Ne više tako mladi, a ipak baš tako mladi, beogradski sastav Repetitor imao je priliku da se po prvi put kao glavna zvezda predstavi publici u sali Amerikana Doma omladine Beograda – zbog veličine sale, i njenog posebnog gradskog statusa, samostalni koncert u tom prostoru se uvek doživljava kao neka vrsta legitimacije i dokaza da bend postaje značajna pojava koja počinje da nadilazi klupske okvire.
No, zadatak je to sve teži za ono što se na našoj sceni pojavljuje, sve manje novih sastava ima potencijalnu publiku koja omogućava takav istup.
Zato je nastup Repetitora, kao vodeće grupe jednog posebnog kruga naših talentovanih rok sastava, očekivan sa posebnom pažnjom: jedinstvena prilika da se izmeri gde je i dokle je došla generacija „nove srpske scene“ od pre nekoliko godina, svojevremeno tako pažljivo gajena u okrilju u međuvremenu ugašenog veb-sajta Popboks. I mada Repetitor uvek odbijaju ulogu bilo kakvih predvodnika, oni su po svom profesionalnom statusu prosto ispred drugih iz istog naraštaja, sa nedavnom serijom koncerata po inostranstvu koja obećava dalji uzbudljivi razvoj ove jedinstvene karijere.
Bilo je više nego prijatno uveriti se da su im iskustva sa drugih podneblja donela novu oštricu – tome najviše u prilog govori sjajna dramaturgija koncerta (što je i dalje misaona imenica za većinu naših grupa i grupica), odličan raspored pesama koji stalno iznenađuje publiku novim žestokim obrtima, ne dajući priliku pažnji da odluta, posebno u sporijim momentima, nabijenim novom vrstom tenzije, posle koje dolazi karakterističan oslobađajući izliv njihove melodične lave. Uobičajeno samozaneseni i efektni na sceni, Repetitor nisu više samo mladalačka frenzija, nisu samo niz eksplozija seksi noise energije, nisu više skup pesama, nego se kao ceo bend spontano pretvaraju u koreografisano umetničko rok delo.
Njihova publika je posebna priča – neka normalna, gradska, mladalačka, željna pravih i stvarnih stvari u životu. Nijedan naš prosečni intelektualni konzument ne zalazi na ovakva dešavanja – isuviše su mu jaka – ali da su the-kids-are-alright, kad ih ostaviš malo same u centru grada, bilo je očigledno cele večeri. Repetitor su vrlo poseban bend, jer su vrhunski izraz nepristajanja jedne generacije koja nema pravo glasa niti će ga ikad imati – suviše je pametna da učestvuje u onome što se ovde smatra javnim životom, pa gradi svoju sopstvenu javnost u kojoj su ovakvi bendovi istovremeno i skupština i vlada i jedini potrebni medij. U tom smislu, ovaj bend je iskonsko rokenrol iskustvo.
Muzički, Repetitor polako počinju da na delu ukrštaju Nirvanin briljantni debi „Bleach“ sa neočekivanim povremenim bljeskovima Joy Division mistike – sve naročito razulareno do pravog psihodeličnog tripa, sablasnih gradskih dahova u onim najnovijim pesmama. Plus izvesni new wave momenti nabijeni tako rasprskavajućim elektricitetom, da možete doživeti pravi strujni udar izdaleka. Kakav je samo ovo bend, kao neki grunge 21. veka sa neverovatnim ženskim glasnogovornicama svog pola, tim pravim frontwomen-kama, u potpunoj scenskoj ravnoteži sa onim jedinim, sjajnim muškarcem. Eh, da su Nirvana bili ženski bend!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
