Italijansko-francuski duo Putan Club za Danas: Tu smo da igramo ispred barikada i vešala

Putan Club sebe predstavlja kao transrodni, feministički, elektronski, industrijski, avangardni tehno, etno, rok a čine ga Gianna Greco (bas, vokali) i François R. Cambuzat (gitara, vokali, računar). Veče, u organizaciji lejbla Krava 22 će pre njih otvoriti beogradski bend Izleti, a Putan Club pomeriti žanrovske granice. Ulaz na koncert je besplatan, ako imate indeks.

Šta znači Putan Club i koja ideja leži u nazivu?

– Putan Club bi moglo da se prevede kao Klub kurvi, od francuskog „putain“, sa namerno izostavljenim „i“. Definitivno feministička izjava u ovom svetu muških grubijana, kao i omaž sredstvima otpora kojim su se koristile vijetnamske prostitutke tokom rata protiv Sjedinjenih Američkih Država (a koji podrazumeva bambusov cilindar sa iznutra pričvršćenim žiletom, umetnutim u vaginu, koga su nosile tokom iščekivanja američkih vojnika. Efikasno, zar ne?)

Vaša muzika je kompleksna i zavodljiva avangarda koja spaja opojne melodije sa sirovim elementima nojza. Kako stvarate nešto toliko snažno i jedinstveno?

– Opet taj „Klub kurvi“ i uz to ideja da ne pripadamo nijednoj muzičkoj „crkvi“, već da volimo da radimo sa svim žanrovima, istražujući autore od Keidžija Hainoa (Keiji Haino) do DŽenifer Lopez, te Swans -a do Olivijea Mesijana, ujedno učeći od šamana i iscelitelja iz Azije i Afrike, itd…

Šta vas inspiriše da stvarate?

– Radoznalost je ono što nas pokreće. Najviše nas intrigira muzika koju ne razumemo — i volimo da je proučavamo da bismo shvatili kako funkcioniše. Upravo nas je ta radoznalost odvela u Sinđijangu (Kina) gde smo proveli mesece kako bismo razumeli sinkretizam islama i šamanizma. Proveli smo godine u pustinji Djerid (Tunis) radeći i svirajući sa zajednicom Banga, u okviru drevnog adorističkog rituala, a nedavno smo proveli i mesece u Senegalu, učeći o izuzetno nasilnom — i oslobađajućem — ritualu n’döep, kako bismo razumeli zašto i na koji način te zajednice koriste muziku u katarzičnom pokretu kako bi pomagale jedne drugima, i činile dobro sebi, oslobađajući se (ili ne), sopstvenih demona. Obožavamo koncept romskog termina „duende“, za čije razumevanje preporučujemo da pročitate „Teoriju i igru duendea“ Federika Garsije Lorke. Ukratko – ako ste uvežbani da odsvirate 30.000 nota u sekundi i predstavljate tehničko čudo, ali nemate „duende“, vi ste u suštini samo jedno mračno g*vno. I obrnuto, ako znate da odsvirate samo dve jednostavne note, ali vas „duende“ obuzima, onda ste jedan od kraljeva ovog sveta, jer imate dar da prenesete emociju. Za nas, upravo to predstavlja suštinu muzike i umetnosti uopšte – međusobno pomaganje u borbi protiv kapitalizma, tuge ili samoubistva.

Koji su vas muzički i umetnički pokreti oblikovali, odigrali ulogu u vašem formiranju?

– Svi oni umetnički pokreti koji su nam delovali autentično — ako ne i revolucionarno — od (pravog) panka (ne Sex Pistolsa) do pokreta Cobra; od post-roka (Slint, nikako Mogwai), sve do najopskurnijih umetnika spremnih da zarad prenošenja umetnosti, ako treba, zaista umru. Radi se o izboru, kao što je rekao Đan Marija Volonte: „Biti umetnik je izbor koji se najpre dešava na suštinskom nivou: čovek ili bira da se izrazi kroz konzervativne strukture društva i tada ostaje robot u Rukama Moći, ili se obraća progresivnim komponentama društva u pokušaju da uspostavi revolucionarnu vezu između umetnosti i života.“

Koje teme istražujete u svojim tekstovima?

– Nažalost, dosta pevamo o onome sa čim se tokom putovanja susrećemo u ovom tonućem svetu – o neznanju (svesnom ignorisanju), a samim tim o fašizmu i njegovim derivatima: strahu, rasizmu, mačizmu, homofobiji itd. I o očajanju onih koji su željni pravde, pred navodnom nemogućnošću pokretanja globalne revolucije. Ali ne možemo — niti želimo — da davimo ljude sa previše ispravnim, nadmenim rečima – sažeti smo i ko razume, shvatiće. Daleko od bilo kakvog levičarskog intelektualizma, što bi rekla Ema Goldman: „Ako ne mogu da igram, ne želim da budem deo vaše revolucije“.

Privukli su me citati prikazani u spotu za „Filles de Mai“, šta oni predstavljaju u kontekstu ove sjajne pesme? Kako doprinose vizuelnoj dimenziji dela?

– Hvala ti puuuno, zaista si prva osoba koja je to primetila i pitala. U vreme kada smo pravili video, verovali smo da su svetu potrebne upravo takve poruke, te da su i drugi pre nas shvatili da je gnusni, globalni problem – kapitalizam već odavno zastareo; da je neophodno da saosetimo ujedinjenje protiv Svetskog Tržišta koje nas guta. Omiljeni mi je citat Pjer Paola Pazolinija: „Svet trune u blagostanju egoizma, gluposti, neobrazovanosti, tračarenja, moralizma, prisile, konformizma, doprinositi na bilo koji način toj propasti znači održavati fašizam.“ Pazolini je ovo napisao 1962. godine, i nažalost, njegovo zapažanje je i dan danas užasno aktuelno. Svakog dana smo suočeni sa servilnošću umetnika i strahotama koje prave Tramp, Netanjahu, Si Đinping i ostala čudovišta, i kažemo sebi koliko nam silno nedostaje Pazolini.

Vaš politički stav dopunjuje vašu muziku, a uz vaše stvaralaštvo često se vezuje i pojam feminizma. Možete li nas provesti kroz vaš pogled na svet?

– Kao što smo pomenuli, ne možemo ostati ravnodušni prema nepravdi u svetu, bilo da je reč o genocidu nad Ujgurima ili o urušavanju Železničke stanice u Novom Sadu i svoj toj inherentnoj korupciji koja ga prati. Danas svako mora da donese odluku i rizikuje sopstveni vrat za pravedno organizovan život u globalnom društvu, jer je lajkovati na Fejsbuku samo običan kukavičluk. Zato, eto nas ovde, igramo, po mogućstvu, ispred barikada i vešala.

Inače, nedavno smo uz „feminizam“ dodali i „transrodnost“, jer je neophodno gurnuti prst u ranu. Vlade i njihovi mediji usađuju ljudima strah od različitosti kako bismo ostali slepi za prave probleme, kao što su urušavanje železničke stanice, loše upravljanje javnim zdravljem, obrazovanjem, kulturom, solidarnošću u ekonomiji i slično.

Otvoreno ste kritični prema muzičkoj industriji i komercijalizaciji umetnosti. Sa vašeg stanovišta, koja je prava vrednost muzike i koju ulogu igra u vašim životima?

– Volimo efemernu stranu muzike – dođeš na koncert i kada se završi, gotov je zauvek. Lepota ostaje urezana samo u sećanju na taj poseban trenutak. Proklinjemo Tomasa Edisona i Šarla Kroa, izumitelje fonografske cevi, jer je ta reprodukcija muzike bila autoput do nemilosrdne muzičke industrije, te je „duende“ na taj način skoro pa izgubljen. Socijabilnost takođe, jer si ranije morao da pomeriš du*e kako bi otišao na koncert ili ples, dok nas danas Spotify i druge gluposti izoluju. Društvena uloga udruživanja i zajedničkog života je skoro pa nestala jer ju je industrija zamenila uglavnom lošom i jeftinom zabavom. U toj situaciji, nekolicina nezavisnih lejbela rizikuju novac i kožu praveći proizvode koji se prodaju u najviše par stotina primeraka – dovoljno da ne budu u minusu. Upravo oni proizvode čuda koja industrija ignoriše. Blagosloveni neka su, ti lejbli sa etikom, ti klubovi koji ne rade samo da bi prodavali pivo, blagosloveni neka su umetnici koji stvaraju da bi sanjali, pomogli, a ne samo zarad svog bednog ega. Istinska vrednost muzike je njena socijalna uloga: otvaranje umova, prelazak granica, upoznavanje drugih ljudi, razmena, debata, skakanje, vikanje i emotivnost. Ta gotovo terapeutska misija je tu da ne bismo umrli sami, tužni i glupi.

Odbijate da radite sa agencijama za buking, umesto toga organizujete svoje ture koje vas često vode kroz Aziju, Afriku i druge regione van standardnih evropskih krugova. Možete li da podelite s nama neke priče sa puta — bilo kakve uspomene ili anegdote sa vaših nastupa, šta se dešava na tom putu?

– Naši najveći koncerti nisu bili oni na Szigetu, Roskildeu ili Womadu. Na primer, najponosniji smo što smo uspeli da sviramo duboko u Ferganskoj dolini, u Nacionalnom pozorištu Konibodoma. Ili u unutrašnjosti Tunisa i Senegala, a ne samo u Tunisu ili Dakaru. Ili na kraju je tu i susret sa promoterima AKC Obala (prostor koji je sada nažalost zatvoren) u Gornjem Milanovcu, jako mladim, a velikim borcima. Ture su različite, ali su organizovane prvo da bismo upoznali ljude, a zatim da bismo ih ponovo sreli nakon nekog vremena jer nam najčešće postanu prijatelji. Da razgovaramo, eventualno i debatujemo o rešenjima za globalne promene. Na kraju, ova poslednja evropska turneja vožena je putevima na kojima smo otkrivali čudesne stvari i na kojoj smo „jahali“ proleće mesecima – 150 dana cvetajućeg drveća, reka i potoka, šuma, planina i ravnica, gradova i industrija, ove godine od Glazgova do Herakliona, zatim od Soluna do Talina.

Foto: Auguste Tartanpion

Ako se ne varam, ovo nije vaš prvi put da nastupate u Srbiji. Da li ste upoznati sa lokalnom scenom?

– Znamo veoma malo o srpskoj lokalnoj sceni. Sramota za nas. U Francuskoj ili Italiji, ali i u Nemačkoj i Latviji, itd, gotovo niko ne zna ništa o Srbiji. A isto važi i obrnuto: veoma malo Srba zna nešto o portugalskim ili norveškim umetnicima, itd. Ova bedna Evropska unija je uglavnom Unija banaka, ona nikada nije stvorena da ujedini narode (to bi bilo previše opasno za neoliberalizam i neofašizam) – već samo za ekonomske interese. Inače, uobičajena percepcija koju ljudi imaju o Srbima je precepcija nasilja i arogancije – potpuna suprotnost onome što bi posetilac otkrio pri prvom susretu sa Srbijom. Neznanje i ta unapred stvorena mišljenja i predrasude nas ubijaju – ako se ne otvorimo. Iz istog razloga bismo mogli da sanjamo o nezavisnoj mreži ili nezavisnom putujućem festivalu između Srbije, Kosova, Bosne i Hercegovine i celog Balkana, od Kopra do Soluna.

Da li ste upoznati sa trenutnim studentskim protestima u Srbiji i kakvo je vaše mišljenje o njima?

– Naravno da jesmo. Sanjamo da se neće završiti pre nego što sruše celu političku klasu i pre nego što se pretvore u ustav koji nikada pre nije napisan u svetu, ustav u kojem narod odlučuje zajedno, opoziva zajedno, kontroliše zajedno i gde klase (socijalne i političke) nestaju, ustav bez lidera, bogova ili gospodara, novi ustav koji podržava ideje samoorganizovanja na nivou zajednice, uzajamne pomoći, solidarnosti, održivog razvoja i načina života koji poštuje životinje, antiautoritarnosti, autonomije, feminizam i druge inicijative koje imaju za cilj stvaranje pravednijeg i slobodnijeg društva. Ustav koji se protivi bilo kojem obliku društvene diskriminacije i stavovima koji stvaraju diskriminaciju, mržnju ili podelu, ustav koji podržava ljude koji govore NE rasizmu, seksizmu, homofobiji, ksenofobiji, partijskom političarenju, kapitalizmu i organizovanoj religiji. Pitanje je da li sanjamo dovoljno snažno… dok brutalna i nasilna represija protesta koju sprovodi srpska vlada tužno podseća na represiju koju je sprovela francuska vlada protiv “žutih prsluka” i protiv studenata mobilisanih protiv palestinskog genocida, pre nekoliko nedelja u francuskim gradovima.

Nastupate neposredno pre Prvog maja — nosi li ovaj dan neko posebno značenje za vas?

– Čudan je osećaj. Datum je prelep, ali se pretvorio u još jedan konzumeristički vašar, dan dodeljen robovima da mirno protestuju i potom (ob)umru ispred televizora. Gotova, smišljena ideja servirana ljudima kako bi opravdala ove lažne demokratije koje nas ubijaju. Kada bi ljudi suštinski razumeli značenje Prvog maja naši diktatori nam nikada ne bi dozvolili ni taj jedan dan da o njegovom značenju zaista promislimo.

Da li imate neka očekivanja za predstojeći nastup u Beogradu?

– Da vas upoznamo. „Svuda, od popularne kulture do sistema propagande, postoji konstantan pritisak da se ljudima usadi osećaj bespomoćnosti, da je jedina uloga koju mogu imati da potvrde odluke i da konzumiraju“ – Noam Čomski.