonici sam im odsvirao nešto od grupe „Jes” i „Džamp” od Van Halena. Primljen sam u „Debelu Nensi”. Od Zdenka, koji je upravo preminuo a bio je najveći car svih vremena, svi mi kragujevački gitaristi smo pokupili lekciju da „od samo pet-šest nota izlazi priča veća od hiljadu stranica”.
***
Posle moje vojske, krajem osamdesetih osnivam „Istok iza”. Nismo još bili nastupili ni u Kragujevcu a imali smo organizovan koncert u SSR-u. Ulećemo u perestrojku. Kao što su „Ađeli pakla” bili obezbeđenje „Stonsima” u Altamontu tako su nama u moskovskom „Arljonoku” („Orliću”) bili Hirurgovi „Noćni vukovi”. Publika je imala foru da se seče i zaliva nas gejzirima krvi. Posle koncerta nam kažu da Moskva ima najviše obollelih od side od svih svetskih prestonica. Nismo znali.
Sa Čipijem na bini Foto: N. Raus
Na Arsenal festu 2012. godine Foto: Zoran Laki Lazarević
***
U Rusiji sam upoznao Džunu. Retko duhovno iskustvo. Još onda, 1990. godine je delovala na mene tako da i danas mogu da živim mirno i smireno u haosu oko mene. Vreme je takvo da smo u Jugoslaviji samo svirali na koncertima za mir, u Kragujevcu, Sarajevu, Novom Sadu… Nedavno mi je Cukić pokazao snimak kako 9. marta, ja kao student, spontano pevamo na Terazijama „Mercedes benc” od Dženis Džoplin.
***
Čim sam diplomirao odleteo sam za Toronto. Tamo me je već čekao moj pašenog, a, dodao bih: „Jednom paša, zauvek paša”, reditelj Saša Lukač koji je već režirao predstavu „Crna magija” i opravdao moj dolazak u Kandu sa jednom, jedinom kasetom koju sam mu tada poslao iz Kragujevca. To su neki moji počeci u profesionalnom teatru.
***
Imali smo svoj mali porodično-pozorišni klan u kojem je sem Lukača bila i njegova supruga Mimica, a na širem planu slovili smo i za „srpski klan” u kojem su bili glumica Dragana Varagić, njen suprug Dušan Petričić, poznati karikaturista – koji nam je radio plakate za sve projekte, dramaturg Silvija Jestrović, žena našeg novinara i književnika Dragana Todorovića Tode, a slovili smo i za „jugoslovenski” ili „balkanski klan”, kako je to tamo ko nazivao jer je sa nama u predstavama i projektima radila i poznata hrvatska glumica Sintija Ašperger udata Istman.
***
Radili smo predstave sa emigrantskom tematikom koje je napisla Silvija Jestrović a režirala Dragana Varagić poput „Srećni kanal” ili „Nojeva barka, jedan na jedan”, kao i Lukačevu „Moja Jugoslavija uključuje Kvebek” koja je bila aktuelna i na našu situaciju ovde ali i kandasku tamo kada je „zapretilo” da se Kvebek otcepi. Jugoslaviji nismo mogli da pomognemo, ali, eto, spasili smo Kanadu.
Bila je to odskočna daska i u glumački poziv. Radio sam prvo muziku za predstave na „Jork univerzitetu” na kome je Lukač predavao, i počeo da dobijam manje „svirajuće uloge”, pa sam zatim bivao statista sa zadatkom u kanadskim predstavama. Kulminaciju sam doživeo kada sam tumačio Šekspira na engleskom. Dobio sam ulogu Sveštenika u „Bogojavljenskoj noći” u čijoj je podeli bio i čuveni glumac Džon Nevil, legendarni filmski Baron Minhauzen. Autor mjuzikla „Vampirski tekila matine”, Kevin Kvejn, bukvalno je dopisao ulogu za mene i taj projekat je iako u nezavisnoj produkciji dobio „Doru” kanadsku najveću nagradu za najbolji mjuzikl. Predstavu je režirao Ted Dajkstra, bivši muž moje prve pevačice u Kanadi Melani Don, čovek koji je sa glumcem sa Geri Sinisom (obogaljeni kapetan iz „Foresta Gampa”) ortački držao izdavačku muzičku kuću.
***
Kao glumac učestvovao sam i na edinburškom Frindžu. Na to su svi moji prijatelji glumci u Kanadi bili ljubomorni. Igrao sam 2001. godine u londonskoj postavi mjuzikla, pank-rok opere „Hedviga i ljuti inč” koja govori o neuspešnoj operaciji promene pola. Postojale su velike ambicije sa tom predstavom, da se igra po Engleskoj, Australiji… Ali, tada je došao „11. septembar”, majka mi je umrla, razveo sam se… Po prvi put sam se osetio kao apatrid, čovek koji nigde ne pripada.
***
Pozorište je bilo lek i u toj situaciji. Spasao me je „Karavan teatar”, trupa iz Britanske Kolumbije, koje je još sedamdesetih počelo kao hipi pozorište u kojem su glumci igrali na konjima. Svakog leta sam provodio dva meseca kod njih, spremali smo predstave, spavali pod šatorom, vodili smo čak i decu i uveče igrali na farmi pred tribinama punim turista. Bila je to kao neka glumačko-pozorišna komuna.
***
Naporedo je tekla i muzička karijera. Najveći uspeh imao sam sa poznatom pevačicom Alanom Majls dobitnicom „Gremi” nagrade. Počeo sam kao muzičar u njenom pratećem bendu, pa stigao do lidera grupe i njen saradnik na kompozicijama. I po povratku u Srbiju 2008. sve do 2012. godine svakog leta sa njom sam svirao evropske turneje.
***
Krajem 2006. godine mi je preminuo i otac. Tada sam posle toliko godina došao kući. Na kragujevačkom PMF-u, 29. decembra 2006. godine održali smo koncert „Istoka iza” i na isti datum, posle šest godina nastupio sam sa „Smakom” u beogradskoj Areni. Definitivno se vraćam u Kragujevac početkom 2007. godine i od novembra 2008. godine sam član Knjaževsko-srpskog teatra.
Sa Mikicom iz ČBS-a Foto: N. Raus
Stari „Istok iza” Foto: N. Raus
U Domu omladine Foto: Zoran Laki Lazarević
Likovno ovekovečen u kragujevačkoj pop art kulturi Foto: Z. S. M.
***
Zamislite mrtvu tišinu i mrkli mrak. Tek, niotkuda bljesne plamen sveće. E, to je taj jedan jedini, jedinstveni ton. Pogođen u pravom trenutku i pravi ton i eto, muzike, osećanja, teatra… Pokazati nepokazivo, razmišljam o muzici u funkciji pozorišne umetnosti. Za mene je muzika u pozorištu uvek u službi reči: pisane, izgovorene, odigrane…, i zato se držim maksime: „Tekst je majka, reditelj je bog”, i kao autor povinujem „njima dvoma”. Nisam brojao za koliko predstava sam uradio muziku. Uvek sam zaokupljen samo onom, tekućom na kojoj sada radim kao u konkretnom slučaju „Smrtonosnoj motoristici” Ace Popovića.
***
Danas mi u odnosu na Kanadu kod nas, ovde najviše nedostaje preveliko odustvo kulture, pre svega one lične, kako se ljudi ponašaju. Smeta mi i taj naš masovni mentalitet, čopora koji sve zastupljeniji i vidljiviji. Tamo, ipak nije tako. To tvrdim sa osvrtom na pesmu „Kragujevac grade” od pre 15 godina. Potpuno odsustvo zdravog razuma. Stari rok end rol je bio ozbiljan. Današnji je sarkastičan i otklon na savremeno društvo. Jednostavno, ne mogu da verujem kolikom idiotlucima „preteklim” iz prošlog veka se ljudi i dalje zdušno bave. A, ćute za osnovna sopstvena ljudska i građanska prava.
***
Nalazimo se na raskrsnici, „model 21. vek” te tera da budeš što više sam, usamljen… Starim fanovima novi album, upravo izašao, „Istoka iza” može da se učini da je „skakanje s teme na temu”, ali najbolji komentar koji sam ćuo da ploča „Život u bašti” nije za slušanje „na odmah, nego natenane. Poruka novog albuma „Život u bašti” bi bila lujdima da ako uspeju da se skoncentrišu na sebe same, onda će moći da promene i svet oko sebe. Tome sam posvetio pesmu „Sebi preči”.
Sa Dejanom Cukićem od 9. marta i Terazija do promocije albuma u Klubu Radio Beograda Foto: N. Raus
Na omotu za novi album „Život u bašti” – jovanovački otpad Foto: N. Raus
Sa Perom Janjatovićem na promocji novog albuma Foto: N. Raus
***
I sada, posle više od tri decenije na protestima se vrte moje pesme „Dobar dan” i „Bude li te moji koraci”. Pak, ja sam matorac i ne bi trebalo d abudem simbol protesta koji ovi mladi, danas trebaju da iznesu. Pišem pesme o onome što se meni lično dešava i ne želim da zbog svojih pesama od pre više od 30 godina, ako su i imale revolucionarne konotacije, budem njihov rob ili recikliram te stare ideje.
***
Po meni, tu je razlika, granica gde prestaje umetnik a počinje tezgaroš. Umetnik se uvek bavi onim što ga čično tišti a tezgaroš onim što se od njega očekuje, što „narod voli”, što će „gazda da plati” i što manje „da talasa”. Da održava status kvo.
***
Najveća briga, kao muzičara mi je da ne upadnem u tu kolotečinu tezgaroša, ostanem dosledan sebi i rok end rolu koji me je izgradio. Budem veran tom, ne samo muzičkom ukusu koji me je i kao čoveka formirao. Da tu „baklju” dok još mogu prenesem na neke klince, da i oni vide šta su to kod nas pre mnogo decenija započeli „Čorba” i „Orgazam”… i mi kao „Nensi” i „Istok iza”.
Novi „Istok iza” sa izazovima za 21. vek Foto: N. Raus
***
Ventil i protivteža svemu što se događa mi je sviranje stranih rok balada na klaviru, sa šeširom i naočarima – kao Tom Vejts, jednom mesečno u Domu omladine. Ali, takođe u ovom trenutku svi moramo da budemo uz decu. To su sve naša deca na ulicama i trgovima i ne mogu da shvatim kako neko može studentima da okrene leđa, pravi se da ih ne vidi i ignoriše ih.
***
U našem gradu, dok nam se deca mrznu na protestima se pretvaraju kao da se ništa nije desilo u Novom Sadu i kao nešto slave. Šta mi imamo da slavimo posle „Ribnikara”, Dubone prošle, i sada nastrešnice? Novogodišnji koncerti na trgovima u svim gradovima bi morali da budu otkazani.
O sagovorniku
Muzičar Dragoslav Tanasković Trnda rođen je 7. maja 1967. godine u kragujevačkom naselju Palilule u čuvenoj ulici Kraljevića Marka. Nižu i srednju muzičku školu (akordeonista) završio je Kragujevcu, a u Beogradu Muzičku akdemiju – opšti smer. Po obrazovanju je diplomirani muzički pedagog. Široj javnosti je poznat kao lider kultnih rok bendova „Debela Nensi” i „Istok iza”.
Foto: N. Raus
Od 2008. godine je kao kompozitor i urednik muzičkih programa član kragujevačkog Knjaževsko-srpskog teatra. Sarađivao je sa pozorištima u Kraljevu, Užicu… Kako sam ističe „nemam predstavu za koliko predstava sam uradio muziku”. Za svoj kompozitorski rad na predstavama „Jedan čovek dvojica gazda”, „Ubiti pricu rugalicu” i „Negri” nagrađen je „joakimina” na Susretima profesionalnih pozorišta Srbije.
U Kanadi je proveo 14 godina a sve do kraja 2012. je nastupao sa tamošnjom najvećom muzičkom zvezdom Alanom Majls. U izdanju PGP RTS-a mu je upravo izašao CD „Život u bašti”, novi album „Istoka iza”. Srećno je razveden, još srećnije u drugom braku i otac jednog deteta, studenta.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Klub čitalaca Danasa je zajednica pretplatnika na dnevni list Danas kojima je, pored ekskluzivnog pristupa novinama u PDF formatu veče pre nego što se štampano izdanje nađe na trafikama, dostupna i celokupna arhiva lista onlajn. Članska kartica obezbeđuje i preko 50 popusta naših partnera, kao i pozivnice za naše događaje i akcije.
Foto: N. Raus
